Ko je ko...

Metropola... 
Nesto pre pet sati... 
Cekao je... Izasla je iz zgrade I ugledala osmeh I oci... 
Sve je prestalo da postoji, sve sem njega. 
Ni jedan problem nije bio toliko tezak niti vazan kao njegove tople reci pune nade... 
Dobila je devet belih cvetova I kisu I tri reci ... 
Dobila je I baru, preskocila je prstima... Poljubio joj je ruku I dlan...poljubio usne. 
Vratio joj snagu I energiju koju su joj oduzeli tog dana. 
U tom trenutku na samoj granici straha I savrsenstva osetila je kolika je njegova ljubav prema njoj... 
Niko joj nikada nije nacrtao kisu zato sto bas tog dana nije padala... On jeste. 
I zato je poseban!

Vagon...

Stajala je ispred otvorenih vrata,glava joj je bila spuštena a misli su lutale. Kako ce se popeti na taj visoki stepenik i ući u voz sa teškim koferom? Gomila ljudi je stajala iza i oko nje, osecćala je njihov znoj i guranje sa svih strana, negativna energija se širila i činila je nervoznom, čula je dobacivanja i psovke i hiljadu pitanja što se većjednom ne popne u voz. Bila je pod velikim pritiskom i jednostavno se zablokirala, nije mogla ni korak da napravi, ni da se pomeri. Pred njenim očima se pružala ruka iz voza koja je pokušavala da joj pridrži kofer. Izgubila se na sekund, pružila kofer i nekoliko sekundi kasnije ista ruka je uhvatila njenu i pomogla joj da uđe unutra. Ušla je i stala kraj vrata. Gomila ljudi je sa glasnim negodovanjem koračala kraj nje klimajući levo desno glavom i podrugljivo je gledajući. Nije obraćala pažnju na more bezličnih putnika koji su izgradili mišljenje o njoj samo zato što nije postupila onako kako su oni očekivali. Par puta je promilila pogled izmedju raznih glava putnika koji su žurno koračali ka kupeima svako u želji da zatekne prazan da bi u njemu imao apsolutni komfor ili da bi se osećao vlasnikom istog samo zato što je prvi ušao. Ona je pokušavala da uhvati pogled, ili samo da vidi lice osobe koja joj je pomogla da uđeu voz ali bez uspeha, osim ruke ništa nije videla, ne bi ga ni prepoznala. Gužva se lagano smanjivala i kada je ušao poslednji putnik, začula se škripa šina i voz je lagano krenuo. I dalje je stajala u hodniku i čekala poslednjeg putnika da izabere svoj kupe želeći da ostane sasvim sama u hodniku tog vagona. Kada se udaljio od nje odahnula je i krenula rukom ka džepu kaputa da zapali cigaretu. Lagano je spustila pogled na dole i iza sebe ugledala ruku,tuđu, nečiju. Zapravo onu istu ruku koja joj je pomogla da uđe uvoz. Naglo se okrenula i skamenila, zaledila i osetila kako je obliva znoj, mašna sa njenog šesira se odvezala a streljajuće sivo-zeleno-plave oči potpunog neznanca su sa podjednakom dozom divljenja i zaprepašćenja gledale u nju.

Devet belih cvetova, tri reci i dvadeset jedna poruka...

Metropola. Pet sati. Beli cvet I reč koju sam zamislila... 
Ma ne, možeš ti to i bolje... ironično je govorila sebi. 
Isti grad, sat vremena ranije i devet belih cvetova, cvet ne sme biti ruža.
Mrzim ruže i dalje... tri reči koje sam zamislila i.... minimum dvadeset i jedna poruka do tad, od ovog momenta. 
Nijedna poruka ne sme sadržati slovo V ili Lj, nijedna poruka ne sme imati samo jednu reč koja je manja od tri slova. 
Tačku ili tri tačke ne računam, rekla sam SLOVA. 
Zbir brojeva TOG dana ne sme biti neparan tako da jasno nagoveštavam da nije jednocifren i mora biti onaj dan koji sam ja htela da bude, mora mbiti drugi mesec u godini... Staviće crveni ruž, imaće lokne i satensku traku u kosi ili mašnu... 
Maramu oko vrata i zavodljiv pogled. 
Biće nemilosrdna i bezobrazna, bezdušna i ohola. 
Tri reči će joj popraviti raspoloženje a poklon mora biti neopipljiv, nov i nikad viđen. 
Tog dana će padati kiša i biće srećna, držaće je za ruku i pomoći joj da preskoči sve barice. Imaće nešto narandžasto na sebi možda osmeh ili boju glasa. 
Biće srećna svakako, jer taj dan se bliži i konačno će se videti ko je ko.

Crvena haljina...

Crvena haljina. Nosi je kada pleše sebi ... Sama je na bini. Udara nogama o pod.. jedan, dva, tri. Leva, desna, leva... Lagano se okreće oko svoje ose, prstima pridrzava rubove haljine, kako ih širi i okreće tako se oslobađa svih sećanja. Sada ruke podiže na gore, izvija ih na jednu pa na drugu stranu. Strast. Okreće glavu na desno. Poniženje. Vraća pogled pravo. Ponos. Zabacuje ramena unazad, oslobađa vrat a licem para nebo. Požuda. Zatvara oči. Poverenje. Steže mišiće na licu. Senzualnost. Spušta glavu na rame. Ljubav. Pravi polukrug, sada glavu oslanja na levo rame. Pripadanje. Vrhovima prstiju prelazi od čela, preko obraza do ivice usana. Želja. Zariva zube, u prst. Dostojanstvo. Prst preko brade spušta na vrat. Žudnja. Otisak prstiju na vratu. Prijateljstvo. Spušta ruku lagano, izgleda kao da prirodno pada, savija ramena, povlači glavu na dole. Prijateljstvo. Skuplja prste u pesnice. Pesnicama pritiska stomak. Prijateljstvo. Savija kolena. Kleči, suze vlaže haljinu. Prijateljstvo. Pada na pod. Ne ume više da pleše, ne ume da igra. Bočno leži i primiče butine grudima. Prijateljstvo. Obgrlila je kolena, naslonila lice na njih. Prijateljstvo.

Ne, to nije prijateljstvo to je izdaja.

Poker...

Reči su konačno dobile svoj pravi oblik. Nisu više ni oble, ni okrugle, ni spirale, šiljate su i ne uklapaju se u sliku. Sivo je nebo, ja sam siva.

Lepo mi je. Slika je konačno bistra. U ovoj igri si sam skinuo naočari. Poker je laka igra samo trebaš gledati protivnika u oči. Videla sam toliko boja u njima...

Odustajem od igre, odustajem zato što sam dosledna sebi, ne volim one koji igraju prljavo. Predajem ti igru, nadmašio si me u svim trikovima, u svim pokušajima da pobediš... i kada bih ostala do kraja ti bi pobedio, ne zato što sam slabija već zato što umeš. A dobro znaš da ne volim unapred da znam kraj, kad ga već znam hoću i da ga doživim. Predala sam se, ne dozvoljavam da mi vređaš inteligenciju zastarelim forama. Nisam maher ali primetim kada je nešto kliše. Ja volim stil, volim drugačije, volim originalnost, volim umetnost. Stid me je da igram na ovakav način, ne treba mi to, ne zaista. Ne zato što ćeš pobediti, ne ni slučajno. Volim da gubim i kad gubim, gubim sa stilom. Samo ti neću dopustiti tu slobodu da misliš da će prljava igra pobediti. Odustajem, čak i pre nego sam to izgovorila ja sam odustala... Odustajem jer mi se gadi, jer ja ne igram na kvarno, ne igram prljavo i ne služim se otrcanim frazama... Odustajem jer ja u pokeru ne varam.

Divan dan...

Krenulo je po zlu, pa je skliznulo i postalo pravo zlo i tada je ostala sama. Sasvim sama.Divno je biti sam, kada znaš da je tuđe prisustvo lažno. Divno jekad te niko ne pozove ceo dan zato što zna da je to obaveza. Olakšanje je jer konačno shvatiš da kad nemaš šta da daš, više nisi ni potreban. To se zove iskrenost. Ne folirati se nego biti ono što jesi. Tek kada ostaneš sam vidiš ko si i koliko vrediš. Vidiš koliko možeš stvari da uradiš kada si potpuno sam. Shvatiš koliko si bitan samom sebi. Shvatiš koliko voliš sebe.

Obgrila se obema rukama i shvatila... da je najsigurnija u svom zagrljaju. Prstima je mazila nadlaktice i osetila toplinu, osetila je ljubav i sigurnost. Niko je nikada tako neće razumeti ni voleti kao što voli samu sebe.

Uzela je narukvicu “ wish” I bacila je u smeće... verovanja u nemoguće je prevazišla.

Pogledala je u nebo i zahvalila se današnjem danu.

Gotovo je.

Kasno je.

Svaki pokušaj je uzaludan.

Ako se nisi do sad pitao kako sam, od sad sigurno nećeš znati.

ZBOGOM!!!

Visine...

Neću se ponašati onako kako očekuješ i neću reći ono što misliš da treba ta odgovorim jer, na takvo pitanje svaka bi žena odgovorila isto. Iznenađen si mojim odgovorom i umesto da se naljutiš vidim smeh na tvom licu, sad sam ja zbunjena iako sam očekivala takvu reakciju. Zanimljivo ti je što ne reagujem na tebe, na tvoje reči, to te privlači meni i ne odolevaš... ne možeš da ćutiš a situacija je takva, ne postoje prikladna pitanja. Nalaziš način da me odbraniš od hijena ali ne znaš ili znaš da meni to nije bitno, njihovo važno meni nije bitno. Meni su važnije one druge stvari, znaš...ono što se ne meri, ono što nema težinu a nije ni lako, ali ipak te ponese.

Gde god da se popneš, sila zemljine teže će te vući na dole, zato ako si se već popeo drži se čvrsto i pažljivo hodaj, jer ne možeš da hodaš bez tla pod nogama a ne možeš ni da letiš bez krila. Visine su lepe i zastrašujuće u isto vreme, pitanje je samo koji će osećaj prevagnuti a to ne zavisi od tebe, zavisi od pogleda koji se pruža. Znaš, sa visine je pogled drugačiji, sve sitno iščezava vide se samo krupne stvari, male se ne raspoznaju, one postaju samo sitne tačkice, samo veliko ne gubi svoj oblik i sa visine znaš tačno šta je to, kao i onda kada je više od tebe...