Kako je divan osećaj kad izgubiš bitku i samo se pomiriš sa tim. Kad nema Ega da se joguni, da ti smeta, da te boli i povređuje. Samo prihvatiš da nisi uspeo, okreneš se i teraš dalje. Ne potiskuješ ništa, jeste ti krivo, jeste ti žao. Plačeš, čezneš, moliš.... ali znaš da više ništa ne možeš da uradiš. Ne kriviš druge za to, ne kriviš možda ni sebe, uostalom zasto bilo ko mora biti kriv? Ne, nije to poenta... Poenta je da isključiš Ego i nastaviš da živiš sa tim. Šta je Ego? Ego predstavlja slabost. Ego je neka vrsta sna, tokom koga možeš biti poražen. Jedna misao može da se pojavi samo na trenutak i to je tvoj kraj... A osnova je ta da kada se borite sa nekim, ne bi trebalo da budete prisutni, već potpuno odsutni, tada nijedan mač ne može da vas poseče. I nakon toga kada se misli potpuno slegnu, ne svetiš se, ne govoriš ružne reči, ne povređuje te činjenica a ni način na koji si izgubio bitku. Boli te samo cilj i poenta ali nisi ljut, ne razmišljaš o osveti ili o nekom revanšu...samo nastaviš da živiš. Nije važno ono što kažete važno je ko ste. Ja mogu da upotrebljavam iste reči koje su me povredile, ali one ne mogu da imaju isto značenje. Reči su iste ali kako potiču sa različitih strana one imaju drugačije značenje, drugačiju konotaciju, drugi ukus, drugu muziku... Jer ja ne mislim o tome da li nešto osećam. Osećaji nemaju nikakve veze sa mišljenjem. Kako uopšte može da se misli da li se nešto oseća ???... Ili se oseća ili se ne oseća.
Pogleda uperenog ravno u nju. Divio se postojanju tog bića. Veličao je svaki njen pokret a hranio se njenim rečima. Bila je Boginja i Djavo, bila sve što valja i ne valja. Davala mu je moć a uzimala svu njegovu snagu. Ništa nije radila. Samo je bila ono što jeste. Govorila ono što misli, radila ono što želi i plaesala osećaje. Njen ples nije bio običan. Jednim je okretom umela dugu da napravi. Paleta emocija bi se rasula, a šarene boje bi ga obuzele tako da ni sam ne zna kojom bojom razmišlja. Bio je gord i jak. Muškarac kakav se samo zamisliti može. Ali pred njenim činima bi radio samo ono što njeni osećaji bude u njemu. Začarala ga je, namamila, bez ijedne reči, bez ijednog pokušaja da to uradi. Borba ega i emocija uvek završavaju porazom. Poraženi kraljicom plesa. I tada ne bi bilo važno ko je izgubio a ko pobedio. Igra bi se uvek nastavljala samo bi menjala vreme i mesto. Gasila noć a palila dan. U kosi je nosila najopojnije mirise, otrove koje zamrače um. Ali onda kada ona nije tu, njegova bi snaga mogla da nadvlada sve. Njegova bi moć bila neustrašiva. Samo onda kada ona nije tu. Ona nije znala za borbe, volela je samo igru. Nikada se nije služila trikovima. Instinkti su ti koji bi je naveli na prave korake, one kojima osvaja i najvećeg ratnika. Njena lepota nije ležala u telu, niti u licu, njena lepota je izbijala iz nje. Na izgled naivna devojčica koja bosa skakuće po podijumu za igru, ona koja puža sklanja sa ceste i vraća ga u travu, ona koja kao vilinskim prahom rasipa osmehe po licima tužnih ljudi i smeši se, uvek se smeši. Prokleta zbog dobrote, prokleta zbog lepote, prokleta što uvek zna više nego što treba, samo zato što osluškuje, samo zato što želi da čuje... Baš ona... neka izgori ili neka bude samo njegova...
Nekoliko koraka po mokrom drumu. Znala sam da nešto ne shvatam kako treba. Nebo je sivo, kišobran me štiti od kiše iako je obožavam. Branim se od stvari koje volim? Zašto??? Da li sam to videla od...? Rekao je da sredim život i... To sam shvatila. Osećam kišu po obrazima, iako se štitim od nje ona me dodiruje. Neke stvari ne možeš izbeći. Nije problem u meni. Ne, nije tako kao što sam mislila. Kako sam mogla da ne slušam ono što mi se govori, kako sam mogla pogrešno da tumačim slova? Problem je ono oko mene. Nekoliko koraka i... HOP!!! Preskočila sam baru, petom sam pokvarila njen oblik, žao mi je, okrenula sam se da proverim, ipak... je ostala bara ili deo nje, svakako je ličila na baru. Naravno... niko ne želi da bude na tom mestu. Fioka koja se otvara po potrebi. Još jedna bara, ne, ovu neću preskočiti. Možda bih trebala da sklopim kišobran? O tome ću razmišljati posle. Ma ne, uopšte se ne radi o tome! Fioka... kako to odvratno zvuči. Upravo se o tome radi! Kišobran!!! Ne volim ga. Ne treba mi. Ne štiti me. Kisnem i sa njim i bez njega. Ne umem da objasnim a opet... nemam argumenata da dokažem da je drugačije nego što jeste. Na mojoj fotografiji sam ja. Ne, to nisam ja, to je samo slika mene zabeležena u trenutku, ja sam mnogo više od fotografije. Nije mogao da mi kaže uradi to i to, trebalo je da sama shvatim da je o tome reč, trebalo je da ukapiram. A ne da se silim. Sklopila sam kišobran. Sada se povezuju misli sa događajima. Svaka reč ima smisla. Sve je jasno kao dan. Samo ja i dalje nosim kišobran. Bojim se... Kukavica sam. Volim kišu a sakrivam se od nje ispod kišobrana. U drugim okolnostima ga ne bih ni noslia. Da sam baraem jaka da ga bacim, zgazim, uništim a ne da se krijem pod njim jer me štiti od kiše... Zamislila sam scenu u kojoj širim ruke i radujem se kiši, nije me briga ni za šta... a vetar... vetar je odneo kišobran...
Lakirala je nokte... ljubičasta boja. Lak je suv a prsti su spremni da plešu. Nežno je pomerala prste i puštala melodiju iz njih. On je bio tužan, depresivan... pokušavala je da mu popravi raspoloženje. Želela je da ga uhvati za ruke i pokaže mu ples. Govorio joj je da je nekada igrao ali da ga sigurnost da to nije pravi ples ipak sputava I da pokuša. Ona nije odustajala, muzika u ušima joj je davala ritam, njihala se sa svakim slovom, puštala osmehe i širila energiju. Ali onda kada je melodiju klasične muzike zamenio džez videla je da ipak i njegovi prsti plešu, poneseni muzikom. Nije ona uticala na njega, na njih, nije to ni želela, jedino što je htela bilo je da oseti tu muziku i da joj se prepusti. Slike lepih trenutaka su joj se ređale pred očima, htela je da ga razveseli njima.... Osetila je da depresija jenjava... a prijatan zvonki smeh odzvanjao je svuda oko nje... mogla je da ga čuje, da ga vidi i oseti... Nisu morali biti blizu da bi osetili čaroliju izazvanu plesom. Bila je sasvim dovoljna muzika ... jedna jedina pesma koja se čula i ovde i tamo. Ta pesma je umela da budi iste osecaje, sinhronizovane misli, pokrete, reci... da pomera prste i da stvara ples... Plesali su skupa... O, da... jesu...
Tišina, to je kada ne čuješ ništa i to ti prija. Praznina to je kada ne čuješ ništa, ne vidiš ništa i ne misliš ni na šta. Ali to nije ni malo loše. To je trenutak kada tvoje biće želi da se isključi na trenutak da bi nakon toga moglo da ponovo prima i daje. Ti ne možeš da utičeš na to, ponekad nisi ni svestan toga, jednostavno se desi. Jedino tada možeš da saslušaš, da sagledaš i osetiš samog sebe. Tek onda kada isključiš misli i zatvoriš oči. Misli te stalno teraju da veruješ da je sve ono što se dešava tamo negde unutar tebe neistina, da je izmišljotina, da je mašta. A to je u stvari jedina istina. Jedino tamo si stvarno Ti. Bez stečenog mišljenja, bez predrasuda, bez frustracija... Ti si ono što osećaš i ti si ono što je tvom umu teško da prihvati. Ti si ono unutra. Umu je teško da prihvati sve ono što je nelogično, zato što je on tako naučen, zato što je tako vaspitavan. Zato um i ne može da oseća. Sa dušom je drugačije ona zna da nešto postoji, ona je svesna da neke stvari iako nisu vidjive i opipljive one postoje, ona ih oseća ona ih živi, ali oseća ih samo onda kada o njima ne razmišlja, samo onda kada ne dozvoli mislima da svojom logikom podvrgne njeno postojanje. Da bi telo funkcionisalo ono ne upotrebljava um, ni logiku, ono samo od sebe funkcioniše i kada mislimo i kada spavamo i kada ne mislimo, telo radi instiktivno ne traži ničiju pomoć da bi funkcionisalo. Isto tako je i sa osećajima samo što im mi razmišljanjem ne dozvoljavamo da sami funkcionišu. Ali oni su ponekad jači i od misli i od svake logike. Izađu na površinu bez obzira na sve.To je kao kada se zagledamo u jednu tačku, naš um nam je dao taj zadatak, da gledamo u tu tačku i da ne trepnemo. Možemo izdržati nekoliko trenutaka ali kada prođe određeno vreme bez obzira na naređenje uma kapci će sami trepnuti. Praznina nije ništa loše. Praznina si pravi Ti. Praznina to je kao kada neko svira bubanj- bubanj je prazan iznutra, zato možete da svirate na njemu. Njegova praznina je ta koja vibrira taj divan zvuk koji se čuje i nastaje iz praznine.
Otisnula sam korake, utabala beton, rasula snove po njemu. Boje su svuda oko mene. Govore divne reči pevaju najlepše pesme. Ja hodam po njima na vrhovima prstiju plašeći se da ne pomešam savršenu čistinu jedne boje kojom kapi neke sasvim druge. Stopala me golicaju od živosti boja. Smeh se rasipa svuda oko mene i taj smeh, to je sreća izazvana u meni... Srećna sam što sada znam šta znači biti proleće. Savršena usklađenost misli sa melodijom u ušima, a svaki milimetar tela to oseća. Isto kao proleće....uskleđenost boja i mirisa sa vazduhom koji udišeš... lepota, sreća, razdraganost. Dete u meni skakuće od sreće. Trči po zelenoj travi bosim stopalima i boju laka na nožnim prstima utapa u paletu šarenila oko njega. Bela rada moj omiljeni cvet... svuda su oko mene ima ih deset...pedeset ili sto deset... svaka pripada svojoj grupici. Ima ih toliko puno ali ipak nisu potpuno osvojile zelenu površinu trave, dozvoljavaju joj da odmara tuđe oči bojom koja smiruje... A nebo... izvini draga prijateljice mislila sam na Nebo :). Ne moram ništa više da kažem, dovoljno je što sam ga napisala sa velikim slovom... I naravno nešto mora sve to da pokvari... prokleti dim cigarete. Na proleće u meni deluje kao kada sunce sakriju tamni oblaci, mozda mi prija zato što volim kišu a možda su to samo izgovori... svejedno neću je ugasiti, uvek nešto mora da pokvari savršenu usklađenost... da ne bi dosadilo...
Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim...
Osetiš blagu mučninu i povraća ti se kad pomisliš na to. Iako si samo pre par sati sa užitkom i zadovoljstvom kušao i mirisao to. Nisam verovala da će se to dogoditi, ne sad, ne tako brzo. Nije mi ni krivo a nije mi ni drago. Svejedno mi je... U stvari to što se dogodilo... nije se ni konsultovalo sa mnom. Onako bez pitanja je izašlo iz mene i otišlo u svet, ali što je najgore od svega ja ne osećam da mi nedostaje. Ja ne osećam ni da je bilo tu. Nekada te žele bombone toliko privuku. Divne su, raznih su boja, sa kristalima šećera na vrhu, ali kada malo duže ostanu na suncu one se pretvore u ljigavu smesu, tada ih ne želiš ni malo... Moje su se bombone istopile na suncu i sada mi se više ne jedu.... Ja znam da je njihov ukus isti i znam da su samo zbog toplote promenile oblik ali ipak ne jedu mi se više. Ne, nije to kiselo grožđe, ne nisam ja lisica. Ne mogu da dohvatim nešto pa mi se odmah ne sviđa. Ma kakvi... ni slučajno. Bilo je puno takvih situacija i uvek sam pokušavala da dohvatim groždje, sada mi se jednostavno ne jede. Možda mi je i samo grožđe koje sam nekada probala pomoglo da shvatim da je lep osećaj samo dok ga jedem, samo dok je u ustima. Posle toga ga više ni ne osećam ni ne vidim... Ko zna... nije ni važno. O ukusima ne treba raspravljati kao što ni ne treba pljuvati hranu koja te je zasitila... I ja to ne radim, samo jednostavno ne želim više da jedem nešto što sam nekada volela, možda i dalje volim ali mi se više ne jede....
Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim...
.jpg)
