Samo se dogodilo jedno veliko ništa. To ništa je obuhvatilo čitav um I upravlja njime. Prestalo je da misli, da oseća, da čuje i da pleše...više ni ne piše. Ništa je pobedilo sve. Mučno izvlačiti reči iz nečijih usta, navoditi misli na bilo koju stranu koja nije ova na kojoj se nalaze. Nista je obuzelo sve, svaki trun postojanosti, svaku česticu duše. Ne odoleva mu, toliko se poistovećuje sa njim da više ne razmislja. Razbolelo se od izgovora kako krivica nije u krivcu a njegov svet je srušen. Krivac nije od stakla, neće se slomiti od istine, ali laž ce ga ubiti. Krivac hoće da bude kriv, hoće da zna šta nije. Dosta mu je više da jeste. Najbolji prijatelj, divna osoba i jako drago biće. Može li da bude jednačina? Suviše je žensko da se ne oseća tako. Da. Oseća se... samo je niko ne dozivljava na taj način. Prezire potiskivanja koja ne služe ničemu osim da se čovek oseća odvratnije nego što treba. Hoće da nije i da zna šta nije, tebi koji uporno govoriš da ti jeste nesto. Ma šta ti je? Parče papira, lepo ispisana slova, broj? Koji font? Koje pismo? Kako se čita a kako piše. Kako ne shvataš? ... lepo sastavljene reči o kojima se dugo razmišlja da se nameste tako da budu savršeno uklopljene u rečenicu najviše bole. Zašto? Zato što ne govore istinu. Na lep način opisuju ružne dogadjaje. Ružni dogadjaji su ružni kako god ih napisao ili izgovorio. Trebala je da bira izmedju tri stvari... a šta da je izabrala drugu??? Šta da je izabrala??? Problem je u tome sto razume tvoj strah ali ti ne priznaješ da se plašiš... Kralj kome nije stalo da bude kralj nikada nije ni bio kralj...
