Otupelost... najgluplji oseća koji se može javiti. Kao zamagljena flaša. Ili flaša puna dima. Isto je kao i kad je prazna. I dim izvetri i izađe iz nje... Samo nisi dobro video, pomućeno ti je mišljenje o toj flaši samo zato što je dim bio u njoj. To je opet prazna flaša. Otkažu ti sve funkcije koje su bile usredsređene na tu jednu stvar. Šta se dogodilo? Nije isto kada te neko povredi i kada samog sebe povrediš. U prvoj situaciji možeš biti ljut na određenu osobu i pokušavati da dođeš do bilo kog zaključka zašto si povređen, zašto i kako te je neko povredio. I vremenom uz puno razmišljanja shvatiš ili neshvatiš, razumeš ili ne razumeš ali...svejedno, bar si pokušao. Kada povrediš samog sebe, nije ti bitan ni razlog ni sredstvo kojim si se povredio. Tada shvataš da nema nazad. Zauvek... najodvratnija reč ikada izmišljenja. Zauvek... ti obuzima mozak, telo, biće...prožima te i jede, jede, jede.... Ne možeš protiv njega. Zauvek... si sjebao stvar. Nijedna reč, ni pogled ni dodir... ništa na ovom svetu ne može da pobedi Zauvek. Kao kad neko umre. I to je to. Hladna sam. Nema ni besa više. Nije mi stalo. Nije me briga. Ravna crta... Kao kad umreš...
Verovatnoća. Relevantnost. Kako se izgube i postanu druge reči i druga značenja. Vrlo lako, prosto kao papir. Čas vrediš čas si niko i ništa. Vrednost se izgubi u odnosu na to koliko neko drugi vredi. To nema veze sa tobom. Nikada nije ni imalo. Dokle god budes koristan vredećeš, kada nemaš šta da ponudiš, zašto uopšte bilo šta očekuješ? Nisi glup, ne bi trebalo da si. To moraš znati! Ne. Ne postoji iskreno, istinsko, pravo. Ništa. To se samo čini tako. Ne vole tebe. Vole osećaj koji izazivaš u njima kada si tu, kada postojiš. Vole kako se osećaju kada mogu da računaju na tebe. Vole način na koji ih gledaš. AMAN!!! I to rade zbog sebe. Uvek vole samo sebe. Vole način na koji slušaš njihove reči, vole tvoju podršku... ljudskost. I moraš to da budeš do kraja, baš ono što se od tebe očekuje. Kako može da ti padne napamet da budeš nešto drugo? Zašto? Kad postojiš samo da bi nekome bilo lepo što radiš stvari koje ga čine srećnim. To nema nikakve veze sa tvojom srećom. Samo u teoriji je bitno da ti požele sreću. Oni brinu. Brinu, vode računa da njihove reči u tebi ne proizvedu misli koje će izaći vani i reći ono što im ne prija da čuju. Opet ti si samo sredstvo. Dobro jutro ili dobar dan. Automatski se izgovara. Ponekad ti samo izleti HVALA nisi razmišljao o tome, mehanički izlazi iz tvojih usta ali ti zaista ne misliš to, to govoriš jer je tako uredu da se kaže. Vremenom postaneš neko ko MORA da poštuje standarde. Nesmeš da se ljutiš kada si povređen, ne smeš da voliš kad ti hoćeš. Jer možeš da voliš samo onda kada neko ima vremena za to. Kada nema obaveza, važnijih stvari, drugih osoba. Kada je dosada pojačana a ti si jedini izvor trenutne satisfakcije. Samo tada u tim momentima. Kasnije postanu druge stvari važnije i ti to moraš da znaš. Lepo isključiš dugme negde u tebi. Prosto i jednostavno samo ga škljocneš i ugašen si za te stvari. E tada možeš da budeš neko ko je uvek tu da čuje, da sluša, da razume i da se divi. Nesme da prekoreva, da se buni, da iznosi svoje mišljenje jer zaboga isključen si... kako uopšte možeš to??? Popustiš i zapitaš se... pomisliš da je problem ipak u tebi. Pa se izvinjavaš zato što si ono što jesi, izvinjavaš se što ostaješ čovek nakon svega. Žao ti je, ne možeš tek tako da se škljocneš, taj prekidač kod tebe ipak ne funkcioniše i biraš reči... pokušavaš i trudiš se. Zašto??? Zato da bi konačno isterao najveću ljigu iz nekoga. Tada dobiješ najgluplje objašnjenje kako nije trebalo tako da se završi, i kako niko nije planirano da ti budeš povređen, i najljubaznijim, najpažljivije biranim rečima ti govori o tome kako odustaje od svega ako je to tvoja odluka i kako će uvek biti tu za tebe. To je ona najgora isprika, koja govori o tome koliko je toj osobi bitno da reči koje su izgovorene sa njene strane moraju ispratiti sva njena pravila, da onda kada ih se priseća ili ih čita ponovo to bude zvučno, lepo izgovoreno ili napisano i potpuno opravdava nju kao osobu koja je spremna da čeka da ponovo po ko zna koji put ti kažeš sebi kako si u krivu. I izviniš se, zato što postojiš, osećaš, dišeš... jer nije pravi trenutak za to.
Iznenaditi sebe? Zanimljivo. Ne, ne kazem da nije moguće. Dogodilo se. Reakcije suprotne od očekivanih. Sigurnost koja prelazi u potpunu nesigurnost zbog situacije. Savrsenstvo. Duvan se skuplja, papir ga obmotava, vlažan trag po papiru. Zalepi. Tupni nekoliko puta i... žar po posteljini. Svaki put, isto... mehanički. Oči promene oblik, zbog pogleda ali se pogled ne menja zbog očiju. Vrhom prsta preko usana, samo da dodirnu, da osete... Linijom donje vilice do vrata...Bolje se vidi kada su oči zatvorene. Misli ponavljaju dobro poznati šablon, znaju ga napamet i svaka nova reč ne štima, ne uklapa se, nisu tako naučene. Vaspitanju protivreče? Ne, više ima veze sa mozgom. On mora biti kolovođa. Kolo? Kružni oblik... Uglovi su zanimljiviji... ugao srama, ugao kazne... ugao...isčekivanja. Zeleni zid? Ili plavi? Rezedo nije ta boja... mrak je, ne vidi se. Ali se po mraku bolje čuje. Vetar ulazi ali vazduha nema. Popijen je... istrošen. Ostalo je par gutljaja, kašika ili dve, viljuškom se ne bode... prolazi kroz nju... ostaviti za posle... Poluotvorena usta... vrhom jezika ispratiti zube... 26, 27, 28, 29, 30... ne, ne brojim zube. Raspoloženja, promenljiva kao dvocifreni brojevi. Prva cifra je ista, druga se konstantno menja. Od manje ka većoj i onda, kad stigne do najveće opet prelazi u najmanju ali jedino tada dolazi do promene prve cifre, tada ona raste... Prstohvat sećanja... samo to... ništa značajno... izbledelo je... sanjalo se.
Samo se dogodilo jedno veliko ništa. To ništa je obuhvatilo čitav um I upravlja njime. Prestalo je da misli, da oseća, da čuje i da pleše...više ni ne piše. Ništa je pobedilo sve. Mučno izvlačiti reči iz nečijih usta, navoditi misli na bilo koju stranu koja nije ova na kojoj se nalaze. Nista je obuzelo sve, svaki trun postojanosti, svaku česticu duše. Ne odoleva mu, toliko se poistovećuje sa njim da više ne razmislja. Razbolelo se od izgovora kako krivica nije u krivcu a njegov svet je srušen. Krivac nije od stakla, neće se slomiti od istine, ali laž ce ga ubiti. Krivac hoće da bude kriv, hoće da zna šta nije. Dosta mu je više da jeste. Najbolji prijatelj, divna osoba i jako drago biće. Može li da bude jednačina? Suviše je žensko da se ne oseća tako. Da. Oseća se... samo je niko ne dozivljava na taj način. Prezire potiskivanja koja ne služe ničemu osim da se čovek oseća odvratnije nego što treba. Hoće da nije i da zna šta nije, tebi koji uporno govoriš da ti jeste nesto. Ma šta ti je? Parče papira, lepo ispisana slova, broj? Koji font? Koje pismo? Kako se čita a kako piše. Kako ne shvataš? ... lepo sastavljene reči o kojima se dugo razmišlja da se nameste tako da budu savršeno uklopljene u rečenicu najviše bole. Zašto? Zato što ne govore istinu. Na lep način opisuju ružne dogadjaje. Ružni dogadjaji su ružni kako god ih napisao ili izgovorio. Trebala je da bira izmedju tri stvari... a šta da je izabrala drugu??? Šta da je izabrala??? Problem je u tome sto razume tvoj strah ali ti ne priznaješ da se plašiš... Kralj kome nije stalo da bude kralj nikada nije ni bio kralj...
Izvireš iz sebe i odjednom samo znaš da to moraš uraditi. Nije važno ni kako, ni zašto... nema pitanja, nema odgovora, ni izgovora jednostavno moraš. Sada i odmah, ne postoji juče, ni sutra. Sada znači ovog trenutka. Put ti nije težak ni dalek nema prepreka kada se uputiš tamo gde želiš biti. I neka traje čitavu večnost ili jedan tren, ako traje i sekundu... vredno je. Osećaj tinja u grudima, čitavo telo ti pulsira i hoće da izbije iz tebe onda kada ti nešto nije dozvoljeno ili kada si zamoljen da ne uradiš to. A kako? Kao da sprečiš želju? Kako da ne osetiš toplotu sunca, kako da ne pogledaš u svetlost kada sediš u mraku, kako da prestaneš da dišeš kada ti vazduh prodire u svaku poru tela. Disala sam. Punim plućima. Nos, usta, obrazi, uši... sve je disalo u meni... još uvek diše. Dodir pamuka... pripija se uz kožu, nežno je dodiruje, ne zateže, ne steže, savršeno obavija i prati oblik tela, ne pada sa tebe. On se ne prilagođava on se usklađuje... a ništa kao pamuk nije... Kada imaš slobodu da uradiš bilo šta a izabereš da ipak to ne uradiš stvar je u shvatanju suštine, bitnosti... ne u tome da li možeš.... iz hira, iz ljubavi, iz obzira ili bez obzira... svejedno... u toj igri sloboda je poverenje.
Nije potrebno tražiti poverenje, potrebno je verovati, ne izneveriti... čak i onda kada misliš da je sasvim u redu, čak i onda kada misliš da nisi izneverio... jesam... Obraz uz obraz, ruke oko vrata i ruke oko struka, ples prijateljstva... Zanesenost, moć i nemoć. Sve se dogodilo u sekundi, svi znani i neznani osećaji su izbili iz pulsa života... njihovog života. Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše... Ne nije to trebalo da se desi, nije trebalo ni da se ne desi, to nisu bila dešavanja. To nije bio plan niti očekivanje. Očekivanje je prošlo, izgubilo se u nemogućim okolnostima. Disali su iste misli... a govorili očima, reči ništa nisu mogle da kažu bile su isprekidane, neprirodne, teške. Kao pijana tela koja sila zemljine teže vuče na dole. Oči su pratile sve tačke, tražile svaku neizgovorenu reč na licu. U osmehu, u obgrljenim kolenima, iza resice uha... na vratu. Našle su ne pokazujući to. Bile su otvorene i zatvorene ali su znale da vide u oba slučaja. Ruka ispod leđa... Srce skače u grudima... oči sevaju i žele... da vide, da osete, da dodirnu iako... žele da dodirnu. Sputana želja je želja takođe. Bez pitanja, bez reči... tišina. Ništa se ne čuje. Ne sme da se čuje, ako se čuje onda se ne oseti... Nema ni misli, samo prostranstvo veliko kao kuća, veće od mora... sa mirisom kiše u borovoj šumi.
“ Ovoga puta odraz joj nije odgovorio. Osetila je ogromnu teskobu u grudima koju je smenila teška praznina. Više nisu bile isto, nisu bile jedan svet. Udahnula je duboko, podigla glavu i krenula odlučnim korakom niz ulicu uz koju je, kako joj se činilo, maločas dotrčala.Nije znala kuda ide, ali disanje joj je bilo ravnomerno, bila je mirna i odlučna. Ništa je nije moglo zaustaviti. Ništa osim... Bucmasto, nasmejano lice dečaka sa stepenica je izronilo iz mase ispred nje. Jako je zagrlila dečaka i stegla ga kao da se plašila da će svakog trenutka nestati. – Idemo li? Idemo. – Rekla je polu majčinskim, polu prijateljskim glasom, poljubila ga u obraz, jako, da pukne i uzela njegovu ručicu u svoju. Zajedno su nastavili niz ulicu, hodali su odlučno i nisu se osvrtali niti zastajkivali sve dok nisu nestali iz vidokruga i poslednjim posmatračima.”
Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše...
Kada zrak sunca prodje kroz prizmu on postaje nešto sasvim drugo. Prvo bude tračak svetlosti koji u dodiru sa prizmom ne ostaje jedan, pretvara se u mnoštvo zrakova. Kada misli iz glave pređu u unutrašnjost bića one postaju osećaji. Osećaji raznih boja. Lepota duge je u raznolikosti boja. Prva i zadnja boja se potpuno razlikuju ali potiču iz istog zraka. Kada se te boje odvoje i poređaju nekako drugačije one nisu duga iako su sve tu. Isto je tako i sa osećajima. Ljubav se rađa iz kontrasta, iz raznolikosti i šarennila, iz oprečnih osećaja. Svaka umetnost protivreči samoj sebi. Zato i jeste umetnost. Kao i život. Kao i sve. Najveća lepota je da se doživi umetničko delo u trenutku suočavanja sa njim, kada samo proizvede osećaj u nama, bez naših predrasuda o njemu, bez ikakvog znanja o njemu, bez mišljenja, bez razmišljanja. Dok gledaš sliku, ne treba ti znanje da bi je razumeo, potreban je samo pogled koji dok prelazi preko nje oseti ili ne oseti njenu veličinu. Kada se zvuk neke melodije ušunja u tvoje uši ne moraš da znaš pesmu da bi telo zaigralo, ne moraš da znaš odakle potiče da bi ona naježila tvoje telo. To se jednostavno desi i desi se u tom trenutku, u trenutku dodira sa tobom. Nije isto kada se samo priča o umetnosti i kada se ona stvarno doživi. Zašto je trenutak bitan? Zato što se jedino u trenutku u kome se nešto dešava svi osećaji spoje u jedno i postaju želja. Bojama tada nije važno da li su svetlije ili tamnije, nije im bitno koja je prva, koja je zadnja, tada su sve te boje jedno, one su duga. Njihov cilj je da pokažu svu svoju lepotu i da razvesele. A i sama duga, kad se ona javlja? I ona se javlja iz suprotnosti i javlja se samo u određenom trenutku. I sve, sve na ovom svetu počinje da postoji u trenutku u kom se dodirnu suprotnosti. Eto... zato je bitan trenutak.
Kasni večernji sati. Ona sedi nad knjigom i upija znanje. Znanje koje se ne nalazi u knizi, znanje koje je već davno bilo u njoj a koje nije mogla da pusti iz sebe. Nije mogla da mu dozvoli da živi. Plašila se. Njeno je znanje bilo drugačije od sveopšteg znanja. Ona nije donosila zaključke tako što bi poređala argumente i logičnim putem ih rešavala. Ona je argumente uvek izbacibvala i vodila se osećajima. Njoj nije bilo bitno da li je u prostoriji hladno ili toplo, to joj ništa ne bi značilo. Ako bi osećala toplotu po čitavom telu tada joj argument koji govori da je u sobi zaista hladno ništa ne bi značio, ona bi svejedno osećala toplotu. Ponekad logika nema veze sa istinom. Ako se vodi logikom ona je svesna da će svaki njen korak i svaki pokušaj da nešto uradi biti predviđen. Jer neko ko očekuje nešto od nje takođe se vodi tom istom logikom i tada bi ona bila na gubitku. Radila bi stalno sve ono što nije logično, sve ono što se ne može ni zamisliti da bi bilo ko uradio, ona je to radila. Nije želela da se ističe nije pokušavala da bude nešto što nije, baš zato je to i radila. Dok je sedela nad knjigom i upijala znanje koje je pre nje toliko ljudi upilo, shvatila je da to znanje nema nikakve veze sa njenom prirodom, sa onim što jeste. Nije mogla da se poveže sa tim pravilima, da se uklopi u šablon ali to nije značilo da je problem u njoj. Problem je bio u tome što je naučena da su svi ljudi isti. To je njen um prihvatio kao činjenično stanje ali su se osećaji uvek bunili i znali da tu nešto ne štima. Svi muškarci su isti i sve žene su iste. A kako, bilo koje dve osobe, recimo istog pola mogu biti iste??? To je nemoguće!!! Ona je ta jedna osoba a ova druga osoba je druga osoba i to je već dovoljna razlika koja dokazuje da nisu iste. Oni ljudi koji teže da se uklope u standarde društva nisu pravi oni. Oni su ono što neko očekuje od njih i tu se gubi svaka povezanost sa prirodom postojanja te osobe. Toj osobi su čula otupela, ona više ne zna ni šta želi, ni šta oseća ni šte treba da oseća do trenutka dok joj neko ne kaže šta treba da oseća. I to se zove glupost. Najveća je glupost imitirati nekoga, želeti da budeš neko drugi ili želeti da se stopiš sa masom.. Tako je divno biti ono što jesi, bilo ko, bilo šta, samo da budeš to što jesi... Tako je divno prihvatiti sebe i sva svoja razmišljanja i sve svoje osećaje jer na ovom svetu postoji samo jedan Ti!!! Zatvorila je knjigu i dozvolila osećajima da je nauče....
