Psihoanalize...

Rođen si u znaku Lava, Ovna ili Bika. Podznak je Lav ili Škorpija.Smatraš se kompletnom osobom od petnaeste godine i još tada si znao šta ćeš biti kad porasteš. Vrednuješ samo težak ( mukotrpan rad) ništa nije teško što se da završiti. Prezireš kukavice. Voliš da polemišeš ali ti nije cilj da uvek budeš u pravu već pronalaženje zlatne sredine. Voliš da vladaš ali ne da svi zavise od tebe, ne zbog odgovornosti nego zbog osećaja da i u drugima probudiš žar koji imaš. Retko ko te razume. Razlikuješ se od gomile po razmišljanju i stilu oblačenja. Um ti je jak i vladaš njime, iako si rekao da u afektu možeš da se naljutiš i izgledaš grozno, tebi je to strano. Tri puta razmisliš pre nego što nešto kažeš. Često ideš iz krajnosti u krajnost to te fascinira kod tebe. Slabići te privlače. Ne voliš da vladaš. Kada je neko vidno slabiji od tebe, u tim situacijama ih izazivaš, želiš da probudiš zver u slabićima. Uporan si i istrajan, pedantan. Sve što počinje završava se tamo odakle je počelo. Koliko ti je drag početak toliko ti je drag i kraj bilo čega. Žene te ne zanimaju previše u smislu sex simbola. Senzualnost preovladava kod tebe. Voliš da te obori sa nogu ne dekolte niti kratka suknja, pre način na koji izbacuje dim iz usta ili način na koji jede jagodu. Imaš par modela savršene žene ali bi ti od ta tri modela stvorio jednu. Kasno si stupio u ozbiljnu vezu i uvek tražiš više od žena. Ne voliš preterano lepe devojke, imaš averziju prema njima, prefinjenost je ono što ti više prija. Želiš da imaš jaku ženu kraj sebe, jaču od tebe ali nikada ne priznaješ to. Voliš da se skrivaš i da nateraš sagovornika da se potrudi da te razume, da otkrije tvoju skrivenu stranu, drago ti je kad te otkriju ali ne priznaješ. Prenemaganje izaziva gadost, ne voliš mlake ljude. I na kraju fascinira te misterija, šifre, sve što ima veze sa nečim što se mora otkriti. Voliš kružne oblike. Omiljena igračka Rubikova kocka. Istorija ti je bliska i voliš sve što ima veze sa datumima, godinama i brojevima uopšte. Slagalica ti je prevaziđena ali voliš da se poigraš sa njom. Matematika samo jednačine, maher si za njih.

 I eto sad me požuruješ a pisala bih još ko zna koliko.

Nisam hteo da te požurujem... ponešto si pogodila, što je pohvalno pošto me nisi nikad upoznala.

Ne verujem u horoskop i karakteristike znakova, ali kada bi to bilo istina pretpostavio bih da si Bik ili rak u horoskopu.

U mladosti si doživela nepravdu (da li je pretereano reći traumu) koja je bila kontinuirana neki vremenski period. Sama si se suočavala sa njom, bez tuđe pomoći iako si je očekivala. Nisi zadovoljna kako si se nosila sa tim problemom i to ti smeta. Sada sama sebi dokazuješ svoju snagu stajući na stranu slabijih ( ne kažem da ne smatraš to ispravnim, samo ponekad svesno preteruješ da bi dokazala da možeš da se nosiš protih svih). Impulsivna si, ali ne toliko koliko želiš da to drugi misle. Nisi religiozna. Generalno ne veruješ ljudima, nalaziš zadovoljstvo u tome da prozreš njihove laži. Zadovoljna si svojim poslom jer ti ostavlja vremena za svet iz mašte i zato što (kao i u svakoj državnoj ustanovi) možeš da vidiš nepravdu prema običnom čoveku. U intimnim odnosima ti prija kada ti imaš kontrolu, voliš da manipulišeš, ali imaš grižu savesti zbog toga (zato što postaješ jača strana, postaješ ono protiv čega se boriš, iako tebi ne smetaju jači kao kategorija, već su nužni za postojanje onih koje braniš) često isplaniranu "igru" na pola pustiš da se sama razvije do kraja i zauzimaš pasivan položaj. Uvek držiš gard pred ljudima, borba nikad ne prestaje, samo se runde smenjuju...

Ne ljuti se čoveče...

Opet mi se po glavi mota ta igra. Pitanja I odgovori... Saznaćeš mnogo više o osobi iz pitanja nego iz odgovora. Ko si dodjavola više ti? Šta hoćeš od mene? Šta ja hoću od tebe? Ko smo mi? Jesmo li mi?

Bili smo... i bićemo. Na svakoj stranici... knjiga.

Ma daj... ne, ne, ne... Menjam temu odmah.

Ne ljuti se čoveče je igra koja te samim nazivom primorava da joj teraš kontru. Kontraš??? Naravno da jesam, znaš... meni je dovoljno reći... ma, ne moram ti pričati...

Ti misliš da je lud čovek koji godinama stoji na raskrsnici i svađa se sam sa sobom. Svakog dana... bez obzira na godišnje doba ili sat... Ko si ti da tokažeš? Da li ti znaš koji se film odvija u njegovoj glavi? Da liiko zna koji se film odvija u tvojoj glavi? Ne mili... ne zna, ali te niko zbog toga ne naziva čudakom ili ludakom. Taj nick si samom sebi dodelio zato što sebe nazivaš takvim, i samo zato što veruješ da je to tako. Neka, tako je, dokle god misliš da jeste, biće tako...isto kao što će prestati da bude tako onog momenta kada odlučišda nije tako. Sve ide iz tvoje glave...

Znaš... pre neki dan sam pričala sa jednom osobom, rekla je nešto GENIJALNO... ne, neću dapodelim sa tobom, to znamo samo nas dvoje, u suštini radilo se oosobi koju voli i koliko mu je bitna ta osoba... Znaš, čitala sam nekoliko puta tu rečenicu... jako mi se dopala. I ja se tako osećam, sreća pa sam shvatila da nisam jedina na svetu koja se bori sa debilnim pitanjima, svakog dana iznova,iznova i iznova.

Ali vidi, neko bi nasnazvao ludim... ali niko ne zna koji se film odvija u našim glavama... To samo mi znamo!

Pozornica...

Žmurim I ne pomeram se. Čekam... brojim u sebi i čekam da počne muzika. Tada... znam, upaliće se svetla i moram početi. Srce mi je u grlu, udara jako i imam tremu. Moram stajati naspram tebe na pozornici. Ovu predstavu igramo zajedno i igramo je samo nas dvoje. Ti stojiš mirno, ne pomeraš se, obučen si u crno, ne gledam te, žmurim, lakše mi je kad žmurim, tad te bolje osećam. Dopiru do mene zvuci prirode, ptice...more, talasi se razbijaju o stenu, neka se melodija utapa u to i muzika počinje. Brojim do šest i treba da krenem... Nema više straha, ne bojim se, znam da mi je maska na licu, i znam da kroz nju ne prolaze ni najjači reflektori, ničiji pogledi.

Još samo par sekundi i...lagano... korak, dva, tri, njena tačka je počela, u taktu muzike muprilazi. Rastojanjeje dovoljno da mogu da se osete ali ne i dodirnu. Belina njenog kostima bode oči, nosi beli kostim balerine, bolno je gledati... Pruža ruku pravo ka njemu. On i dalje stoji mirno oslonjen na štap. I on broji u sebi. Okreće glavu kao marioneta, uzima belu ruku medju crne rukavice,štap prebacuje u drugu ruku. Primiče ruku usnama i ovlaš ih spušta tu, trudi se da ostavi trag, da oseti puls. Hvata je oko struka i vodi ples... Jedan okret, drugi, treći...par koraka na stranu. Desnu ruku u kojoj su malopre bili njeni prsti spušta niz njenu kičmu. Vrhom prsta nežno, dodirujući svaki pršljen ponaosob. Kako prolazi prstom, tako joj savija leđa. Pravi most ne oslanjajući se rukama o pod. Podiže ruku i sada vrhom prsta prelazi preko ušne školjke od vrha do korena nežno spuštajući prst niz vrat, tu se zaustavlja. Svetla se gase... hvata priliku da joj dodirne usne. Muzika je stala, čuju se samo otkucaji njegovog srca, ona ne diše, ne pomera se. Muzika razbija trenutak, puls se ubrzava, strah ga prožima, oseća bes,oseća gnev..... spušta je dovoljno pažljivo da može da se osloni rukama o pod, ne želi da je povredi ali želi da je zaboli. Okreće se i beži, odlazi na sasvim drugi kraj. Eksplozija osećaja u njegovoj glavi. Ona u belom. Belo. Bela venčanica. Strah. Poljubac. Vrele usne. Belo. Belo ga plaši. On je crn. Ne želi belo.

Ona na vrhovima prstiju stoji i leprša, nežno prenosi muziku svojim pokretima... ruke je podigla iznad glave i nastavlja ples, igra njenu igru, ne primećujući kontrast, ne primećujući ništa. Žmurila je i dalje, pratila ritam i osetila poljubac...

Prvi se spustio na koleno, ovlaš, samo da oseti, zato što je niko tu nije poljubio. Drugi se spustio na pupak, malo duže se zadržao tu...poljubio je pupak zato što je vezan zanju...Treći se spustio na vrat završio se ugrizom, da bi osetila koliko mu pripada.

Kad je video njenu smirenost nije mogao da izdrži, nije mogao da joj ne priđe... Osetila je njegovu blizinu i napravila nagli pokret glavom, glava je bežala ali je telo ostalo nepomično.Odvezala se maska i skliznula na dole. Sada je ona osetila stah...Njegovi prsti su je preduhitrili... jer je znao koliko joj je bitna maska, da bez nje ne bi bilo poslednjeg plesa, ne bi bilo predstave. Ne bi bilo ničeg. Nežno je spustio svoje dlanove preko njenih očiju i odveo je sa pozornice u neki drugi svet...

Običan stari ranac...

Daleko ... toliko si daleko da do mene ne dopire ni rastući iritantni zvuk. Sad ga želim, isto kao i pre... Ne, to ne znači da ako nešto želim to tako mora da bude. Ne umem da ti objasnim. Ali vidi, kad su deca mala mnogo su više vezana za roditelje u odnosu na odrasle ljude. Ti si vidim porastao, ne trebam ti više kao pre... Puštam te, dajem te vremenu da ti zafalim, da te savlada svaki umor i svaka dosada da me se setiš. Vidiš došla sam dotle da se sa dosadom držim za ruku... Ironija...Ironija svakog razgovora me cepa na pola. Kao papir jer znam koliko god da ti vremena dam, samo ću se udaljiti od tebe.

Taj grad... napolju je padala kiša, sitna kiša a mi smo imali zelenu i narandžastu samo za nas. Ti dani su mi trajali nekoliko godina života. Zaboravila sam da negde drugde na planeti postoji život, neki, moj, tvoj, naši zajednički životi koji nisu u sobi sa slikom na zidu, na kojoj ja vidim ženu koja se krije iza marame a ti je sve vreme realno gledaš i vidiš običan stari ranac. Svaki dan se nekoliko puta vratim slici, toj istoj slici... samo u mojoj glavi... i uporno pokušavam da vidim ranac... i to i jeste problem. Shvataš li sada? To je isto kao kad ujutru u supermarketu kažeš dobro veče, znaš da nije ali rekao si, poneo te je trenutak , ponelo te je veče. Ali dan je tu da sve razbistri, da te vrati u realnost. Mene i dalje ne vraća, možda zbog devojke, možda zbog ranca. Ne znam... ali kao da sam nestala. Nestala sam tamo... ono na slici sam ja, mislim da sam devojka koja se krije iza marame ali ja sam u stvari samo običan, stari ranac.

Definicija ljubavi...

Taj osmeh, niko nema. Tako me tužno niko ne može pogledati. Toliku količinu ljubavi mi niko ne može pružiti. Tako me niko ne zove. Taj glas niko nema. Takav zagrljaj je neprocenjiv, a poljubac najlepši na svetu. Tu radost niko ne pruža, taj osmeh niko ne ume da smeje... i rupice na obrazima kad se oči potpuno spoje. Kad spava u stanju sam satima gledati, kad priča poželim da odgovorim na sva pitanja ali znam da ne mogu... jer na kraju svega opet čujem ono: “ Zašto? ”

Tako lepo niko ne priča. Tako pažljivo niko ne sluša. Tako ponosno niko ne stoji kraj mene. Tako me niko ne voli... Tako ja nikoga ne volim. I na kraju, takvu definiciju ljubavi niko ne ume da izgovori:

• Mama, Dimitrije me stvarno voli...
• Dobro, to je lepo mila, ali kako znaš da te voli?
• Pa znam.
• Jel ti je rekao?
• Ne mama, to se ne kaze.
• Nego?
• Nego me je držao za ruku ceo dan.

Bluz....

Opet sam osetila.... Rekoh sebi ajde da vidim o kojoj pesmi se radi. Pažljivo sam slušala, bez imalo emocija. Iskreno, nije me bilo briga, nisam ni želela da znam koja je pesma u pitanju, ali nešto me je ipak nateralo da je poslušam. Početak dosadan, kao i svaka njegova pesma ali sam uvod u refren i taj zvuk gitare, bilo je dovoljno. I da... dogodila se lančana reakcija. Spušta glavu, pogled na dole...pali cigaru... priliv osećaja, boje se smenjuju...crvena sam, ona iritantna boja koja hoće da se vratim u prošlost i da ispravim sve pogreške koje smatram ispravnim... i počinje onaj deo, gde more suza ispliva iz mene...

Rukama poklapa čelo i bolno posmatra ekran, mrzeći sebe što je pustila tu pesmu...

Smirla se, opet je počeo dosadan deo. Gasi cigaretu i počinje, njegovo naprezanje da otpeva onako kako treba... i opet mrzi sebe, mrzi suze, mrzi njega...jedva čeka da se pesma konačno završi da bi je pustila još jednom i još jednom i celu noć...

Otvara oči i ne vidi, soba je mutna od maskare i aj-lajnera, protrljala je oči, pesma je počela po drugi put, protrljala je još jednom oči, slika je bila kristalno čista, setila se njega i pogledala na sat.

Jedan i nula pet... neko misli na nju...

Lopov...

Neko mi je ukrao osećaj koji se negde duboko u meni krio. Nisam ni znala da ga imam dok nije nestao.

Strepnja, čekanje, žudnja... suze, pustila sam ih zajedno sa kišom. Htela sam da sačekam proleće ali je i ono poranilo, ukralo je zimu...

Gde je nestao taj osećaj? Ko mi ga je ukrao, pa sada vreba oko mene i tera me da mislim o stvarima koje po svojoj prilici ne treba da budu bitne...?

Zašto sam tužna? Zašto bih da plačem, kad su proleće i zima jedno....?

Negde sam sigurno pogrešila... nešto pogrešno rekla?! Izgubila sam i bitku i rat, ranjiva sam i krvarim...

Svaka je reč postala ista, nema više drugih pisama... nema čudnih reči. Ma gde sam to ja, zašta mi ovo treba? Hoću nazad moj osećaj, ne pripada ti, vrati mi ga smesta...!!! Brojim...!

9

8

7

6

5

4

3

2

1

Nećeš da mi vratiš? Dobro. Ni ne moraš eto ti, zadrži ga. Žensko sam, rodiću novi...

Prodavanje magle...

Prstohvat ili šaku vazduha smotaš u ukrasni celofan, na samom vrhu uvežeš mašnu i gotovo, to je to. Što je lepši celofan više će privlačiti pažnju, a mašna, što je veća bolje će se prodavati, jer u suštini nikada nije bilo bitno šta se nalazi unutra, bitan je izgled.

Kome???

Diviš se celofanu, diviš se mašni i celom tom smotuljku ničega, nesvestan da unutra ne postoji ništa, zapravo postoji, taj isti vazduh koji dišeš ali ti nemaš pojma o tome. Izmanipulisali su tvojim mozgom slatkorečivost trgovca, šarenilo celofana i veličina mašne. Sreća te obuzima zato što si silne pare potrošio kupujući maglu koja danas skupo košta i ne zove se više vazduh, ne zove se ništa... daju joj razna strana ili izmišljena imena. Ali to je “ in” I ti moraš biti deo toga.

Ukoliko je čudnog oblika ili se tvoje vizuelno nikada nije srelo sa sličnim smotuljkom, to je veća želja za upoznavanjem, samim tim i bolja prodaja. Eto Vam dragi moji trgovci, budite dovoljno kreativni pa počnite da prodajete maglu. Ne, ne treba Vam ama baš ništa, ne trebaju Vam nove ideje, nepostojeće stvari, koncepti priče, izmišljeni tekstovi, pare. Upamtite... BITAN JE CELOFAN I ŠTO VEĆA MAŠNA. UNUTRA NE MORA DA BUDE NIŠTA (JER TO DANAS NAJVIŠE KOŠTA).... I SIGURNO ĆETE ZARADITI BRDO LOVE.

Ovo je potpuno besplatan savet, ne trazim ni hvala od Vas, ne tražim ništa...jer kao što rekoh NAŽALOST...NIŠTA najviše vredi!!!

Koliko košta...

Koliko košta sloboda? Ne mislim u materijalnom smislu....

Koliko godina treba da prođe da osetiš miris i ukus slobode?

Slobode svog uma da misli kako hoće, slobode tvog tela da se oseća kako hoće, slobode tvojih čula da reaguju kako hoće.

Koliko košta?

Jedna reč je dovoljna, jedna reč u pravom trenutku, da ti da podstrek, da ti podigne samopouzdanje, da budeš ono što jesi, da oživiš sve svoje slabosti i sve tvoje snage. A kada je čuješ, tu reč... ne stidi se, ne savijaj se, ne spuštaj glavu, ponesi je, ponesi je nežno i važno, ponesi je jer je želiš, jer je se bojiš, jer žudiš za njom... i ne daj joj da bude drugo nego što znači...

Koliko košta sloboda? Ne košta ništa. Ni jedan dan, ni jedan sat ni jedan minut. Sloboda ne košta ništa ako ovog momenta prihvatiš samog sebe. Ako svoje nedostatke, frustracije i komplekse poštuješ, prihvatiš i voliš isto kao i svoj ponos.

Gvozdeno slovo...

Veliko gvozdeno slovo... osećam njegovu težinu i ne mogu ga prevaliti preko usana.. ne želim da ti kažem, ne mogu da ti kažem...

Nije me strah da ću te izgubiti, toga se nikada ne plašim. Plašim se da te ne povredim, jer... ako sam ja povređena ne moram uzvraćati istom merom jer... tada ću biti gora od tebe.

Neko mi je napisao pesmu... zanimljiva je, dopada mi se, mada mislim da nije meni namenjena, to je samo kupovanje slatkorečivošću. Nemam ja ništa od tvojih slatkih reči. Ne mogu ih okusiti, zaista ne mogu... a i svakako nisu meni namenje pa zbog toga osećam samo ukus olova...

Osećam hladnoću, trne mi noga...

Prozor je bio otvoren, sklupčala je noge, savila ih u kolenima i približila grudima. Hladne pete su ježile sedalne površine koje su nežno dodirivale. Soba je bila puna dima, zato nije zatvarala prozore... da bi se otarasila odvratne zamagljene slike svega.

Zašto?

Šta?

Da li?

Dim je zamenila izoštrena slika sadašnjeg trenutka. Razbistrilo se sve... a iznad glave su letela bledo siva pitanja... Odgovor je došao sam od sebe, bez razmišljanja.

Ne, ne želim da znam, kad ne znam... slađe mi je.

Veliko gvozdeno slovo... osećam njegovu težinu i ne mogu ga prevaliti preko usana.. ne želim da ti kažem, ne mogu da ti kažem...

Oklop...

Čvrst, jak nesalomiv. Ne može se zgaziti nogom, ne može se razbiti ako ga baciš, zapravo nisam sigurna da li se oklop kornjače uopšte može uništiti. Oseća sigurnost u njemu, nedodirljiva je, može da se uvuče i da izađe kad god poželi. Taj isti oklop naziva svojom kućom, ne skrovištem.

Oklop... Kiše mu ne mogu ništa, vetrovi ga ne mogu oduvati, sunce ga ne može spržiti, jež ga ne može ubosti. Ruka koja ga mazi... uzaludno to radi jer kornjača to ne oseća. Ruka samo prividno oseća tu konekciju, taj hladan osećaj kad dodirne ali nije svesna da time nije dospela do kornjače već i dalje dodiruje samo oklop. Nedodirljivo, nepobedivo, lagano korača kroz svoj život zaštićena od svih spoljnih uticaja. Bez osećaja... bez čula. Podeljena na život spolja i život unutra istovremeno. Njena je najveća mana što koliko god želela da bude slobodna, sa sobom mora nositi oklop ali čim oseti nešto novo, nešto drugačije, nešto čudno, začas se vrati u svoj svet nedostižan ostalim živim bićima. Tu se krije i beži od svega neprihvatljivog, od svega novog, od svakog približavanja, sigurna baš tu u svom malom kutku, zaštićena svojim nesalomivim oklopom.

To uopšte nije prednost, hmmm... ona to sigurno ne bi radila da bez tog istog oklopa nije samo jedan sasušeni jadni gmizavac...

Postoji...

Zar postoji nemoguće?

Da. Postoji, samo onda kad ga uokviriš tim slovima i daš mu na važnosti više nego samom sebi, svojim mislima i mogućnostima, samo tada postoji u drugačijim situacijama ne postoji.

Zar postoje stvari do kojih ti je stalo a od kojih dižeš ruke?

Da. Postoje, samo onda kada si dovoljno umoran da se boriš sam sa sobom i kad misliš da si jedini koji se trudi ili misliš da je to tvoj maksimum, da se više od toga ne možeš truditi... ali ne znaš da od svakog više ima više.... samo moraš probati, pitanje je želiš li?

Da li postoji nešto što ljudski um ne može da shvati?

Da. Postoji, samo onda kada ne želi da bude dovoljno širok i da prihvati različitosti bilo koje vrste. I onda kad veruje da je dovoljno ograničen i misli da je u pravu da nije moguće da shvati.

Da li postoji ona glupa šablonska reč koja uvek drugo znači nego što se izgovori a ima 5 slova?

Da. Postoji, samo onda kada poklanjaš svaki atom svog bića ne očekujući ništa za uzvrat i kad poklanjaš zato što želiš, zato što osećaš potrebu za tim i ne očekuješ to isto od bilo koga... i da pri tom ne poklanjaš da bi bio veći u tuđim očima.... Da poklanjaš...bezuslovno, čisto, potpuno.

Postoji, sigurna sam da postoji...

Wish...

Trenutak u kom shvatiš da su ti otvoreni svi putevi, da imas svu slobodu i sve mogućnosti da uradiš nešto... da možeš da uradiš nešto, da budeš sa nekim... i na kratko budeš srećan i onda shvatiš da ne zavisi sve od tebe. Da se nešto potrudilo da ne uskladi uslove i mogućnosti i da taj dan, dan susreta treba ponovo da čekaš... dvadeset dana, mesec dana, dva meseca... ko zna koliko. Na trenutak te slomi, pa te podigne, pa te opet slomi. I počneš da razmišljaš da pokušaš da nađeš bilo koji način da uspeš... i shvatiš da ne vredi da nije pravo vreme za to. Ali ipak onaj crvić koji živi tamo negde, duboko u tebi tera te da veruješ da će se desiti čudo, da će se sve sile ovog sveta sjediniti svoje snage samo da ispune tvoju želju koju tako silno želiš... da se desi... baš tada kad možeš da učestvuješ u njenom ostvarenju....

Zimska, mirna noć. Ogromni prozori teget boje... mrak u sobi. Prišla je prozoru i pogledala u zvezdano nebo, u ruci je držala narukvicu na kojoj je pisalo “ wish”... Protrljala je palcem i kažiprstom I poželela da ga vidi... na kratko, samo na jednu sekundu i da ode... da se vrati kući i nastavi da sanjari o njemu. Podigla je glavu i izabrala najsjajniju zvezdu na nebu i opet poželela isto to... ali je nekako znala da joj se neće ispuniti.

No one had to know...

Prvih par nota... to je klavir. Marama klizi od malog nožnog prsta prema članku i tu se zaustavlja. Još nekoliko nežnih zvukova klavira. Tišina. Klavir prestaje da se čuje. Udara bas. U ritmu basa savija koleno, obgrlila ga je rukama i primakla što bliže grudima, glava joj opušteno pada unazad, kosa se rasipa po purpurnim bojama svetla. Ekran televizora proizvodi tu boju. Vrat oslobođen na kratko, marama preko lica klizi niz vrat. Ostaje na grudima, ruka se lagano spušta i opušteno pada, nastavljajući da se pomera kao klatno sata. Tišina. Opet klavir. Bas. Naglim pokretom je zabacila glavu na jednu pa na drugu stranu, zatim spojila glavu i koleno... zvonki glas je pevao tu čarobnu pesmu.... Stala je, bacila maramu i sela. Pokrila je lice rukama. Znala je da nije dobra balerina. Koreografija ide sasvim drugačije. Treba joj mnogo više prostora, treba joj veće ogledalo, da može celu sebe da sagleda. Marama nije trebala biti te boje, mora biti bela, nežna, marama od kašmira... Pokušala je da odigra taj ples ali... bez uspeha. Njeno izvođenje je bilo krajnje smešno. Jedino su reči pesme i muzika ostali isti...

The moon asked the crow
For a little show
In the hazy milk of twilight
No one had to know

Naljutila se, ustala je i ponovo plesala, plesala, plesala... do iznemoglosti. Gledala je sebe u ogledalu. Hiljadu pokreta, hiljadu njenih lica... Bes, ljutnja,tuga, sreća... na kratko i ponovo bes, tuga, ljutnja.

Jedino je ritam basa nije ostavljao mirnom, kukovi su kružili a telo pravilo piruetu. Jedna ruka podignuta, nežno dodiruje vazduh i purpurno crvenu. Noga blago povijena, prsti jedva dodiruju koleno. Zastala je i tada videla svoja dva lika u ogledalu... Bila je podeljeni pajac... u kostimu balerine, sa raspuštenom kosom i purpurnom maramom na podu. Prišla je ogledalu i jasno videla tu podeljenost. Desno tužno oko i levu polovinu usana razvučenu u osmeh. Maskara se razlila ispod tužnog oka i napravila tri linije. Svaka je bila dovoljno udaljena od one druge da se ni na kraju puta nisu dodirivale.... završavale su se negde ispod vrata.

Leva polovina usana...razvučena u osmeh, smejala joj se jezivo. Jedan pokret rukom preko usana je bio sasvim dovoljan da crveni ruž razvuče u tu iritantnu liniju zvanu osmeh... jezivi osmeh.

Promenila je ploču i otišla pod tuš. Stala je ravno ispod njega a rukama poklopila lice.Opuštajuća muzika, topla voda po naježenom telu... poljubac urame. Podigla je glavu prema jakom mlazu vode i saprala tugu i osmeh sa lica. Pevala je... na glas... pevala je sebi....uporno ponavljajući tekst pesme koji je davno prošao ali je ostao urezan u njenim mislima...

We both know I'm not what you, you need....

Mokri tragovi su ostali za njom dok je iz kupatila prelazila u sobu...

Spremila se i krenula...otišla je da zaboravi na ples.

Tok misli se vratio na mesto istezanja....možda će je pozvati? Možda će doći? ... ne, ne bih volela. Možda mi napiše poruku? On ume da piše tako lepe poruke, ume da poređa slova onako kako se to meni sviđa... nikada mi ih nije dosta. Bilo bi lepo da mi piše....

Ćutanje...

Hoćeš li ikada u životu moći da se suočiš sa samim sobom? Hoćeš li moći da prihvatiš odgovor ako si već postavio pitanje? Ili ako nećeš, hoćeš li makar prestati da postavljaš pitanja u vezi onoga o čemu treba da ćutimo. Najlakše je bežati. Sakriti se iza paravana i glumiti duha. Glumiti osobu koja ne postoji. Mogla sam te naći iza svakog paravana... gde god da si se krio moji su te osećaji pronašli a moje ruke se same pružale kao podrška, da ti dokažu da možeš, da umeš, da znaš.

Gde je zvezda? Jesi li poželeo nešto danas? Ne... bio si previše zauzet sigurno. Ili umoran za mene, od mene... svejedno je kako god izgovoriš isto zvuči. Vidiš nisam ni ja poželela ništa, ne znam ni gde mi je zvezda. I nemoj da misliš da plačem, ne plačem i nije me briga. Ovog puta zaista.

Iako smo pričali o povređivanju nisam shvatila koliko si me povredio do trenutka ćutanja. Prestala sam da govorim jer mislim da su moje reči jako vredne da bih ih poklonila nekome ko je od njih stalno umoran. Ćutim... ne plačem i dalje. Žute sam boje i divno se osećam. Volela bih da padne kiša, uzela sam zvezdu i to sam poželela. I dalje ne znam gde sam je spustila...

Obično kad pomenem neko stanje uma, duha ili tela to stanje je takvo jer se Ja osećam tako, tada, u tom trenutku za sve ljude na ovom svetu, u svim svetovima.

Najgori osećaj, najgore nešto što možeš nekome prirediti je da bez obzira na sve, bez obzira na situaciju u kojoj se nalaziš, neku drugu osobu stavljaš iznad te osobe sa kojom pričaš. Ne tera te niko da ga porediš sa nekim, ne tera te niko da mu govoriš šta ćeš posle raditi, ne tera te niko da mu govoriš za šta nisi umoran i šta moraš da odradiš kao ritual pre spavanja. Izvini,  možda te neko tera...vrlo dobro znaš da nikada nisam bila neko... taj neko nisam Ja.

Ja nisam ritual, Ja nisam modla, mene ne možeš stavljati u kalup.

Ja sam Ja samo Ja, jedna jedina ovakva Ja na ovom svetu. U svim svetovima.

Kula od karata...

Laganim pokretima, nežno, kartu po kartu ređaš, oslanjaš jednu na drugu, vodeći računa da svaka naredna prethodnim ne bude teret i ne sruši ih, već da se pod određenim uglom lagano spušta jedva je dodirujući. Ne vodiš računa o tome koja karta ide ispred koje, koja je iza koje, koji je broj, koji znak , ideš redom, nasumično izabiraš. Moraš biti maksimalno skoncentrisan i ne smeš odustajati da bi sagradio kulu od karata. Ukoliko omaneš samo sa jenom koja će kasnije biti oslonac ostalim nadovezujućim kartama, struktura je unapred porušena osnova je nestabilna. Tu ti ne pomaže džoker ni kec u rukavu ( najodvratniji šablon koji postoji), rekli smo nije važno koji je broj, ni znak, ni slika, bitno je koliko si pažljiv i koliko ti je stalo da je sagradiš.

Uzdrmalo se nešto, jedna se karta zaljuljala, pratiš je pogledom i osećaš nesigurnost. Vrlo dobro znaš da ako je dotakneš srušićeš sve do sad sagrađeno. Šta ćeš uraditi? Čekaćeš, znam da hoćeš.

Par sekundi, karta se smirila, nevidljiva sila je postavila baš onako kako treba da stoji. Sada više nisi siguran u sebe, dogodio ti se jedan mali peh ali volja da odustaneš pokušava da nadjača volju za uspehom. Šta ćeš uraditi? Vreme... nisi ograničen vremenom ali te jede neizvesnost, hoćeš što pre da završiš sa tim. Ili da je sagradiš ili da je srušiš. Vidiš kako su te dve opcije blizu, toliko blizu da nisi ni svestan toga. Ishod je potpuno drugačiji.

Odlučuješ da nastaviš iako znaš da sa poslednjom kartom dolazi kraj. Kula će biti sagrađena. Sada te druga misao mori... Ako uspeš i sagradiš celu kulu od karata, to će biti to, i šta dalje? Ako se sruši imaćeš opet priliku da gradiš, opet i opet, i opet... dokle god se bude rušila.

A ni na kraj pameti ti ne pada da je gradiš upravo zbog toga da bi je sagradio i dokazao sebi da možeš. Da dokažeš sebi da za neke stvari nije bitno koje karte  imaš u rukama već način na koji se ophodiš sa njima, način na koji ih koristiš da bi stigao do svog cilja.

Hiljadu nevidljivih iglica...

Crtica, tačka, crtica, dve tačke. Uspravno, ne horizontalno. Trenutak koji ne može da se definiše. Nisi siguran da spavaš a dobro znaš da nisi budan. Gde si? Gde se nalaziš tada? Nateraš svoje telo da posluša tvoju komandu. Naređuješ prstu da se pomeri. Proveravaš da li još uvek upravljaš svojim telom. Pomeraš prst ali opet nisi siguran da si ga pomerio. Hiljadu nevidljivih iglica ti probada ruku a ti I dalje ne znaš da li je tvoja. Osećaš samo njenu težinu...

Kad se to isto dogodi sa mislima pitaš se jesu li to zaista tvoja razmišljanja, možeš li da utičeš na njihov tok, možeš li da odlučuješ njima? Ili je neko možda prošao tvojim razmišljanjima I svoja usput ostavio tu. A ti ne možeš da upravljaš njima, osećaš kako ih probada hiljadu nevidljivih iglica I osećaš samo njihovu težinu.

Eto zašto ne znam.... Crtica, tačka, crtica, dve tačke, uspravno, ne horizontalno.

Kada prođu trnci I kada budem znala da ne sanjam, tada ću ti reći da li je to moja ljubav ili samo težina koju osećam.

Četiri cigarete kafa... dim cigarete se meša sa zracima sunca koji ulaze u sobu. Danas je lep dan. Prošetaću malo... možda će tada prestati da mi trne ruka.

Drži me za ruku...

Idem tako ulicom I svesno skrećem levo, nakon par koraka moje nesvesno me pita zašto sam baš tuda pošla kad i jedan i drugi put vode do moje kuće? Ćutala sam i nisam znala šta da mu odgovorim ali sam se svakako u svojoj glavi pitala. Od tog jednog rodilo se još hiljadu mini pitanja i izgubila sam se. Ostala sam tako ukopana više na levoj nego na desnoj strani ne znajući da li sam izabrala pravi put. Probala sam da brojim, probala eci peci pec... sve sam probala ali uvek bih se pitala šta bi bilo kada bih izabrala onaj drugi put...

Danas više ne stojim na levoj strani, nalazim se na sredini puta sa leve strane. Kako se to dogodilo? Sasvim slučajno. Stajala sam tako godinama i pitala se kojim putem da krenem uplašena da bi izabrani bio pogrešan i tada me je neko uhvatio za ruku. Laganim korakom bez pitanja sam nastavila da hodam sa njim. Idem levom stranom puta i razgovaram sa tobom o svemu samo ne o putevima. Ja sam svesno krenula tim putem dok me nesvesno nije zaustavilo. Ti si svesno uhvatio mene za ruku i poveo me sa sobom. Moje nesvesno se uplašilo tvog svesnog a tvoje nesvesno ne postoji. I zato ću poći sa tobom kuda god me vodiš samo ako znam da ćeš me isto ovako držati za ruku...

Šifrovano pismo...

Da li da ti pošaljem šifrovano pismo pa da mi ga rastumačiš da bih konačno mogla da shvatim sebe? Šta sam htela da postignem? U pravu si, htela sam da pobegnem, da ne moram da se suočavam sa tobom... Da ne moram da ti kažem zašto sam to uradila.

Zašto smo toliko isti? Zašto namerno povređujemo jedno drugo? Tako se hranimo, tako pojedemo jedno drugom iz tanjira... da bi oboje ostali gladni. Onaj ko je gladniji uvek jače ujeda. Onaj drugi cvileći pobegne. Jesam li pobegla ili sam ja tebe ujela?

Hoću prostor u kome mi trebaš, hoću moje vreme popunjeno tobom, hoću moj izmišljeni svet čiji si ti narator a opet hoću da budem svoja, da budem Ja. Hoćeš to I ti, ali mi to govoriš na nekom drugom jeziku. Sada moramo meriti koji je jezik stariji I ko je više u pravu.

Neću ništa od tebe, jer je sve tvoje svuda oko mene, neću da gledam tvoje oči jer je moj lik u njima, neću tvoje dodire jer me svaka kapljica vode dodiruje kao ti.

Hoću da budem sama, sama sa sobom I da onda dođeš ti I da budem sama, ali sama sa tobom.

Svaku si pesmu izmislio I namenio je meni, ne prođe dan a da mi ih ne otpevaš... a ja se topim, pa budem jogunasta, pa se opet topim dok se ne naljutim... A ti, ti nemaš osećanja.

Kažeš kad si bio mali plakao si jer su ti zla deca ukrala loptu. Tada je došao jedan vrač I rekao ti je da će ti vratiti loptu ako mu daš nešto za uzvrat. Ti si mu rekao da ništa nemaš osim suza I dao si mu ih... Dok je on sakupljao suze greškom je I osećanja uzeo a ti nisi primetio, bio si zaokupljen tvojom loptom...

Ja sam ti hiljadu suza dala a ti nisi hteo da me utešiš da bih ti nešto dala za uzvrat... a ne znaš da ja tada ništa nisam imala osim suza I osećanja... trebao si da ih uzmeš jer ja... ja ih imam dovoljno za ceo ovaj svet...

Savest...

Ogoljena sam.... čovek ne mora biti nag da bi bio ogoljen. Hiljadu maski mi nije pomoglo da sakrijem ono što nisam ni želela da se krije. Osećam se loše.... Misli me teraju da verujem da to nije dobro...Osećaj krivice mi para svaki deo tela. Kao trula krpa, lako se cepam i ostavljam prašinu za sobom... širi se po vazduhu... guši, iritira. Moji postupci su neispravni. To ne treba tako da bude...zato što negde neko kaže da to treba da bude drugačije. Ne povređujem nikoga i ovim se ne branim. Dešava se suprotno... pokušavam da okrivim sebe. Hoću da me griža savesti izjede... da pojede svaku trunku nade da ovo može uspeti, da ja to mogu... Sakria sam lice i spustila glavu... Moram prestati.

Otvorila sam oči i pogledala nebo... bilo je puno zvezda. Da li ove zvezde pripadaju nebu ili to samo deluje iz mog ugla tako?

Legla je da spava. Oči su bile preteške da bi produžile treptaje. Snovi dolaze i odlaze i kad se probudiš sasvim si siguran da se sećaš sna... nakon par minuta je isparilo.

Vikend...Kafa... pet cigareta. Druga kafa. Devojka ispred zgrade peva. Reči pesme su razgovetnije kada ih ona peva... Prozor je otvoren i čuje se... sa pesmom se meša psovka nekog primitivnog komšije. Ne dopada mi se. Nežan glas mi je miliji. Nagovaram sebe da se usredsredim nareči pesme i da tiho u sebi pevam sa njom, da joj budem podrška.

Grižasavesti je isparila, bila je prisutna samo u večernjim satima i u momentu kad sam otvorila oči. Možda preterujem... Nema potrebe da se tako osećam, osećanja su previše lepršava da bi mogla ozlediti.. osmeh se vraća na lice... Pišem...pišem... pišem...

Mogla bih još jednu kafu. Ne!!! U tri ću je popiti. Posle poziva...

'Sigurno si ocekivao da cu biti stidljiva preko telefona?

Zato što me voliš...

I šta to bude sa nama... sa nama koji ne znamo šta hoćemo? Jesmo li prevelike kukavice ili previše hrabri? Da li nas plaši mogućnost izbora?
Kad god izaberemo nešto... Svako da znači neko ne. Izborom smo nekadašnjem, potencijalnom da rekli ne i to velikim slovima sa znakom uzvika...

I zato neću da biram, hoću da preda mnom budu sve mgućnosti i opcije, hoću da kad god krenem mogu da se zaustavim ili vratim a možda i da nastavim dalje. Neću da moja osećanja ograničim rečima koje uvek drugo znače nego što želim da kažem, hoću da budu boje... da imaaju nijanse, koje se prilagođavaju vremenskim uslovima, svetlosti, kontrastu sa drugom bojom kojoj su blizu. I neću da znam za neka pravila koje je neko izmislio u momentu kada mu je to odgovaralo. Odakle znaš da je tvoje ispravno zaista ispravno? Odakle znaš da je globalno ispravno zaista ispravno? Ja ne znam... ne znam da li je ispravno ali težiću ka tome dokle god ne povređujem druge i dokle god mi prija...

Moji snovi, moje težnje, moje želje, moja ljubav...ostaju moje i kada ih podelim sa nekim. To je nešto što se ne može potrošiti zato što se podelilo... može se umnožiti ali ja ipak ne volim preterivanja.

Mogu li molim te... mogu li da ne tražim ništa od tebe i da shvatiš da je to moja priroda i da te isto tako zamolim da mi ne vraćaš ono što sam ti poklonila...

Možeš li biti... veća kukavica, veća od mene?... pa da mi saspeš taj šamar reči u lice... samo da shvatim da te ne volim... onda kada mi budeš rekao to što ćutiš. Znam da ću otići i ti ćeš poći za mnom... To želimo oboje ali imamo mogućnost izbora. A ja... Ja ću birati da idem bez tebe. Ne zato što si pošao za mnom, ne zato što te ne volim.

Poći ću sama zato što me voliš.

Klupko...

- Spremila si igru za mene? Još čekaš?

- Nikad ne spremam igru sama se dogodi. I ne igram se namerno, takva mi je priroda. Kad mački baciš klupko igraće se sa njim svaki put... tako je i sa mnom..

- Mački klupko dosadi kada ga lako dohvati, treba da joj bude veoma blizu ali van domašaja da bi joj držalo pažnju.

- Upravo tako..Zašto si želeo da mi posvetiš ceo dan?

- Jer sam hedonista pa udovoljavam svojim željama kad god mogu... Misliš da sam klupko ili onaj ko ga drži? 

- Mislim da ti to misliš, a ono što ja mislim neka ostane van domašaja..da bi držalo pažnju :)

Autobus, osmeh... neizvesnost, zadirkivanje, nije mogla izdržati. Sat vremena vožnje njen se pogled nije makao sa telefona, sve vreme je čitala njihovu prepisku i podsetila je... Sećaš se šta te je urednik jednom pitao?

Posao, dosadni ljudi, ona više nije bila dosadna, bila je nova, nasmejana i sveža... Čula je telefon i sve je prestalo da postoji. Novi mail od njega...

- Zasto nisi želeo da ti čujem glas? 

- Hoćeš li mi verovati ako ti kažem :) ? 

- Probaj me. 

- Promukao sam :) sada me interesuje šta si mislila zašto neću? 

- Bojiš se. Ne u boju.. od straha.

- Nemam problema da priznam kada se nečega plašim. Hrabrost nije kada se ne plašiš ničega, hrabrost je prevazići strah. Ali ne shvatam zaštobih se bojao da te čujem. Vidim da više nisi jogunasta, dakle veruješ da ti uvek govorim istinu? Naravno, koja je poenta ovih razgovora ako ćemo da se lažemo?

- Nikada nikome nisam verovala100% I ja ne vidim poentu.

- Dakle, da li nastavljamo razgovor? Biću zadovoljan sa 81%, ispod toga nije prihvatljivo. 

- Moraš da zasluziš. Ako zeliš?Dakle? 

- Hoćeš da ti odgovorim da li pristajem da zaslužim poverenje? 

- Da.

Ušla je u stan, dočekao je hladan zagrljaj i prezriv pogled. Hiljadu pitanja. Hiljadu pretpostavki... hiljadu svega... a u njenoj glavi samo on. Poželela je da ide pod tuš...Na zidu, na pločicama u lavabou... videla je slova. Jedva je čekala da prođe vreme... i da nastavi prepisku. Trebalo je objasniti zašto je odsutna, zašto je čudna. Nije želela, nije joj padalo na pamet da bilo šta objašnjava. Žudela je za... i tog dana i jeste bila sa njim u svojoj glavi, u svojim mislima u svemu... Odgurnula ga je, posvađala se i krenula kući... Čim je izašla iz dvorišta napisala je...

- Hoćeš da znaš svoju sudbinu? 

- Ne molim te, ne volim proricanja. 

- Mislio sam... :) . 

- Čežnja za znanjem mi je mnogo draža. Pa i ja sam mislila. A ona?

- Nije taj svet za nju. Za nju sam stvorio drugi... Lepši... ona nije jaka. Krhka je...

Suze se nisu zaustavljale, osećala se jadno, bedno i bezvredno. Prekrila je rukama lice. Šminka joj se razmazala po obrazima i poželela je da bude toliko krhka da je slome njegove reči. Nije znala zašto ali imala je potrebu da mu bude važna, da mu bude bitna. I tada je shvatila da on samo ubija vreme sa njom...

Jedan klik... gasi se mašina. Jedan pokret, poklapa lap top. Jedan uzdah...uvlaci dim cigarete duboko u pluća. Jedan korak....

Odlazi pod tuš... Voda se lagano sliva niz lice, suze se stapaju sa sapunicom.... Antony peva najtužniju pesmu... Telo ne prati ritam... Sve se ugasilo.

Jutro... pet sati. Pada kiša. Pet cigareta, kafa... kiša dobuje. Izlazi iz kuće... neće nositi kišobran nije se dovoljno šminke razlilo po njenom licu...

Strah...

Strah?

U tebi je... vešto ga skrivaš, zoveš ga svim drugim imenima samo ne onako kako treba. Strah te je mnogo čega.. mili moj, ja sam tu I dala sam ti ruku. Ti je uporno odbijaš, dokazuješ koliko si jak I nepobediv... Dobro... Kažem dobro... jak si I nepobediv ali hajde da pričamo o tome što ti se neda. Hajde da pričamo o tome što uporno izbegavaš. Umem ja da pričam sa tobom o tome I onda kad ćutiš, ti nisi takav. Oda te nešto, svaki put je nešto drugo u pitanju... ali te oda.

Hoćemo li se rastati ako mi kažeš svoje najveće strahove, hoću li te ostaviti zbog tvojih slabosti? Ne znam, ne mogu da garantujem, ja ne volim kukavice ali još manje volim one koji se prave da su jaki. Možda je mene strah da čujem ono što znam, ono što čujem u tišini, zato bežim jer... nije sada vreme da znam to. Nigde ne žurimo, idemo laganim korakom. Ako uzmemo previše, potrošićemo ono što treba da ostane za posle... Jesmo li potrošili sve? Gde su drugi ljudi, zašto ih više nema? Želela sam da budemo samo ti i ja. To sam želela samo dok se ne dogodi. Vrlo dobro znaš da su moje želje vrednije kad se žele nego kad se ispune. Nemoj... stani. Neću, ne želim te, ne tako, ne na taj način. Ne znam šta želim ali sam sigurna da znam šta ne želim. A ti ne znaš ni jedno ni drugo, zašto onda ne bi sve ostalo ovako kako jeste. Vidiš... krila sam se iza tvog straha da na kraju izbacim iz sebe moj.... moj strah. O da, bojim se i ja... ne, ne u boju mili... bojim se straha!

Trenutak ispuni prostoriju nevidljivim trncima, osećaji lagano plešu uz najlepšu melodiju violine I tada poželiš nešto da kažeš, guši te, stoji ti u grlu ali ipak... prećutiš. Jer šta ako ta reč zaustavi trnce? Šta ako zbog nje utihne muzika? Tada misliš da će prestati čarolija ali zaboravljaš da se u svakoj pesmi pre ključnog refrena čuje prvo tišina...