Rulet. Nepredvidiva igra sa puno brojeva i malo mogućnosti. Znaš da su brojevi oko nule oni koji najčešće dobijaju ali ti svejedno imaš svoj omiljeni broj. Svestan si rizika u koji se upuštaš i znaš da će te igra poraziti ali si prosto takav, navučen, kockar i ne možeš joj odoleti. Igraš. Čekaš. Konačno. Krupije vešto drži kuglicu između tri prsta oslonjenu na zid tog moćnog kruga i dovoljan je malo jači pritisak srednjeg prsta da bi je odgurnuo a ona pokrenula svoj put. Tako predvidljivo. Tišina, momenat isčekivanja, u glavi se ponavljaju isti glasovi koji mole da kuglica što pre odradi svoje, da izabere broj. Šta postaješ ako se zaustavi tamo gde si hteo? Ne postaješ ništa. Poenta je da se ne zaustavi baš tamo jer ti si kockar zato igraš, stalno, konstantno, bez odustajanja. Potrebno ti je da gubiš. Ples kuglice po drvenoj šini te čini uzbuđenim, to je predigra. Tvoje vođenje ljubavi sa mašinom počinje u momentu kada kuglica lagano poskakuje po brojevima. To je vrhunac igre. Ne ono pre ne ono posle. Nikada nije ni bilo bitno ono pre niti ono posle bitno je ovo sada. A ti si kockar spreman da gubiš i da dobijaš. U oba slučaja nisi srećan srećen si samo dok igraš.
Neke reči odu u vetar tako lako, tako brzo, tako prirodno. Njihova težina se gubi, njihovo značenje bledi i one postanu nešto drugo, ne mogu se protumačiti. Možda ostanu samo deo neke slike. Bitne i krupne stvari se jasno vide ostale su mutne i daleke. Ali... to je ipak varka. Možda i greška, naš vidokrug nije bez razloga jednak širini raširenih ruku. Uvek smo fokusirani na ono tačno ispred nas i tako nam promaknu mnoge stvari koje su oko nas, koje u tom trenutku nismo primetili jer smo fokusirani na ono ispred nas. Kada se penješ uz stepenice ili planinu što ideš dalje možeš videti mnogo više nego na samom početku osim ako u ruci držiš mapu i gledaš samo u nju, dozvoljavaš joj da ti ona privuče svu pažnju da se ne bi izgubio, ideš ispravnim putem, prateći njene instrukcije. Tada uopšte nije važno gde si, dokle si stigao isto je kao da na ekranu posmatraš pogled sa vrha planine, jer mu se nisi prepustio, jer mu nisi dozvolio da bude viđen. Ali i tada jednu bitnu činjenicu ne možeš zaobići. Sve male stvari iščeznu budu tačkice, velike se jasno vide čak i sa vrha planine, čak iako nisu blizu.
Sada kad zatvorim oči, osećam daljinu. Tako je daleko sve, kao da se sanjalo i da nikada nije ni postojalo. Izbledelo je kao papir koji upije vodu i izbledi mastilo. Voda je tako moćna nosi sve pred sobom i mene je odnela od sebe od tebe od nje i njega... Toliko si daleko da te nijedna blizina ne može vratiti. Ne može ni mene. Bio je most pred nama ja sam bila sa jedne a ti sa druge strane, želeo si da dodješ do mene ali onog trenutka kada sam te pitala hoćeš li preći ti to više nisi želeo. Sada više nema mosta samo nas krila mogu približiti. A ni jedno od nas ih nema... Ona tanka nit nas još uvek veže. Svako dobro jutro i svako laku noć... Dovoljno je, bolje nismo ni zaslužili. Ti zbog preteranog odustajanja ja zbog preterane upornosti. Pitaš li i dalje “ Gde? “ Iako znaš da nije od mene.
Samopouzdanje reče ženi: “ Šta god Gospodin On uradio, On to radi zato što te voli. Da te ne voli ne bi ništa radio” Žena samopouzdanju odgovara: “ Bolje da prestane da radi to što radi. Ume on to mnogo bolje, nekada je umeo da ne napravi ni jednu grešku. Može bežati od mene to je isto kao i da beži od sebe jer On je moj kao što je svoj, Želeo me ili ne On je moj kao što sam ja njegova ON JE MOJ!!!!... Sada... Zauvek... sa bilo kim ili sam... On je moj.
Samopouzdanje spusti glavu, protrlja čelo, malo razmisli pa reče: “ Ponizno pred tobom stojim, gledam te i divim ti se. Jer ti kada voliš ne odustaješ, jaka si i sigurna. Prevazišla si i mene i sva životna pravila... Prevazilaziš i njega jer ne tražiš potvrdu ljubavi, ti je osećaš, ne pitaš, ne tražiš, samo stojiš uzdignute glave i čekaš... a čekaćeš ti sve ono za šta veruješ da je potrebno čekati....” Ženi se pozna mali smešak na ivici usana, zatim se začu udah kao da čitav život udiše, nimalo važno a opet sigurno odgovara: “Ljubav je da je ne spoznaš, da je ne razumeš, ljubav je da ne pitaš, ljubav je kada ti ništa nije jasno a opet se dešava nešto što te vuče i razvlači , pecka u stomaku , kada te pritiska, kada beskrajno čekaš i čekajući zaspiš, kada si ljut na sebe što se tako osećaš, ljubav je da ništa ne znaš I tek tada znaš da je to ljubav. Kada pravila ne postoje, nisu važna, nema ih... Ljubav je sve ono što se ne može opisati i ograničiti rečima, sve ono što nije strast, potreba niti želja... ljubav je više od toga i sve to skupa ili bez toga. Ona je uvek čudna, ona je uvek drugo, nikada nije ono što želiš da bude jer da jeste bila bi želja a ne ljubav. Ne mogu ti reći šta je ona ja nisam ljubav ja sam osećaj. Ono što osećam nije ono što želim. Ono što želim ne umem da osećam. Kada na trenutak postaneš duhovno-jedno sa nekim to ne prestaje, ni kada odeš ni kada ode. Osećaj pripadnosti ti struji telom i nisi siguran da je tvoj dodir zaista tvoj i nisi siguran ko si ni šta si, nisi siguran da si to zaista ti. Više ne znaš ko si bio pre tog susreta, ko si sada i ko ćeš biti... Da li si umro ili si se ponovo rodio ili možda nikada do tada nisi ni živeo, možda si sanjao, ili se probudio. Ništa ne znaš i u neznanju svom težiš ka tome da dokučiš, da okusiš, dodirneš, osetiš vrhom jezika... i što si mu bliže to ti je dalje jer ako ga dotakneš ono prestaje da postoji... Postoje neki sitni znaci koje samo ti vidiš i osetiš, dovoljan je jedan zvuk ili slovo nekoliko tačaka ili broj i tačno znaš... iako ćutiš dugo sa nekim ti znaš šta ti govori, ne moraš ga ni videti ni pozvati ni pisati... znaš da ON JE TVOJ GDE GOD DA JE. Jer ako si u nečijim mislima i kada nisi tu ... zapravo si tu... ko god bio na t(v)om mestu.” Samopouzdanje uze svesku i poče da piše. Razmišljalo je o tome kako je znanje vrlo slično ljubavi i shvatilo je da u stvari znaš samo oda kada ništa ne znaš i samo onda kada si spreman da učiš ali da nikada nisi dovoljno siguran da si naučio... e tada stvarno znaš!!! Žena raširenih ruku okrenu glavu ka nebu željno iščekujući kišu. Kao da je osetila trenutak kada će pasti. Prepustila se osećajima. Svaka kap je mamila novi osmeh na njenom licu. Jer kiša je tako prirodna zašto bi bežala od nje... možda je nečemu i nauči.
Kao maslacak i dah koji ga oduva. Duboko iz mene je izasao i sasvim nežno pomogao cvetu da se razleti. Nekolicina padobranaca je poletela ka nebu, zadržavajući se u vazduhu na tren a zatim se lagano spuštala na tlo. Tek tek neki se razlikovao od ostalih, ostajao je u vazduhu nešto duže, vrteći se oko svoje ose produžavao let. Ličio je na balerinu, na drvo, na leptira, na lepršav let, slobodu i sreću. Bilo je divno posmatrati ga. Vetar je upravljao njime, određivao njegov put. Ali on nimalo nije bio bitan naspram umetnosti ovog plesa. Lako je bit vetar, i ja sam to pokušala da budem u trenutku u kome sam želela da pomognem cvetu da se razleti. Nije bilo ni malo teško ali šta sam postigla time? Pomogla sam mu da umre? Svaki cvet je lep na svoj način dok mu je dozvoljeno da raste, dok se greje suncem i kupa kišom. Mami te, izaziva svojom lepotom i mirisom i želiš ga imati. Misliš da ti pripada zato što si začaran njegovom lepotom. Ko si ti da ga ubereš? Ko ti daje za pravo da ga iz bašte prebaciš u posudu sa vodom? Zašto to radiš? Zato što te grize savest? ... pa mu produžavaš život par sati stavljajući ga u vodu na sredini stola. Da bi tvoj sto bio lep? Da bi tvoja kuća mirisala lepše? Sebično je to, to nije ljubav ni prijateljstvo.Više mu se ne diviš kao pre, ne zalivaš ga, ne čuvaš ga ne razgovaraš više sa njim... Pretvorio si ga u beživotnu stvar. Zašto??? Da bi ti bio srećan jer imaš cvet na stolu, u rukama, u svom kraljevstvu? Ili misliš da je to najbolje za njega? Možda... Da bi on bio srećan? Ili se vadiš na njegovu sudbinu i govoriš kako svako ima ulogu u nečijem životu i da se tamo pojavljuje sa razlogom. Da bi poklonio nekome životnu lekciju? Sigurno ti je život kao bajka u kojoj njeni junaci žive srećno do kraja života. Ne. Kažeš ne? Pa... kako onda možeš Ti nekome davadi životnu lekciju. Na osnovu čega? Na osnovu iskustava o ubranom cveću o statistici vrsta cveća koje je najduže živelo u posudi sa vodom. Znaš svaka pa i ta priča o cvetu i tebi ima dve strane. Ti nikada ne možeš videti drugu stranu. Žao mi je ali tako je. Osim što će se osušiti i umreti bez zemlje mislim da cvet nije naučio ni jednu lekciju. Možda je u nekom momentu pomislio da je naivan zato što je dozvolio da bude ubran. Ali... da li se to moglo sprečiti? Kako, na koji način bi cvet mogao bilo kome zabraniti da ga ubere? Oh, ta lekcija mi je potrebna, do tog znanja nisam stigla, o tome želim da razmišljam a ne o poslovicama i izmišljenim pričama o ceni koju svako mora platiti za svako dobro ili loše delo... Iste se priče vrte u krug, stalno, isti ljudi, ista lica i razmišljanja. Potrebno je nešto novo i drugačije ili nešto staro i drugačije. Sa strancima se mnogo lakše komunicira nego sa ljudima koje poznajemo i potrebno nam je to objektivno mišljenje. Uvek. Ili mišljenje određene osobe koju poznajemo a sa kojom smo iz nekog razloga prestali da komuniciramo. Ali nam je potrebno baš to mišljenje baš to razumevanje i baš taj sud. Objektivno mišljenje osobe koju poznajemo. I šta tad radimo? Nije ni malo teško. Malo razmislimo i TAP! Muć, muć, muć... mućnemo glavom i setimo se svih stvari koje bi privukle njenu pažnju. Budemo kreativni i zagonetni ali i lukavi. Ne želimo da upropastimo sve, ne želimo da budemo otkriveni, samo želimo da začačkamo da polomimo dršku cveta ne i da ga uberemo. Da nas cvet moli za pomoć, da uporno čeka da bude zbrinut. A mi ga pustimo tako oklembešenog da pati, proveravamo njegovu snagu, negovu izdržljivost i veru u sebe. Učimo ga životu na način koji mi mislimo da je najbolji za njega. Jer mi mu želimo sreću. Mi smo ti koji mu želimo sreću i koji očajno želimo da nas sasluša da razgovara sa nama, da nas savetuje, inspiriše, čini superiornim naspram njega, da nam pomuti misli svojom savršenošću. I nije bitno šta on želi, on je nemoćan. On je tu da miriše i da se ističe svojom boljom i mirisom. A sve to radimo samo zato što nam nije stalo, samo zato što smo srećni, samo zato što nam ne pada na pamet da mu kažemo koliko nam znači. Ćutimo kao zaliveni. I onda nastavljamo, približavamo se i dajemo mu kap po kap vode, da bi shvatio koliko zavisi od nas i od naše dobre volje, naše dobrote i našeg interesa. Nama on treba. Nama mišljenje te osobe treba a ne želimo da ona to zna. I onda okrećemo potpuno priču i pokušavamo da je razuverimo dajemo argumente, pravdamo se i napadamo. Od straha. Od straha da budemo otkriveni jer smo suviše ponosni. Suviše ponosni da to tražimo. Da mi zdravi i pravi, srećni i veseli, potpuno slobodni i nezavisni tražimo mišljenje jednog slomljenog cveta. Jer ako budemo otkriveni bićemo samo još jedna u nizu osoba koja radi stvari iz interesa sakrivajući se iza živog pseudonima.
Um misli u slikama. Emocije doživljavamo osećajima. I kada spojimo te dve stvari ako je sve kako treba stvaramo divnu sliku nas samih. Muškarci i žene doživljavaju i vide na sasvim drugačiji način. Ono što on kaže ona oseća. On oseća samo ono što misli. Ne možeš ti biti žensko više od mene kakav god da si muškarac. Finese su najbitnije. Kada govoriš o osećajima žena postoji jedna mala stvar koju ne možeš da shvatiš kao muškarac. Dok opisuješ ženu ti je i zamišljaš i divno to radiš, trudiš se, pokušavaš... svaki detalj, svaki njen osećaj, svako viđenje stvari, sve je odlično, sve je tako ubedljivo ali...taj opis je koban za tebe, ta žena sastavljena od tvojih slova biranih reči i opisa je tvoja najveća slabost. Ona te zavodi. Osećaš mekoću njene kože, čuješ miris njenog tela, vidiš je pred sobom i posmatraš kao što muškarac posmatra ženu. Zavela te je i probudila svaku česticu muškosti u tebi. I više nisi žensko, ne možeš da budeš... Žena nikada neće sebe opisivati na takav način kako je muškarac opisuje. Kao što ni muškarac nikada neće pisati o osećajima koji se proizvode u njemu dok doživljava nešto. U svakom tekstu on misli, on razmišlja, zamišlja on se seća... ne oseća. Upravo zbog toga se one najviše pronalaze u tim tekstovima u kojima su opisane na način na koji bi volele da budu doživljene. I zato su takvi tekstovi za njih najlepši.
Manipulisati necijim razmisljanjem nije ni malo teško. Posebno ako znaš slabosti tog razmišljanja kojim želiš da manipulišeš. Ali ne možeš manipulisati direktno, očigledno, vidljivo. To se radi polako. Tajna je u posebnim rečima. Reči na koje se pada. Malo njih daš a mnogo više ne daš. Mamac na udicu i zabaciš. Bitno je da riba zagrize. Kada je zagrizla u tvojim je rukama, ti upravljaš. Daješ joj slobodu da pliva ali sam zatežeš strunu kad god to poželiš. Kad vidiš da je riba pomislila da je ptica, da može da leti vratiš je u vodu i pokažeš joj njeno mesto. Mesto kome pripada. To boli, ali ta bol naspram prve-mamac reči bude vrlo brzo zaboravljena jer prva reč je ta koja je otvorila vrata. Ona je sveta, ona je svemoćna. Ona je svako opravdanje i svaki izgovor. Ona je oslonac i podrška. Ona je prihvatanje i slamka za koju se držimo na početku, sredini, na kraju. Nikada nas ne može zavesti nešto kasnije od onog prvog što nas je zavelo. Jedna prava reč napravi čudo, ako o ženama pričamo mnogo veće čudo nego kod muškaraca. Njima je potrebnije razumevanje one ga nemaju i ta jedna reč napravi čitavu priču u glavi. Bude preuveličana, nakićena, dobije značenja koja ne poseduje. I tu je kraj. Ona je zagrizla. Ta reč joj je mantra i molitva i utočište. Uvek je tu, u najkritičnijim momentima odzvanja u glavi. To ne znači da je osoba naivna ni da je glupa, to znači da je prepoznala tu reč na način koji joj odgovara i prisvojila je. Oseća se lepo, laska joj, moćna je i neuništiva. Kada je dostigao cilj prve reči manipulator prelazi na drugi korak. Kontradiktornost. On se mora povući. Mora da nestane. Daje dovoljno prostora žrtvi da razmišlja, da se pita, da sto puta prolazi kroz jedno isto i naravno sto puta previdi gde greši hvatajući se za jednu jedinu reč. Ne može sve da bude tako jednostavno, opipljivo, dostižno. Da bi mogao da upravlja nečijim mozgom on ga pre svega mora zainteresovati. Mora podstaći konstantno razmišljanje o njemu. Tada sledi povlačenje. Tišina koja će najpre privući. Koja će naterati žrtvu da iz stanja razmišljanja pređe u komunikaciju. Priča, komentariše, postavlja pitanja, donosi zaključke. Uzalud. I tada postaje najlakši plen. Zbog radoznalosti, zbog želje. Igra se nastavlja. Manipulator je to očekivao. Pred sobom ima plan i program i ide lagano, strpljivo, korak po korak. Provociranje. Ocenjivanje. Proverava na kom je nivou žrtva da bi znao koju tehniku treba primeniti kod nje. I čeka. Strpljenje, pronicljivost, proučavanje, ispitivanje, čačkanje... sve što nedostaje izmanipulisanoj osobi jer je ona vrlo svesno odlučila da to pripada manipulatoru sebi više ne veruje. Vreme čekanja ne zavisi od njega ono zavisi od spremnosti osobe da popuno zaboravi svako prethodno znanje o sopstvenom životu i rezonovanju stvarnosti, bilo čega. Potrebno je da se potpuno prepusti, da veruje. Tada se završava sve ili sve počinje. U zavisnosti od toga kome više veruješ. Ili si manipulator ili si žrtva manipulacije.
