Hiljadu nevidljivih iglica...

Crtica, tačka, crtica, dve tačke. Uspravno, ne horizontalno. Trenutak koji ne može da se definiše. Nisi siguran da spavaš a dobro znaš da nisi budan. Gde si? Gde se nalaziš tada? Nateraš svoje telo da posluša tvoju komandu. Naređuješ prstu da se pomeri. Proveravaš da li još uvek upravljaš svojim telom. Pomeraš prst ali opet nisi siguran da si ga pomerio. Hiljadu nevidljivih iglica ti probada ruku a ti I dalje ne znaš da li je tvoja. Osećaš samo njenu težinu...

Kad se to isto dogodi sa mislima pitaš se jesu li to zaista tvoja razmišljanja, možeš li da utičeš na njihov tok, možeš li da odlučuješ njima? Ili je neko možda prošao tvojim razmišljanjima I svoja usput ostavio tu. A ti ne možeš da upravljaš njima, osećaš kako ih probada hiljadu nevidljivih iglica I osećaš samo njihovu težinu.

Eto zašto ne znam.... Crtica, tačka, crtica, dve tačke, uspravno, ne horizontalno.

Kada prođu trnci I kada budem znala da ne sanjam, tada ću ti reći da li je to moja ljubav ili samo težina koju osećam.

Četiri cigarete kafa... dim cigarete se meša sa zracima sunca koji ulaze u sobu. Danas je lep dan. Prošetaću malo... možda će tada prestati da mi trne ruka.

Drži me za ruku...

Idem tako ulicom I svesno skrećem levo, nakon par koraka moje nesvesno me pita zašto sam baš tuda pošla kad i jedan i drugi put vode do moje kuće? Ćutala sam i nisam znala šta da mu odgovorim ali sam se svakako u svojoj glavi pitala. Od tog jednog rodilo se još hiljadu mini pitanja i izgubila sam se. Ostala sam tako ukopana više na levoj nego na desnoj strani ne znajući da li sam izabrala pravi put. Probala sam da brojim, probala eci peci pec... sve sam probala ali uvek bih se pitala šta bi bilo kada bih izabrala onaj drugi put...

Danas više ne stojim na levoj strani, nalazim se na sredini puta sa leve strane. Kako se to dogodilo? Sasvim slučajno. Stajala sam tako godinama i pitala se kojim putem da krenem uplašena da bi izabrani bio pogrešan i tada me je neko uhvatio za ruku. Laganim korakom bez pitanja sam nastavila da hodam sa njim. Idem levom stranom puta i razgovaram sa tobom o svemu samo ne o putevima. Ja sam svesno krenula tim putem dok me nesvesno nije zaustavilo. Ti si svesno uhvatio mene za ruku i poveo me sa sobom. Moje nesvesno se uplašilo tvog svesnog a tvoje nesvesno ne postoji. I zato ću poći sa tobom kuda god me vodiš samo ako znam da ćeš me isto ovako držati za ruku...

Šifrovano pismo...

Da li da ti pošaljem šifrovano pismo pa da mi ga rastumačiš da bih konačno mogla da shvatim sebe? Šta sam htela da postignem? U pravu si, htela sam da pobegnem, da ne moram da se suočavam sa tobom... Da ne moram da ti kažem zašto sam to uradila.

Zašto smo toliko isti? Zašto namerno povređujemo jedno drugo? Tako se hranimo, tako pojedemo jedno drugom iz tanjira... da bi oboje ostali gladni. Onaj ko je gladniji uvek jače ujeda. Onaj drugi cvileći pobegne. Jesam li pobegla ili sam ja tebe ujela?

Hoću prostor u kome mi trebaš, hoću moje vreme popunjeno tobom, hoću moj izmišljeni svet čiji si ti narator a opet hoću da budem svoja, da budem Ja. Hoćeš to I ti, ali mi to govoriš na nekom drugom jeziku. Sada moramo meriti koji je jezik stariji I ko je više u pravu.

Neću ništa od tebe, jer je sve tvoje svuda oko mene, neću da gledam tvoje oči jer je moj lik u njima, neću tvoje dodire jer me svaka kapljica vode dodiruje kao ti.

Hoću da budem sama, sama sa sobom I da onda dođeš ti I da budem sama, ali sama sa tobom.

Svaku si pesmu izmislio I namenio je meni, ne prođe dan a da mi ih ne otpevaš... a ja se topim, pa budem jogunasta, pa se opet topim dok se ne naljutim... A ti, ti nemaš osećanja.

Kažeš kad si bio mali plakao si jer su ti zla deca ukrala loptu. Tada je došao jedan vrač I rekao ti je da će ti vratiti loptu ako mu daš nešto za uzvrat. Ti si mu rekao da ništa nemaš osim suza I dao si mu ih... Dok je on sakupljao suze greškom je I osećanja uzeo a ti nisi primetio, bio si zaokupljen tvojom loptom...

Ja sam ti hiljadu suza dala a ti nisi hteo da me utešiš da bih ti nešto dala za uzvrat... a ne znaš da ja tada ništa nisam imala osim suza I osećanja... trebao si da ih uzmeš jer ja... ja ih imam dovoljno za ceo ovaj svet...

Savest...

Ogoljena sam.... čovek ne mora biti nag da bi bio ogoljen. Hiljadu maski mi nije pomoglo da sakrijem ono što nisam ni želela da se krije. Osećam se loše.... Misli me teraju da verujem da to nije dobro...Osećaj krivice mi para svaki deo tela. Kao trula krpa, lako se cepam i ostavljam prašinu za sobom... širi se po vazduhu... guši, iritira. Moji postupci su neispravni. To ne treba tako da bude...zato što negde neko kaže da to treba da bude drugačije. Ne povređujem nikoga i ovim se ne branim. Dešava se suprotno... pokušavam da okrivim sebe. Hoću da me griža savesti izjede... da pojede svaku trunku nade da ovo može uspeti, da ja to mogu... Sakria sam lice i spustila glavu... Moram prestati.

Otvorila sam oči i pogledala nebo... bilo je puno zvezda. Da li ove zvezde pripadaju nebu ili to samo deluje iz mog ugla tako?

Legla je da spava. Oči su bile preteške da bi produžile treptaje. Snovi dolaze i odlaze i kad se probudiš sasvim si siguran da se sećaš sna... nakon par minuta je isparilo.

Vikend...Kafa... pet cigareta. Druga kafa. Devojka ispred zgrade peva. Reči pesme su razgovetnije kada ih ona peva... Prozor je otvoren i čuje se... sa pesmom se meša psovka nekog primitivnog komšije. Ne dopada mi se. Nežan glas mi je miliji. Nagovaram sebe da se usredsredim nareči pesme i da tiho u sebi pevam sa njom, da joj budem podrška.

Grižasavesti je isparila, bila je prisutna samo u večernjim satima i u momentu kad sam otvorila oči. Možda preterujem... Nema potrebe da se tako osećam, osećanja su previše lepršava da bi mogla ozlediti.. osmeh se vraća na lice... Pišem...pišem... pišem...

Mogla bih još jednu kafu. Ne!!! U tri ću je popiti. Posle poziva...

'Sigurno si ocekivao da cu biti stidljiva preko telefona?

Zato što me voliš...

I šta to bude sa nama... sa nama koji ne znamo šta hoćemo? Jesmo li prevelike kukavice ili previše hrabri? Da li nas plaši mogućnost izbora?
Kad god izaberemo nešto... Svako da znači neko ne. Izborom smo nekadašnjem, potencijalnom da rekli ne i to velikim slovima sa znakom uzvika...

I zato neću da biram, hoću da preda mnom budu sve mgućnosti i opcije, hoću da kad god krenem mogu da se zaustavim ili vratim a možda i da nastavim dalje. Neću da moja osećanja ograničim rečima koje uvek drugo znače nego što želim da kažem, hoću da budu boje... da imaaju nijanse, koje se prilagođavaju vremenskim uslovima, svetlosti, kontrastu sa drugom bojom kojoj su blizu. I neću da znam za neka pravila koje je neko izmislio u momentu kada mu je to odgovaralo. Odakle znaš da je tvoje ispravno zaista ispravno? Odakle znaš da je globalno ispravno zaista ispravno? Ja ne znam... ne znam da li je ispravno ali težiću ka tome dokle god ne povređujem druge i dokle god mi prija...

Moji snovi, moje težnje, moje želje, moja ljubav...ostaju moje i kada ih podelim sa nekim. To je nešto što se ne može potrošiti zato što se podelilo... može se umnožiti ali ja ipak ne volim preterivanja.

Mogu li molim te... mogu li da ne tražim ništa od tebe i da shvatiš da je to moja priroda i da te isto tako zamolim da mi ne vraćaš ono što sam ti poklonila...

Možeš li biti... veća kukavica, veća od mene?... pa da mi saspeš taj šamar reči u lice... samo da shvatim da te ne volim... onda kada mi budeš rekao to što ćutiš. Znam da ću otići i ti ćeš poći za mnom... To želimo oboje ali imamo mogućnost izbora. A ja... Ja ću birati da idem bez tebe. Ne zato što si pošao za mnom, ne zato što te ne volim.

Poći ću sama zato što me voliš.

Klupko...

- Spremila si igru za mene? Još čekaš?

- Nikad ne spremam igru sama se dogodi. I ne igram se namerno, takva mi je priroda. Kad mački baciš klupko igraće se sa njim svaki put... tako je i sa mnom..

- Mački klupko dosadi kada ga lako dohvati, treba da joj bude veoma blizu ali van domašaja da bi joj držalo pažnju.

- Upravo tako..Zašto si želeo da mi posvetiš ceo dan?

- Jer sam hedonista pa udovoljavam svojim željama kad god mogu... Misliš da sam klupko ili onaj ko ga drži? 

- Mislim da ti to misliš, a ono što ja mislim neka ostane van domašaja..da bi držalo pažnju :)

Autobus, osmeh... neizvesnost, zadirkivanje, nije mogla izdržati. Sat vremena vožnje njen se pogled nije makao sa telefona, sve vreme je čitala njihovu prepisku i podsetila je... Sećaš se šta te je urednik jednom pitao?

Posao, dosadni ljudi, ona više nije bila dosadna, bila je nova, nasmejana i sveža... Čula je telefon i sve je prestalo da postoji. Novi mail od njega...

- Zasto nisi želeo da ti čujem glas? 

- Hoćeš li mi verovati ako ti kažem :) ? 

- Probaj me. 

- Promukao sam :) sada me interesuje šta si mislila zašto neću? 

- Bojiš se. Ne u boju.. od straha.

- Nemam problema da priznam kada se nečega plašim. Hrabrost nije kada se ne plašiš ničega, hrabrost je prevazići strah. Ali ne shvatam zaštobih se bojao da te čujem. Vidim da više nisi jogunasta, dakle veruješ da ti uvek govorim istinu? Naravno, koja je poenta ovih razgovora ako ćemo da se lažemo?

- Nikada nikome nisam verovala100% I ja ne vidim poentu.

- Dakle, da li nastavljamo razgovor? Biću zadovoljan sa 81%, ispod toga nije prihvatljivo. 

- Moraš da zasluziš. Ako zeliš?Dakle? 

- Hoćeš da ti odgovorim da li pristajem da zaslužim poverenje? 

- Da.

Ušla je u stan, dočekao je hladan zagrljaj i prezriv pogled. Hiljadu pitanja. Hiljadu pretpostavki... hiljadu svega... a u njenoj glavi samo on. Poželela je da ide pod tuš...Na zidu, na pločicama u lavabou... videla je slova. Jedva je čekala da prođe vreme... i da nastavi prepisku. Trebalo je objasniti zašto je odsutna, zašto je čudna. Nije želela, nije joj padalo na pamet da bilo šta objašnjava. Žudela je za... i tog dana i jeste bila sa njim u svojoj glavi, u svojim mislima u svemu... Odgurnula ga je, posvađala se i krenula kući... Čim je izašla iz dvorišta napisala je...

- Hoćeš da znaš svoju sudbinu? 

- Ne molim te, ne volim proricanja. 

- Mislio sam... :) . 

- Čežnja za znanjem mi je mnogo draža. Pa i ja sam mislila. A ona?

- Nije taj svet za nju. Za nju sam stvorio drugi... Lepši... ona nije jaka. Krhka je...

Suze se nisu zaustavljale, osećala se jadno, bedno i bezvredno. Prekrila je rukama lice. Šminka joj se razmazala po obrazima i poželela je da bude toliko krhka da je slome njegove reči. Nije znala zašto ali imala je potrebu da mu bude važna, da mu bude bitna. I tada je shvatila da on samo ubija vreme sa njom...

Jedan klik... gasi se mašina. Jedan pokret, poklapa lap top. Jedan uzdah...uvlaci dim cigarete duboko u pluća. Jedan korak....

Odlazi pod tuš... Voda se lagano sliva niz lice, suze se stapaju sa sapunicom.... Antony peva najtužniju pesmu... Telo ne prati ritam... Sve se ugasilo.

Jutro... pet sati. Pada kiša. Pet cigareta, kafa... kiša dobuje. Izlazi iz kuće... neće nositi kišobran nije se dovoljno šminke razlilo po njenom licu...

Strah...

Strah?

U tebi je... vešto ga skrivaš, zoveš ga svim drugim imenima samo ne onako kako treba. Strah te je mnogo čega.. mili moj, ja sam tu I dala sam ti ruku. Ti je uporno odbijaš, dokazuješ koliko si jak I nepobediv... Dobro... Kažem dobro... jak si I nepobediv ali hajde da pričamo o tome što ti se neda. Hajde da pričamo o tome što uporno izbegavaš. Umem ja da pričam sa tobom o tome I onda kad ćutiš, ti nisi takav. Oda te nešto, svaki put je nešto drugo u pitanju... ali te oda.

Hoćemo li se rastati ako mi kažeš svoje najveće strahove, hoću li te ostaviti zbog tvojih slabosti? Ne znam, ne mogu da garantujem, ja ne volim kukavice ali još manje volim one koji se prave da su jaki. Možda je mene strah da čujem ono što znam, ono što čujem u tišini, zato bežim jer... nije sada vreme da znam to. Nigde ne žurimo, idemo laganim korakom. Ako uzmemo previše, potrošićemo ono što treba da ostane za posle... Jesmo li potrošili sve? Gde su drugi ljudi, zašto ih više nema? Želela sam da budemo samo ti i ja. To sam želela samo dok se ne dogodi. Vrlo dobro znaš da su moje želje vrednije kad se žele nego kad se ispune. Nemoj... stani. Neću, ne želim te, ne tako, ne na taj način. Ne znam šta želim ali sam sigurna da znam šta ne želim. A ti ne znaš ni jedno ni drugo, zašto onda ne bi sve ostalo ovako kako jeste. Vidiš... krila sam se iza tvog straha da na kraju izbacim iz sebe moj.... moj strah. O da, bojim se i ja... ne, ne u boju mili... bojim se straha!

Trenutak ispuni prostoriju nevidljivim trncima, osećaji lagano plešu uz najlepšu melodiju violine I tada poželiš nešto da kažeš, guši te, stoji ti u grlu ali ipak... prećutiš. Jer šta ako ta reč zaustavi trnce? Šta ako zbog nje utihne muzika? Tada misliš da će prestati čarolija ali zaboravljaš da se u svakoj pesmi pre ključnog refrena čuje prvo tišina...