Kap po kap...

Led opstaje I postoji samo na izuzetno niskim temperaturama. Gde mu je hladno i nema šta da ga greje. Kada se neki mali zracak svetlosti, toplote ili sunca probije I dodje do njega on se lagano pocne preznojavati. Zaledjenu tišinu počne kvariti ujednačen zvuk njegovog topljenja. Tlup... tlup... tlup... tlup... tlup... tlup. On odzvanja i postaje jedino što se čuje nakon preduge tišine. Čitav svet oko njega se pretvara u taj zvuk i diše sa njim. Ujednaceno zvučno. Led je počeo da se topi. 

Sound of silence...

Tišina mi je odgovorila. Ćutanje reklo sve. Treba samo oslušnuti tišinu. 

Zauvek...

Užas. 
Kada saznaš nešto prekasno. 
Kaješ se. 
Bio si glup. 
Jesam, bila sam glupa. 
Nisam videla. 
Nisam znala. 
Nisam umela da čujem i osetim. 
Sada sam shvatila. 
Prekasno. 
Žao mi je. 
Propustila sam. 
Zauvek. 
Trenutak mi je pobegao jer sam verovala svemu osim verovanju. 
Užas. 
Kada osetiš tuđu ljubav u sebi. 
Tuđe kajanje. 
Bila sam glupa. 
Jesi, bio si glup. 
Nisi pokazao. 
Nisi naučio. 
Nisi umeo da šapneš i dodirneš. 
Sada si shvatio. 
Prekasno. 
Žao ti je. 
Propustio si. 
Zauvek. 
Trenutak ti je pobegao jer si se plašio da osetiš. 

Zauvek znači nikada više. 

It’s okay not to be okay...

Dogodi se i to ponekad... Eto... Dogodilo se. Dodješ do granice koje nikada pre nisu bile postavljene. Nikada se nisi susreo sa njima. Pa se zbuniš, ne znaš kako da se ponašaš, samo znaš da su tu. 
Istražuješ ih, proučavaš i tražiš sebe i tamo i ovde, želiš da vidiš ima li te tamo, da li je neki majušni deo tebe ipak prešao granicu?! Ali nema... ničeg nema tamo. Ipak si pružio korak ili malo progvirio glavom. Sreća, niko te nije video pa si se odmah vratio do crte.I to se ne važi. Jer ako nešto nije viđeno nije se ni desilo, to ti je ista ona priča sa drvetom koje pada u praznoj šumi... ma znaš, svi to znaju. Krivo ti je i drago u isto vreme. Bojiš se da ostaneš još koji minut tu jer znaš da ćeš je preći samo da bi sebi dokazao da možeš. O.... A ti vrlo dobro znaš da možeš, ovog puta ipak nećeš. Da li si zbog toga postao nešto što su drugi želeli da postaneš? Ili nešto što si ti želeo zbog drugih da postaneš? Ko si ti u trenutku suočavanja sa situacijom “ nema dalje”? Neko ko je zarobljen principima, odlukom, željom da istraje? Ili možda... neko ko je rešio da neće ići dalje jer može da ne ide dalje, ukoliko se odmah skloni sa granice? Da li si zarobljen slobodom koju ne želiš da priuštiš sebi jer moraš da odrasteš u nešto što se zove zaustavljanje, odluka, obećanje? Ili se jednostavno tako osećaš? Duh i telo i svaki atom tebe su rešili da je to taj trenutak kada više neće biti sve moguće, odlučili su da su granice ono o čemu su celog tvog života maštali i priželjkivali zajedno udruženi u tebi... jer duše, tela i atomi to rade... to je njihov posao... da nakon decenija vršenja određenih funkcija one promene interesovanje... jednostavno daju otkaz ili ga dobiju. 
Da li ako su ti usne mirne a druge te usne ljube.... da li se i to zove poljubac? Da li si tada i ti poljubio samo zato što nisi zabranio da budeš poljubljen? 

Saće...

Na usnama med. Sladak, lepljiv, gust. Treba malo ostati u ustima pre nego ga progutaš. Lagano ga otopiš pa ga zajedno sa pljuvačkom pustiš niz grlo. Tada njegov ukus ostaje duže. Tada ukus osećaš svuda, dodirnuo je citavu unutrašnjost. Osećaš ga na nepcima, na jeziku na usnama. Kada kreneš da ih dotakneš jezikom zbog vlažnosti, zbog suvoće... Ako ga odmah progutaš pašće kao teg na želudac a lepljiva će ti ostati samo usta, ukus se menja, ne osećaš blago peckanje jezika, ne osećaš potrebu za tečnošću. Znaš da si nešto kušao a ukus je već izbledeo. I nisi zadovoljan. Kada je nešto slatko i lepljivo kao med ne verujemo mu. Zato što ne znamo na pravi način da ga koristima. Samo progutamo i okrenemo se. Nemoguće je uživati u bilo čemu što je lepo. Jer se sigurno nešto krije iza toga. Sve je kratkotrajno, brzo ili ne vredi. Reči se troše kao parče suvog hleba, nekada se zaglave u grlu pa ispadnu u sasvim drugom obliku sa potpuno novim značenjem, nemaju veze sa svojom prvobitnom formom. Zašto? Zašto ne verujemo sebi? Rečima? Onome što nam govore?! Medu, hlebu? Ko smo mi? Poverovali bi smo ljutoj paprici odmah. Oljutila nas je i to je kraj. Pa grlo i jezik polivamo vodom da se ohladimo. A ona je oljutila samo vrh jezika. Ali se vatra oseća na drugim mestima. I opet grešimo. Toliko nemamo pojma. Treba nam mleko, treba nam sir, jogurt... da ugasimo vatru u ustima, u grlu, na vrhu jezika... I zato što ne znamo osnovne stvari, yato sto ne znamo šta vredi, zato sto ne verujemo, zato što ne zamo da osećamo... zato nam je tako, zato i treba da nam bude tako. A za sve ostalo tu je MasterCard.

Nedodirljivo prostranstvo...

Koliko god bio blizu nečega videćeš ono iza koje se još uvek čini dalekim. A ti nisi neko kome stvari mogu izgledati daleke. Stalno si korak bliže iako se one čine sve daljim. To ne treba da te sputava i i sprečava da nastaviš ali ponekad moraš stati, zbog sebe ne zbog nedostižnosti. Moraš shvatiti da će bez obzira na sve uvek postojati nešto što ne možeš da dotakneš pa otuda i želja da ga imaš, da se boriš, da dišeš za to. Zastani, ućuti i razmisli. Ne ljuti se. Ne pitaj ništa. Otvorenog uma sagledaj svoj put i videćeš dokle si stigao. Ne gledaj tamo gde još nisi bio. Ako samo taj put gledaš nijedan korak nije vredan. Nijedan udah ni pumpanje srca ti ništa ne znače. Ti samo vidiš cilj. A šta je cilj? Potvrda da si u nečemu uspeo? Zbog čega? Zbog sebe ili zbog cilja? Zašto si onda krenuo tim putem ako ne umeš da sagledaš njegovu lepotu. U bilo kojoj trci ti vidiš samo početak i kraj. A trka je ono izmedju, ako tamo, ako tada nisi u stanju da se boriš ne možeš ni stići do kraja. Ako trčiš po kiši više ćeš pokisnuti nego kada ideš laganim koracima. Možda misliš da nisam u pravu, ako je tako ti probaj i videćeš sam. Ljudi se boje kiše pa beže od nje. A šta im kiša može? Šta im kiša uradi? Ne boje se velikog morskog prostranstva, silnih talasa koji gutaju sve pred sobom a boje se kiše, one koja ih manje pokvasi i manje išamara. Vreme ne postoji bez razloga. Vreme je učitelj. Zato i svakom znanju treba vremena da bude shvaćeno. Najteži put je najvredniji. Kada ne odustaneš nakon prve prepreke. Prepreke su na svakom putu. Bitno je to da li si spreman da ih pređeš. 

Mali, veliki, debeli, ružni, mršavi... glupi. Šta ne pripada nizu?

Najlakše je povrediti malo dete. Govoriti mu stvari koje ne razume ali svejedno oseća da nisu dobre, da su nešto pogrešno da su nešto neispravno. Dete ne može da shvati ukoliko nije društveno prihvaćeno šta je razlog toga? Ono pati i ne govori o tome jer se boji reakcija, boji se još jednog odbacivanja ukoliko pokaže svoje slabosti. Velika deca koja su bila predmet ( PREDMET) odbacivanja u najranijem detinjstvu imaju traume zbog toga i uz odrastanje shvatajući šta je na njima krivo i odbojno oni postaju nešto drugo, postaju suprotnost njih samih . Postaju ona deca koja su ih odbacivala, postaju neko ko će odbacivati druge, neko ko će svoje samopouzdanje uzdizati samo ukoliko bude prihvaćen, bude taj koji odlučuje hoće li neko drugi biti prihvaćen i obavezno onaj koga svi mole, koga mole da poklanja svoju pažnju. Celog života će pokušavati da ispravi taj grozan osećaj iz najranijeg detinjstva i lagano sa godinama će izgubiti samog sebe. Zbog drugih, zbog važnosti, zbog prihvaćenosti, novca, zbog toga da bude viđen u prisustvu društveno prihvaćenih osoba, atraktivnih osoba koje biraju baš tu osobu, koje su izabrane baš od te osobe. Od odrasle osobe, koja pati od kompleksa niže vrednosti jer je najbitnije biti javno prihvaćen od strane osobe koje nemaju dovoljno mozga da provale da su samo trofej koji se pokazuje i koji drugu upotrebnu vrednost nema.