Zahvalnost...

Neverovatne stvari su mi promakle dok sam razmišljala o tome šta nije u redu. Vraćala sam film stalno. Izgubljene stvari. Ne stvari, izgubljeni zalogaji sreće... izgubljene reči. Izgubljen Ti i izgubljena Ja. Mi nikada ne možemo biti stvari. Tako je. Sada je pravo vreme. Vreme je da budemo Zahvalni, da dajemo i da pružamo. Neko je dugo želeo i dugo je dobijao samo mrve. 
Zahvalnost. 
Sada je dobio ceo kruh, ne parče, ne krišku, ne kiflu, ne hleb... nego Kruh. 
Zahvalnost. 
Prošlo je toliko godina, toliko dugih godina. Neke su bile mučne neke ne. Nosile su i ljubomoru i razumevanje i nerazumevanje, sada su dostigle svoj vrhunac, nakon mnogo godina željenja. 
Zahvalnost. 
Sam vrhunac jeste lep, ma prelep je, ništa ne budi takve osećaje kao on. Prožima celo telo. Svaki mišić se napne, celo telo pulsira. U glavi je samo jedna misao. Taj trenutak. Taj se osećaj penje od nožnih prstiju do samog vrha stomaka, bridi po čitavom telu, disanje ubrzava a ti postaješ osećaj. Budeš tačka. Budeš misao. I desi se. I prodje. To je samo trenutak seti se. Posle toga kloneš i ti i telo i sve se pretvara u san, u iznemoglost. 
Osećaj traje... nekad kraće nekad duže, utiče na raspoloženje i ceo svet je tvoj... ali prestaje kao i sve na ovom svetu. Zato I jeste čitava poenta u predigri, ona se nikada ne završava, ona traje... beskonačno, uvek.... Zauvek. 
Osećaj sreće je lep samo kada je ona nedostižna. Kada smo srećni mi to ne znamo, jer nam smeta što je sve potaman, pa pokušavamo da pokvarimo taj trenutak. Bežimo, vraćamo se, povredjujemo ili druge ili sebe, radimo bilo šta jer nam je potreban osećaj krivice, osećaj griže savesti, mi žudimo za njim više nego za srećom. Ovisni smo. On utiče na nas kao duvan, najviše nam se pali cigareta onda kada je ne smemo upaliti ili onda kada smo rešili da ostavimo pušenje. 
Kad razmisljam o izgubljenim I nadjenim stvarima... biće mi žao... Biće mi žao gubitka Zahvalnosti. Jer sve, ali sve na ovom svetu gubi svoj ideal kada bude osvojeno... 
Zato budi... samo... predigra i trajaces večno.

Postskriptum...

Korice knjige... I svaka strana. Jednake su. Jednako je moje shvatanje svega. Jedan. Jedan jedini dan, jedna noć. I dok ih okrećem, sa njima okrećem i tok misli i razmišljam dok čitam. Smejem se. Smešna su mi poređenja a način razmišljanja vrlo sličan. O sebi govorim, ne o tebi. Često na sredini rečenice dođemo do istog zaključka pa se tada setim kako je divno razumeti na način na koji ja razumem. Teško je mene shvatiti i ići u korak sa mnom. Ali ja sebe nikada nisam napustila. I neću. U postskriptumu se krije ključ ali ga ne može svako naći. Tamo sam našla tebe i oživela sebe. Ne. Ne govorim o knjizi. Govorim o onoj koju ćeš čitati... krišom. Slatko je to. Način na koji osećam tvoje prisustvo. Naravno da utiče na mene i naravno da čujem svaku reč. Bio je to zaista težak trenutak baciti moju boju. Izbaciti iz čaše, ostala je samo zelena sama dok joj se nije pridružila neka druga boja. Drago mi je da sam sa sobom ponela te prve suze. Suze Boginji. Ne bih mogla da ih podnesem na tuđem licu. I kada pogledaš ogledalo ko je tamo? Ne govorim o odrazu već o ogledalu. Čije je lice sa druge strane? Kome je poluzatvoreno oko? Meni ili tebi? Izaziva mi veliki osmeh razmišljanje o svemu drugačijem. Način na koji se plahta ne namešta isto. Cigarete i korset. Ne. Ne želim da znam. Ljubičasta boja je veličanstvena treba joj se diviti. Ona je iznad svake boje. Pesma je osetila trenutak pod notama. Reči prate melodiju a melodija je pratila davno zaboravljeni ples i osmeh u boji samo za mene.

Jutra su mi lepa. Lipa miriše. Borovu šumu su posekli... koji parfem koristi tvoja žena?

Podvezica crne boje. Pljus... bedra... lepo je dodirnuti ih i sanjati o njima dok crveno pero ne zagolica nozdrve. Ipak ostala je ta slika. I par reči odjekuju. Samo su eho... eho...eho...eho...eho...eho...

Voda vodi...

Limunov sok. Par kapi da povrate snagu. Zbog vitamina ili zbog boje? Boja boji. Voda vodi... Haljine, letnje lepršave, raznih boja i oblika. Materijali... Vreme im ne dozvoljava da se rašire, da se obuku. Oblaci se rugaju suncu hoće da ga unize. Misle da to njihovo sivilo njega pogađa. Smešni su kao i svaka besmislenost naspram gromade usijanja. Ne gasi se radi oblaka, niti zbog njih, ni sa njima. Njegova je moć mnogo veća. Ono greje kako god ga okreneš. Cipelice sa malom potpeticom za ples... Ples suncu. Bose noge za oblake, ples kiši. Sve je sinhronizovano, sve je lepo ako umeš da hodaš kroz život. Kao dete, šćućureno malo, plašljivo od vode, od mlaza vode po licu. Dodir pobedi strah, poverenje otvori sef. Sef njegovog detinjstva, strah da ne bude prihvaćeno kao i strah da bude. Oba slučaja su teška. Detetu je potrebna nežnost, pažnja i razumevanje, tako ono raste. Ali ga možeš razmaziti previše pa zaboravi i pomisli kako se hrabro rodilo. Ili jednostavno samo poraste a kad poraste ne zanima ga ono što je prevazišlo. Sve se jednom zaboravi sve se preraste, ali i to je deo hodanja kroz život. Ako ti nisu udobne cipelice sa potpeticama ti hodaj bos. Sam biraš... pa izaberi.

Larvatum...

Mirisno kišno jutro, lenje proteže grimase na licu. Smeši se ne odolevajući prošlosti koja je prestala da bude sadasnjost pre par trenutaka. Rukom provlači kosu... namešta je kao da zna koj pramen prekriva koji deo lica. Simpatično pokušava. 
Doručakovati u njegovoj košulji i sesti u turski sed poput njega. Na podu? Lepo izrezan ožiljak na butini, boleo je, smetao ali je sada lep. Hrabro prkosi, jak je. Tu će pasti sledeći poljubac i ostaviti trag jogurta, jer to se ne čeka... ljubiš kad ti se ljubi... 
Miris peciva, svuda po sobi, mračnoj... zbog želuzina. Kao da nije dan. U sred dana noć... čaroliju izvodi samo za mene.
Kaže mi da stavim masku... iz Venecije. Sa nitnama je... poprskana šljokicama a u kontrastu je sa košuljom. Polomila se od neveštog baratanja. Ništa strašno... par kapi lepka zalepe sve. 
Košulja čini noge vitkijim... vokativ njenog imana je... Dugonoga. Lepa je u njegovoj košulji... 
Ekran TV-a je malo manji od zida, menja boje lica a nema pojma koje se boje najviše osećaju... Manipuliše...izazovnom chillout muzikom stvarajući senke po zidu. Njišu se izovno, rade ono što ne pada na pamet da se uradi. Prsti se prepliću. Ženska silueta... izvajanih oblina. 
Vidi se svaki prst ponaosob koji prati liniju njenog tela. Vitkog tela. Svilene kože. 
Usne gore vrat... a prsti...zaustavljaju tok krvi. Prija i plaši. Obuzima. Glava se sama izvija, prekriva plavilo ekrana. 
Svetlost se utapa u kosu i beži od nje... malo se ušunja u nju i tek, tek negde je oboji pa se kroz pramenove izvuče na sasvim drugu stranu. Vrhovima prstiju broji rebra i zvižduće melodiju koju sviraju skupa... Golica je... ježi se i smeje. Zamišljaj kako se to svira. Koje note, koji akordi. Instrument??? Sviraš li prstima? 
Đumbir i Dunja mirišljava sveća koja je prethodne noći gorela sada jače miriše. Zanimljiva stvar sa kašnjenjem reakcija. Zvuči vrlo poznato. Sveća sam! Izgoreću i zamirisati najlepše kada se ugasim... Larvatum... samo to sam želela da kažem... sve ostalo je izletelo samo. Larvatum...Larvatum...

Ravna crta....

Otupelost... najgluplji oseća koji se može javiti. Kao zamagljena flaša. Ili flaša puna dima. Isto je kao i kad je prazna. I dim izvetri i izađe iz nje... Samo nisi dobro video, pomućeno ti je mišljenje o toj flaši samo zato što je dim bio u njoj. To je opet prazna flaša. Otkažu ti sve funkcije koje su bile usredsređene na tu jednu stvar. Šta se dogodilo? Nije isto kada te neko povredi i kada samog sebe povrediš. U prvoj situaciji možeš biti ljut na određenu osobu i pokušavati da dođeš do bilo kog zaključka zašto si povređen, zašto i kako te je neko povredio. I vremenom uz puno razmišljanja shvatiš ili neshvatiš, razumeš ili ne razumeš ali...svejedno, bar si pokušao. Kada povrediš samog sebe, nije ti bitan ni razlog ni sredstvo kojim si se povredio. Tada shvataš da nema nazad. Zauvek... najodvratnija reč ikada izmišljenja. Zauvek... ti obuzima mozak, telo, biće...prožima te i jede, jede, jede.... Ne možeš protiv njega. Zauvek... si sjebao stvar. Nijedna reč, ni pogled ni dodir... ništa na ovom svetu ne može da pobedi Zauvek. Kao kad neko umre. I to je to. Hladna sam. Nema ni besa više. Nije mi stalo. Nije me briga. Ravna crta... Kao kad umreš...

Škljocnuti...

Verovatnoća. Relevantnost. Kako se izgube i postanu druge reči i druga značenja. Vrlo lako, prosto kao papir. Čas vrediš čas si niko i ništa. Vrednost se izgubi u odnosu na to koliko neko drugi vredi. To nema veze sa tobom. Nikada nije ni imalo. Dokle god budes koristan vredećeš, kada nemaš šta da ponudiš, zašto uopšte bilo šta očekuješ? Nisi glup, ne bi trebalo da si. To moraš znati! Ne. Ne postoji iskreno, istinsko, pravo. Ništa. To se samo čini tako. Ne vole tebe. Vole osećaj koji izazivaš u njima kada si tu, kada postojiš. Vole kako se osećaju kada mogu da računaju na tebe. Vole način na koji ih gledaš. AMAN!!! I to rade zbog sebe. Uvek vole samo sebe. Vole način na koji slušaš njihove reči, vole tvoju podršku... ljudskost. I moraš to da budeš do kraja, baš ono što se od tebe očekuje. Kako može da ti padne napamet da budeš nešto drugo? Zašto? Kad postojiš samo da bi nekome bilo lepo što radiš stvari koje ga čine srećnim. To nema nikakve veze sa tvojom srećom. Samo u teoriji je bitno da ti požele sreću. Oni brinu. Brinu, vode računa da njihove reči u tebi ne proizvedu misli koje će izaći vani i reći ono što im ne prija da čuju. Opet ti si samo sredstvo. Dobro jutro ili dobar dan. Automatski se izgovara. Ponekad ti samo izleti HVALA nisi razmišljao o tome, mehanički izlazi iz tvojih usta ali ti zaista ne misliš to, to govoriš jer je tako uredu da se kaže. Vremenom postaneš neko ko MORA da poštuje standarde. Nesmeš da se ljutiš kada si povređen, ne smeš da voliš kad ti hoćeš. Jer možeš da voliš samo onda kada neko ima vremena za to. Kada nema obaveza, važnijih stvari, drugih osoba. Kada je dosada pojačana a ti si jedini izvor trenutne satisfakcije. Samo tada u tim momentima. Kasnije postanu druge stvari važnije i ti to moraš da znaš. Lepo isključiš dugme negde u tebi. Prosto i jednostavno samo ga škljocneš i ugašen si za te stvari. E tada možeš da budeš neko ko je uvek tu da čuje, da sluša, da razume i da se divi. Nesme da prekoreva, da se buni, da iznosi svoje mišljenje jer zaboga isključen si... kako uopšte možeš to??? Popustiš i zapitaš se... pomisliš da je problem ipak u tebi. Pa se izvinjavaš zato što si ono što jesi, izvinjavaš se što ostaješ čovek nakon svega. Žao ti je, ne možeš tek tako da se škljocneš, taj prekidač kod tebe ipak ne funkcioniše i biraš reči... pokušavaš i trudiš se. Zašto??? Zato da bi konačno isterao najveću ljigu iz nekoga. Tada dobiješ najgluplje objašnjenje kako nije trebalo tako da se završi, i kako niko nije planirano da ti budeš povređen, i najljubaznijim, najpažljivije biranim rečima ti govori o tome kako odustaje od svega ako je to tvoja odluka i kako će uvek biti tu za tebe. To je ona najgora isprika, koja govori o tome koliko je toj osobi bitno da reči koje su izgovorene sa njene strane moraju ispratiti sva njena pravila, da onda kada ih se priseća ili ih čita ponovo to bude zvučno, lepo izgovoreno ili napisano i potpuno opravdava nju kao osobu koja je spremna da čeka da ponovo po ko zna koji put ti kažeš sebi kako si u krivu. I izviniš se, zato što postojiš, osećaš, dišeš... jer nije pravi trenutak za to.

Prstohvat sećanja...

Iznenaditi sebe? Zanimljivo. Ne, ne kazem da nije moguće. Dogodilo se. Reakcije suprotne od očekivanih. Sigurnost koja prelazi u potpunu nesigurnost zbog situacije. Savrsenstvo. Duvan se skuplja, papir ga obmotava, vlažan trag po papiru. Zalepi. Tupni nekoliko puta i... žar po posteljini. Svaki put, isto... mehanički. Oči promene oblik, zbog pogleda ali se pogled ne menja zbog očiju. Vrhom prsta preko usana, samo da dodirnu, da osete... Linijom donje vilice do vrata...Bolje se vidi kada su oči zatvorene. Misli ponavljaju dobro poznati šablon, znaju ga napamet i svaka nova reč ne štima, ne uklapa se, nisu tako naučene. Vaspitanju protivreče? Ne, više ima veze sa mozgom. On mora biti kolovođa. Kolo? Kružni oblik... Uglovi su zanimljiviji... ugao srama, ugao kazne... ugao...isčekivanja. Zeleni zid? Ili plavi? Rezedo nije ta boja... mrak je, ne vidi se. Ali se po mraku bolje čuje. Vetar ulazi ali vazduha nema. Popijen je... istrošen. Ostalo je par gutljaja, kašika ili dve, viljuškom se ne bode... prolazi kroz nju... ostaviti za posle... Poluotvorena usta... vrhom jezika ispratiti zube... 26, 27, 28, 29, 30... ne, ne brojim zube. Raspoloženja, promenljiva kao dvocifreni brojevi. Prva cifra je ista, druga se konstantno menja. Od manje ka većoj i onda, kad stigne do najveće opet prelazi u najmanju ali jedino tada dolazi do promene prve cifre, tada ona raste... Prstohvat sećanja... samo to... ništa značajno... izbledelo je... sanjalo se.