A Whiter Shade of Pale...

Kap. Kap po kap . Kaplje. Neka se voda od nekud proliva. Da li je voda ili je kiša? Da li je kiša ili je voda? Par kapi je sasvim dovoljno da shvatiš da kaplje. Koliko je reči dovoljno da shvatiš značenje rečenice? Koliko je potrebno da protumačiš da li je figurativna ili metaforička? Lažna ili istinita? Kako da budeš siguran da si baš tu rečenicu čuo, pročitao onda, negde gde je i njeno značenje ostavljeno. Koliko zauvek je srazmerno onom jednom nikad? Koliko je nikad daleko od zauvek? Da li je Da zapravo spremno za predstavljanje i lepo obučeno Ne. Ono Ne koje će jednom biti ogoljeno, puno oštrih linija bez oblina, bez prefinjenosti. Jeste. Najteže je shvatiti očigledne stvari. Očigledne stvari bole i povređuju. I kada vole i kada ne vole. Jesam li očigledna, bolim li te dok čitaš neki post koji sam posvetila tebi? Da li mi se smeješ ili se smeješ sebi? Koliko sam te samo zamišljala izmišljeni čitaoče. Da li čitaš samo mene? Ili me ne čitaš uopšte? Kako ću ikada znati da li sam te svojim slovima privukla ili odgurnula od sebe. 


“Volim te, on kaže. Nju? Koju nju? Onu iz svog sveta koji želi, onu koja nikada neće biti nesrećna zato što on želi da bude srećna pored njega? Ko je ona? Voliš li nekoga samo dok radi ono što želiš? Da li bi je voleo kada bi rešila da postane profesionalna kurva? Da li bi je voleo znajući da daje svoje telo nepoznatim muškarcima za novac? Svaki deseti put gratis? Da li bi je voleo bez nogu koje ga dovode do ludila ili ćelavu sa alkom u nosu i navučenu na heroin? I tada bi to bila ona, zar ne? A on bi je voleo i bio srećan jer je ona srećna. Ne! To je neka druga koju on voli. Ona mora da se oduševljava ružama ispred vrata, zato što je to romantično, zato što on na taj način pokazuje da je romantičan. “ 


Koliko god nam je širok vidokrug sve druge možemo sagledati osim nas samih. Sebe nikada ne vidimo ili možda nikada tako jasno kao druge. 

Violinin zvuk...

Kaldrma. Ostrvo. I taj zvuk. Ni od kuda se čuje a u stopu te prati. Udaranje potpetica po kaldrmisanom putu... dajući takt onda... kada se zvuk obmota oko nežnih nožnih članaka, pa zaklecaju kolena a skočni zglobovi se trznu i onda nastave tupatupatup po putu, njišući kukove i sireći rubove haljine kao latice tulipana pa ih opet spuštaju nežno, da sasvim nežno, neprimetno, prividnim dodirom dotaknu kolena pružajući mogućnost vetru želje da dodirne i naježi svilenu kožu bedara. Ruka pod ruku. Njegova cigareta i dim koji ide ka njoj.Svoju je ugasila, ostala je ubačena u uličnu pepeljaru sa otiskom njenog karmina, sa svakom jamicom u tom otisku i svim poljupcima skrojenim po tom kalupu ostavljenog baš tamo . Tada ili nekada, kada neko bude prolzio tuda osetiće miris njenog uzdaha i parfem njene privlačnosti pomešane sa željom, željom koja je ostala zarobljena u njegovom pogledu, u iskri njegovog oka koje i kada zažmuri vidi samo nju. 
Drži je pod ruku i udara takt preteći njene sitne i lagane korake. Grubost i sirovost njegovoh cipela po kaldrmi zahvaljujući njoj deluju nežno a sigurno, tanano a jako , kao da leti kao najveća ptica u jatu, oslanjajući ovlaš samo vrhove prstiju i petu. Drži je pod ruku hodajući sa njom ka tvrđavi večnosti u kojoj će jedno drugom reći zbogom ili doviđenja. Jer savršenstvo zvuka violine je koliko u njegovoj lepoti toliko i u tuzi koju budi pustajući zvukove znane samo njoj. Drži ga pod ruku i pleše sa njim, harmonično i sinhronizovano pokreću sve delove tela, njena ruka i njegova, njegov udah i njen izdah. Njegovi prsti u njenoj ruci. Poslednji put ih dodiruje dok violina na ostrvu izmišljenosti svira i čovek koji je slep i gluv, čuje samo vibraciju žica i oseti kroz vetar da je neko tuda prošao, da ga je čuo, da je čuo kako on svira, da je zaplakao ili se nasmejao. On zna da svira ali nema predstavu šta je melodija, kako zvuči i šta izaziva u telu... mislima, duši. Ali ta vibracija je usklađena sa pulsom krvi koja struji duž njegovih vena i ako ne čuje ono spolja on čuje tok krvi, oseća njenu putanju i trenutak kada zabubnji srce... čuje tup taf, tup taf, tuptaf, tuptaftuptaftuptaf... tu melodiju ne može svako da čuje. 

Nežno rukom ispravlja nabore na haljini dok nemo posmatra violinistu čudeći se njegovoj veštini, čudeći se kako neko ko ne čuje može da stvori savršeno delo i da to delo svi sem njega mogu čuti. On gleda u nju čudeći se kako neko ko ima toliku potrebu da voli nikada nije bio voljen. Glada je i čudi se kako će je ostaviti sa zadnjim zvukom violine. Čudi se tvrđavi koja ih magnetično priziva da zalutaju po njenom lavirintu privlačnosti i da se izgube jedno u drugom, jedno sa drugim, jedno bez drugoga... 

Nekoliko taktova po kaldrmi, zvuk potpetica se prepliće sa škripom peska pod muškim cipelama. Violina je prestala da svira. Gluvonemom čoveku klizi suza niz obraz i lagano se kreće ka usnama raširenim u osmeh. On.Ona. Ostrvo. Tvrđava. I gluvonemi svirač violine. Uz zvuk protivrečnosti su se izgubili u svojim najlepšim strahovima i najstrašnijoj lepoti postojanja. 


Inspirisana postom “ Violina” bloggera N. A. 

Rad sna...

Požude za koje mislimo da su daleko od čovekove prirode pokazuju se dovoljno jake da postanu san. 

Rad sna trudi se, da dve različite misli sažme, time što, slično kao dosetka, bira neku višesmislenu reč u kojoj se obe misli mogu složiti. Rad sna vrši, jedno vrlo neobično prepisivanje misli sna, a ne prevođenje od reči do reči ili znak po znak. Niti neki izbor po određenom pravilu, kao kad bi se reprodukovali samo suglasnici neke reči a samoglasnici izostavili. 

Prva stvar kod rada sna je bitnost da se jedan latenti elemenat ne zamenjuje nekim sopstvenim sastojkom već nečim udaljenim , nekom aluzijom. 

Druga stvar je da psihički naglasak prelazi sa jednog važnog elementa na neki drugi, nevažan, tako da se čini da se san promenio pa izgleda čudno. 

Treća stvar se sastoji u pretvaranju misli u vizuelne slike. 

Broj delimičnih snova u koje je jedan san rastavljen, po pravilu je u vezi sa brojem glavnih predmeta, sa nizovima misli u skrivenom snu. Oblik snova sam po sebi svakako nije beznačajan i on sam zahteva tumačenje. Više snova u istoj noći imaju često isto značenje i pokazuju trud da se jedan nadražaj koji se sve više nameće sve bolje savlada. Nastavljajući poređenja misli sna sa očiglednim snovima, koji ih zamenjuju, mi saznajemo svakakve stvari na koje nismo mogli biti pripremljeni. Na primer, da i besmislica i apsurdnost snova mogu imati svoje značenje. 

Pri radu sna najočiglednije je da se skrivene misli , izražene rečima, preobrate u čulne slike, najčešće vizuelne prirode. A naše misli su proizišle iz takvih čulnih slika, njihov prvi materijal i njihovi prethodni stupnjevi bili su čulni utisci, tačnije rečeno, slike sećenja tih utisaka. Na njih se tek kasnije nadovezuju reči, pa su reči povezane u misli. 
U radu sna misli se obrađuju regresivno. Njihovo razviće se uništava pa pri toj regresiji mora otpasti sve što je pri razvijanju slika, sećanja u misli pridošlo kao nova tekovina.

Patetika...

Ako je ijedna pesma ikada ispričala potpunu emociju, svaku emociju koja se prepliće u nekoj drugoj i čini priču onda je to ova pesma. Kada bi priča o ovoj pesmi bila napisana nikada ne bi bila ispričana tako autentično kao pesma koju prati spot. Ne bi se nikada videla jačina osećaja koju budi dok je sa slušalicama u ušima slušaš i gledaš spot. Osetiš svaku reč na sopstvenoj koži i razumeš je do same srži. Plačeš dok ona plače osećaš njen gubitak i svu njenu bespomoćnost. Situaciju u kojoj si i iz koje nema vani. Nema ni natrag ni napred. Prosto si tu u tom “inficiranom” međuprostoru povređen, ranjen, kao da su ti išcupali sve organe i nemaš se sa čim boriti niti protiv koga jer dostigao si sam vrhunac kraja. Život, nekadašnji, koji je imao potencijala da bude sređen, lep, savršen...magičan... izgubljen je. Činjenjem. Lošim, pogrešnim činjenjem. Prošlo vreme koje se nikada promeniti ne može. Završeno je i svaki put kada ga se setiš takvo je. Ne menja se i boli. Parališe misli i zaledi ih, pretvarajući se u nemu sliku. U negativ. Ne može se promeniti, koliko god ti bio dobra osoba, koliko god želeo da oprostiš, sećanje na tu situaciju se nikada promeniti neće. To je kraj svakog kraja. Mnogo krajeva u jednom kraju. Sa svakom osobom si ti ali sa svakom osobom si ti takav samo prema toj osobi. I toga više nema. To je tragično. Najtragičnije je to što možeš voleti do prekosutra ali ne. Inficiran si tom ljubavlju i ti si taj koji bez obzira na želje i osećanja druge osobe ne želiš više biti deo te priče, ničega što ima veze sa tom pričom. Šta god bila odluka te druge osobe ti si taj ko odlučuje. Kada vidiš da je tako i znaš da ne možeš ništa... možeš. Imaš izbora kao i uvek kao u svemu. Zaboravi i prihvati. Izgubili su te. 


Now I know you're sorry and we were sweet 
But you chose lust when you deceived me 
And you'll regret it, but it's too late 
How can I ever trust you again? 

K_ _ _ _ O_ _ _ _ _ _ _...

U  _ _ _ _ _   prošle  _ _ _ _ _ e    _ _ _   t _    zadnji    _ u _    v_ _ _ _ , zadnji   _ _ t   a da   _ i   i _ g_ _ _ _ _   onako kako te pamtim. Nije uop_ _ _   t _ _ _ _  da razumes prvu recenicu. Ponekad mi ovako izgleda bilo koji razgovor. Moras da naslucijes slova, reci, raspored reci u recenici da bi shvatio poentu. Takvi su ljudi, takav si ti. Znas, mili moj   _ _ _ _ _   nisam   _ _ _ _ _ _ _ _   da   _ _ š   b _ _ _    _ _ _ _ _o   _ _ _ _ e . Da li je to mozda prejak rec, ne znam ali znam da je tako. Imas    _ _ _ _ _ _ _o    o _ _ _ _    a da   _ _   _ u _ _e _    o _ _ _   t _ _ _ _.   _ o _ _ _ _   sam   _ _ _ _ _ _ _ _    k _ s_ _ _ _. I sta mi to sad vredi kad se _ _  _ _ _ _ _ _t _ _    _ _ _ _ u _ _ _ _ _ t. P _ _ _ _ _ _  j    _ _   t i _ i _ _ _ _    j _ _ _ _. Valjda. 


“ - Tajna poruka. Poruka koju svako moze da vidi ali niko ne zna sta znaci , osim ako nema kljuc. 
- Po cemu se to razlikuje od govora? 
- Od govora....? 
- Kad ljudi govore jedan drugom... nikad ne govore sta misle. Govore nesto drugo, od tebe se ocekuje da znas sta to znaci . Samo ja nikada ne uspem. Onda... u cemu je razlika?" 

Maleficent...

Negde tamo u nama postoji jedan mali papirić na kome nešto piše. Nekome nije potrebno da ga pročita da bi shvatio šta na njemu piše, možda ga ne interesuje papirić i cela priča o tome. Neki uporno pokušavaju da ga dohvate. Ali što su mu bliže shvataju da ga ne mogu tako lako dohvatiti, ispraviti i pročitati. Neki se plaše da ga pročitaju čak i onda kada im je u rukama. Neki to namerno ne rade jer šta će onda kada pročitaju? Znaće sve. Da li nam je potrebno uopšte da znamo sve? 
Gde spava, kada i kako spava radoznalost? Kada se probudi i izleti iz nas? Da li je možda na navijanje, pa stane onda kada se mehanizam zaustavi i miruje tako dok nas ponovo neko ne navije. Rađa ambicije. Kako smo moćni, koliko daleko možemo otići... Samo da nije... samo da nije ovoga ili onoga. Ma ne. Daleko mozeo otići samo ako prestanemo da se takmičimo sa ostalima ako tamo zelimo da odemo zbog nas a ne da bi bili bolji od drugih. Kako smo pogani, gladni i zlonamerni. Zašto? 
Zato što radimo nesvesno neke stvari. Ali i njih mi činimo. To je ona naša strana koja nije vidljiva svima ali ipak postoji. Ona strana koje se stidimo jer nije prihvatljiva ili mislimo da nije prihvatljiva. Kome nije prihvatljiva? Nekim ljudima koji su mnogo pametni? Pametniji od nas? Zanimljivo. Duhovito. Ne duhovito smešno. Zar je bitno koliko si pametan da bi osećao nešto ili težio ka nečemu? Uvek će biti klizavog puta i raznoraznih sputavanja. Ali se isto tako možeš uz pomoć ravnoteže uzdići i nastaviti lagano klizavim putem i ne obraćati pažnju na sputavanja već im se suprotstaviti. Razoružati ih radoznalošću i prevazići njihovu zlobu isto kao što je to Aurora uradila Maleficent. 

Don't fuck with my love...

I tako se desi... 
Traje neko vreme i ne može dalje. Tu je granica, tu sve staje, tu prestaje i nestaje. Baš onda i uvek u trenutku u kome si želeo da budeš potpuno iskren, prazan, čist. Nije dobro. Ne treba tako. Ne funkcioniše. Možeš imati svoje principe i stavove, zauvek, doživotno ali ćeš uvek naići na neku anomaliju u svakome ili svako u tebi. Ko će pre otkriti? Onaj ko je već udarao glavom o zid i koji više ni po koju cenu neće biti potpuno iskren, otvoren... prepušten. Pravi on.To je cena. Možeš biti Ti koliko god hoćeš ali život i ljubav i sve to je jedno veliko sranje koje neće da ti se prilagođava. Zamenljiv si. Apsolutno, šta god radio postoji neko ko će to isto uraditi bolje od tebe. I zdravo, ćao, prijatno i doviđenja. Ljudi, žene, ljubavnici, oni strastveni pogotovo, svi to hoće. Kad nađu nešto hoće još bolje ili drugačije ili lošije ili bolje, samo ne onako kakvo jeste. Aha... ali to je samo zato što nisu zadovoljni sobom. Ma koliko savršeno izgledali i mislili o sebi sve najbolje nisu. Oh, ni oni nisu. 

I svi ti isti oni hoće da se takmiče, hoće igru, borbu, sve. Samo ne ono što misle da hoće. Jer ne znaju. Nisu se pronašli a ta potraga za samim sobom i sobom u sebi... pih... zamorna je i besmislena i vrti se u krug beskonačno čak i onda kada se pronađu. I kada se pronađem tada želim da se izgubim. Nisam ja za stvari, nisu stvari za mene. Treba mi da trajem, treba mi nešto što traje i da trajemo zajedno ili odvojeno... svejedno samo da trajemo. 

I da, upravo mi ova pesma pokreće čitavo telo, lepu koreografiju sam izmislila za nju. Ogledalo me gleda i smeši se a ja mu okrećem leđa i pevam, na glas.... Don't (fuck with my love) 


" Ali priznajem da čovek sa mojom snagom uobrazilje ne može da se izgovara ličnim nepoznavanjem univerzalnih osećanja." 

Izmišljena priča 14...

" Da li je maska ključna reč? Da li je to zato što se uvek uživa u tajni koja se jedva naslućuje, u lepršavoj kopreni kroz koju se oko i lice, koje si samo ti odabran da poznaješ u prolazu osmehuje samo tebi" 


Satenska vrpca... 

On ce doci. On ce doci. On ce doci... odzvanjale su joj reci u glavi dok je zaludjeno prelazila iz reda u red u supermarketu kupujuci potrebstine za tu noc i za sledeci dan i za dan posle sledeceg dana. Samo za njih dvoje. On ce doci. Osmeh je preleteo preko njenog lica dok su kolena klecala a ljubicaste svetlucave tackice poigravale u uglovima ociju. Nije joj dobro. Opet. Duboko je udahnula kao da udise zivot zatvorila oci na kratko i pomislila na njega. Ponavljala je u sebi mantru koja je smirivala dok se gomila ljudi redjala iza nje i uzimala ono malo vazduha koje je ostalo izmedju rafova supermarketa. 

Bila je ponovo u stanu. Jos uvek nije dosao. Vreme se nije micalo, bila je sigurna da vecnost znaci cekati njega. Javila se cim je zakoracila u stan a njega nije bilo tu ni nakon sat vremena. Trebalo joj je vremena i prostora da pristavi veceru, da namesti sve po njenom ukusu i da ga doceka, spremna sa svim stvarima koje je zelela da ima u iznajmljenom stanu. Radost u njoj je kipela sa svakim pokretom. Bila je vesela i razdragana. Videce ga. Dodirnuti. Zagrliti. Poljubiti mu usne... Voditi ljubav sa njim. Leprsavo je skakutala po sobi uz zvuke muzike koji su dolazili sa nekog radio kanala. Bila je srecna. Zadnji put je takvu srecu osetila u periodu najranijeg detinjstva. Sada je ponovo osetila potpunu srecu unutra...tamo duboko u njoj. 

Oglasilo se zvono I tada je zatreperila. Stala je ukoceno naspram svog odraza u ogledalu. Nije mogla da se pomakne. Uplasila se. Uplasila se svega sto ce se dogoditi i onoga sto ce doneti sa sobom. Mozda je ipak trebala da se zaustavi onda kada je to bilo moguce. Ljutito je pogledala svoj odraz, okrenula se i otisla. Otvorila je vrata, smeseci se prelepim ocima naspram nje. Postidjeno se pomerila u stranu i propustila ga da udje. Neprijatnost je preplavila, nije znala da se ponasa. Produzila je prema kuhinji dok se on u hodniku oslobadjao svojih cipela i kaputa. Zaprepascenost je preletela preko njegovog lica. Obrve su se izvile dok je odsecno u jednom dahu izgovorio njeno ime. 

Ukopala se u mestu okrenuta ledjima osobi koja je doziva. Osetila je kako joj se priblizava i sa svakim korakom je mogla da oseti nalete sigurnosti i nesigurnosti koji su cinili da joj srce ubrzano skace u grudima. Osetila je njegove ruke na ramenima kao i puls svakog prsta otisnut na njenoj kozi. Noge su joj se oduzele. Da nije stajao iza nje ona bi odavno bila na podu van svesti, van zivota. Bez ijedne reci se okrenula I suocila sa pogledom u kome je videla citav svet. Nasmejao se, oslonivsi njenu glavu na svoje rame, poljubio joj kosu I pozeleo joj... Napetost je pulsirala telima dok su im se usne priblizavale preteci da nece nikada prestati da se dodiruju. 



Sustanje vode po usijajnoj ringli je prekinulo trenutak koji je izgledao kao da nikada nece prestati. Prestao je. Odjurila je do kuhinje da bi dokuvala kafu i posluzila pice. Dok je prilazila stolu nasmesila se. Delovalo joj je kao da vreme od proslog susreta nije proslo. Sedeo je zavaljen u stolici u kojoj je isto tako sedeo pre manje od mesec dana. Taj trenutak, tako jednostavan i sasvim naivan uzburkao je sve postojece misli kojima je pokusavala da oseca. I prestala je. Od tog momenta vise nije umela da misli. 

Zamolila ga je da se ne pomera neko vreme. Namestila je pesmu na plejlisti i otisla. Cula su se vrata za njom. Pesma se blizila kraju kada su se vrata ponovo zacula. Ovog puta su bila otvorena. Soba je bila polu mracna. Sarao je pogledom po sobi zeleci da vidi nesto sto do sada nije, na trenutak mu se ucinilo da se neka leprsava tkanina pomera u pravcu u kom je malocas nestala. Zatim je primetio nesto drugo...Ugledao je nju i fiksirao pogled. Noga ispred noge i njihanje kukova pratili su melodiju koja se cula u pozadini. Prilazila mu je neprimetno I dugo. Jedino sto je mogao videti bile su njene duge gole noge I stopala. Ostatak tela bio je prekriven crvenom maramom od kasmira. Iako mu je bilo cudno to sto je pokrivena nije zeleo da kvari trenutak. Sve skriveno pojacava zelju da bude otkriveno tako da je to samo moglo prijati njegovim culima. Zaveden misterijom dozvolio je svojim culima da se probude... 

Kretala se brze, zustrije, nesigurnije... kao da je ubrzala ritam svojih pokreta, kao da je zurila da ne zakasni. Sto mu je postajala bliza telo je vise drhtalo, toliko da nije mogla da veruje svojim nogama. Lagano se spustila u njegovo krilo i nezno dodirivala njegovu kozu ivicom marame. Neprimetnim pokretom je krenuo da je podigne i vidi sta je tamo sakrila. Nije mu dozvolila. Spustene glave je svoje celo oslonila uz njegovo a istovremeno prebacila maramu preko glava. Poljubili su se I tek tada je strgla kasmirni materijal sa njih cekajuci trenutak da je pogleda. Neverica u njegovim ocima je zaiskrila najjacim sjajem. Bio je iznenadjen, odusevljen... srecan. Njegova zelja je bila ispunjena. 

Kaziprst i prst do njega su setali po njenim ledjima krecuci se od zadnjeg prsljena ka potiljku. Nezno, jezeci svaku dlaku na telu prolazili kroz kosu trazeci vrpcu. Laganim pokretom je povukao satensku traku i maska je sama skliznula sa lica. Zainteresovano se zagledao u krupne zenice prelazeci pogledom sa jednog oka na drugo, promatrajuci, posmatrajuci, tragajuci... Oziveo je osecaje koji su bili izgubljeni u periodu najranijeg detinjstva. Voleo je. 

Prozirne kapljice su trazile put niz njegove obraze... sklopio je oci I oslobodio se. 

Premotavanje filma...

Nikakvo čudo nije što postoje kružni oblici. A odakle počinje baš tamo, baš tamo se i završava krug. Fenomenalan oblik. Tako je zbunjujuće biti u njemu, nikada ne znaš da li si na početku ili na kraju, gde si? I zašto si tu gde jesi. Zavrti ti se u glavi pa pokušavaš da promeniš smer kretanja, tada se i misli u tvojoj glavi okreću, idu unazad, kao premotavanje filma dok i od toga ne počne da ti se vrti, pa se okreneš i nastaviš pravo do određene tače i opet se vraćaš.... Ima li kraja? Ne. Nema. Kao što nema ni početka ali ipak... Možeš stati , možeš se zaustaviti i stajati malo. I dalje si u krugu ali ako si na samoj sredini imaćeš puno više prostora nego u bilo kom drugom delu kruga. I to će ti dosaditi pa ćeš opet početi ili nastaviti da se vrtiš po krugu. Nikada ne možeš izaći iz njega i zato se zadovolji činjenicom da jedno vreme ipak, uprkos svemu možeš biti samo središte kruga dokle god te ne vuku prošlost i budućnost, napred i nazad. Biti sredina znači mnogo više nego što možeš da zamisliš. Jer prošlost i budućnost se dodiruju u jednoj jedinoj tački koja je njihova sredina i zove se sadašnjost. 

Čulo...

Zašto zanemarujemo najosetljivije čulo koje imamo? Svim ostalim čulima dajemo mnogo više važnosti . Koliko nam treba da razmislimo o kom čulu je reč sada? Raširenih nozdrva pokušavamo da nanjušimo o čemu je reč. Da li treba da otvorimo oči širom i čitamo slovo po slovo ovog besmislenog teksta dok nam kapci umorno i pomalo bolno dodiruju beonjače ili nam uho ovlaš dodiruje slušalica dok slušamo pesmu u pozadini da bismo shvatili o čemu se radi u savršenom preplitanju glasa i muzike. Gutamo pljuvačku da ustanovimo njen ukus i pitamo se da li se menja u odnosu na situaciju ili osećaje dok smo jezikom oslonjeni na nepca ili zube. Možda sada prelazimo vrhom jezika po mestu gde nam se usta dodiruju i pojma nemamo... Ne znamo ništa. Nismo uključeni potpuno iako smo usredsređeni na tekst i muziku. To je ono što se pred nama dešava. Da li budi nešto u nama? Da li nam podstiče misli... razmišljanja i čega smo sve svesni baš sada u ovom trenutku? I pitamo se opet šta smo zanemarili dok nam se čelo mršti. Dok obraz oslanjamo na ruku ili smo iskrivili glavu na stranu i ivicom uha dodirujemo rame. Mozda su nam prsti na stolu ili tastaturi, mozda vrte uvojak naše ili nečije kose zamišljeno... A sve vreme dok slušamo, gledamo, kušamo... mi dodirujemo a da dodira nismo svesni... da je on potpuno zanemaren. 
“ Čudno je što čulo dodira, čoveku beskrajno manje dragoceno od vida, u kritičnim trenucima postaje naš glavni ako ne i jedini spoj sa stvarnošću.” 

Fikcija...

Svaka sekunda čekanja otkucava u glavi u srcu, nije mi potreban sat da bih znala još koliko mi vremena nedostaje, koliko dosta je. Čekala sam i razmišljala o vremenu koje je prošlo i o onome koje će proći. Nisam verovala da se stvarno dešava. Da će sa samom melodijom telefona taj isti zvuk doneti njega. Samo par koraka ispred, čeka me i vodi u neki drugi svet...tamo gde postoji ljubav. Opipljiva je, diše, govori i miriše. Moja je. 
Praznična melodija zvona telefona me je vratila u stvarnost koja maratonskim koracima juri u anatomiju budućnosti tolikom brzinom da ce od sadašnjosti preko budućnosti za samo par sati postati priča na papiru. Priča koja se nije morala nikada ni desiti, koja se možda nije ni desila a opet postoji tu, na papiru. 

Otisak čizama u snegu kao dokaz da sam krenula, da ću stići i otići... možda sam ipak trebala obuti štikle da što dublje probodu sneg pod nogama i prave jamice, ulegnuća... unište savršenstvo leda koji se kukavički skriva ispod bele površine napadalog snega. Štikle... tako bi savršeno pristajale podvezicama i čipki na čarapama kojima sasvim malo stezanja treba da budu pocepane, željom, strašću ljubavlju... Nekoliko strmoglavih koraka i papirna kesa u ruci. Crveno i teget...bordo. Da se lepo slaže uz njegove od vetra ispucale usne koje će za par otkucaja srca nalaziti izmešu mojih zuba. Ne pamtim da sam ikada imala potrebu da tako silno poljubim... baš njega jednog jedinog koji postoji, tako nestvarno postoji... To je taj trenutak praćen otkucajima u kome smo oboje bili tačno tu, baš na tom mestu mereći čije će srce požuriti onom drugom. 

Kaput i šal i neodoljivi osmeh sa ukusom mentola. Te usne ne možeš gledati a ne poželeti ih, stvorene su da se ljube, stvorene da dodiruju vrat i tako nežno ljube uzdrhtalu ruku...Guilty... nota parfema grizla je vrhove nozdrva i terala ih da se šire i udišu ga osećajući se krivim za sve ono što će i neće učititi. 

Nekoliko stepenika, tišina, plastčna kesa, a u kesi... kesa na prozoru i jedan usijani naranžasti grejač koji privlači da ga grejemo, da nas greje. Hladna ruka, topla bedra, elasticna traka preko njih, ivica suviše oštrih za nežnu kožu koju dodiruje. Zato su se prsti pronašli tu da zaštite, ugreju i da se poigraju. Vazduh iz tela kao dim cigarete, a spajanje, penušavo, sladunjavo lepo kao otvaranje šampanjca koji se preliva niz bezbroj čaša da bi na kraju ipak bio popijen. Previše brzih pokreta, savršeni ples koji mogu izvesti samo dve osobe potpuno sinhronizovane. Koje bi mogle disati jedan isti vazduh beskonačno dugo oslanjajući usne na usne i uzimajući ono malo zraka tacno u trenutku izdaha tako da obnovi unutrašnjost pluća i ponovo ga vrati odkle je uzeto. Ples u kome oboje vode jedno drugo, uzajamno obostrano, bez reči sa par poljubaca i možda ponekim ugrizom koji ostaje kada odu... On ostaje tu da podseti da se dogodilo, da ostavi trag, da bi se nekada ljubeći negativ tudjih zuba užitak ponovo osetio šireći toplotu od nožnih prstiju na gore sve do mesta ugriza. A onda kao tuš hiljadu ledenih paukova jeze silaze niz kičmu hladeći sve ono što je do malopre bilo ugrejano...kada nas potpuno otrezni, prebacujući realnu činjenicu da sopstvenim usnama ljubimo nečije tragove u nama, vešto izrezbarene po tananoj koži dovoljno prilagodljivoj za sve oblike i reljefe, prostoj, nežnoj, tananoj stvorenoj da prihvata i daje. Dodirom kože o sopstvenu kožu, stvarnost se naruga najperverznijom realnošću da zabluda sećanja traje kratko i dočarava nam svoju moć besplatno pružajući oprečne osećaje... 

Ubrzano disanje i par reči... Ne mogu... Ne znam... Ne sada... I... Sada. Tišina, topli zagrljaj i sve jači stisak. Ljubav je izašla kroz poslednji izdah i lebdi iznad glava, pokazuje se i spaja, likujući jer je moguće videti, dodirnuti i osetiti. Tako je živa i troma, pritiska svom jačinom, tako da joj se ne možeš izmigoljiti, ne možeš je ne osetiti. Ne možeš joj umaći. Onda kada... Osećaj... kada... tvoje i drugo telo koje je nečije pripada tebi. Osećaš šta mu prija i šta ga boli, možeš da osetiš mesto koje svrbi i da češanjem ublažiš širenje te nekontrolisane neprijatnosti po svim delovima tvog i tog drugog takođe tvog tela. I reči... Imena... Jedno je sasvim dovoljno. Osmeh. Sreća. Razumevanje. 

Idila savršeno napisane bajke traje i kada se završi jer ostavlja crne tragove hitro uzimajući svu čednost belog papira... Ti simboli koji su otisnuti na njoj svaki put kada budu pročitani dokazaće postojanje tog trenutka u bilo kom vremenu iz vremena koje pripada svim vremenima. Fikcija je čudo... koje se rađa u mozgu. A sve ono što postoji u mozgu nekada se zaista dogodilo... pa makar i fiktivno. 

Jace od...

“ Kako je zivot cudan! Zurimo da se otarasimo istih onih sudbina koje smo hteli da ostvarimo” 

Koliko god da sam se trudila shvatila sam da ne posedujem u sebi tu defektnost. Prosto...ne umem da mrzim. Taj osecaj je nesto potpuno strano mojim culima, potpuno nepristupacno mojim mislima. Ne borim se i ne pitam se treba li da bude ovako ili onako. Nema dvoumljenja, samo nije tako i ne moze nikada da bude jer sam se rodila sa anomalijom koja ne ume da proizvede mrznju prema bilo cemu na ovom svetu. Ne zelim da zvuci pateticno i siguna sam da tako ne zvuci ali ponekad sam mnogo vise uzivala u tuzi nego u radosti. Ona je na pravi nacin umela da izvuce najjace osecaje iz mene, jer cini mi se da nikada nisam osetila pravi intenzitet srece. Sreca uvek sa sobom vuce nesto.Trazi vise, hoce jos. Nikada nije potpuna nikada dovoljna i nikada sa njom nismo potpuni, nikada potpuno srecni. 
Tuga te pokosi i to je to, njen intenzitet nije bitan da bi te oborio na kolena i izvukla najjaci vrisak unutrasnjosti koja zivi samo zato da bi dotakla taj tanani osecaj onoga sto joj je oduzeto. Ta ista tuga isisa poslednju kap uzasa iz tebe... eh, ti toliko bespomocno stvorenje, nisi u mogucnosti da uradis bilo sta da joj se suprotstavis jer je nemoguce, sa svakim pokusajem vracas se ponovo na prvi trnutak suocavanja sa njom. 
Ali uprkos svemu, ta tuga nikada nije probudila u meni nijedan drugi osecaj osim ljubavi. Nisam mogla da mrzim ma koliko da sam pokusavala jer ja.... zaista, zaista volim... ljubav je jaca od ponosa. Podignute glave stojim na vrhu osecaja koji su se rodili u meni, koji su me sacinili ovakvom kakva jesam i ne zelim da obelezavam teritoriju, da je oznacvam ili zaokruzujem. Ona je tu, vidi,se, postoji, nije vazno kome pripada i koliko kome pripada, bitno je da sam sastavni deo toga kome god pripadala. 


“ ... Svetlost mog zivota, oganj mojih prepona. Moj greh, moja dusa. ... Vrh jezika prelazi tri koraka niz nepce, da bi, pri trecem, kucnuo u zube. “ 

Striptiz...

Kad si pisac ili kada prosto voliš da pišeš potrebna ti je samo jedna reč na koju se nadoveže čitava priča. Reči izlaze iz tebe i stvaraju celinu, zaokruže je i uokvire. Svašta možeš sa njima ukoliko si vešt. Prati komunikaciju, posveti joj se i videćeš kuda je krenula. Njen pravac i krajnja destinacija su na samom početku sasvim neizvesni. Prepliću se i teku, okreću se baš na onu stranu na koju želiš da ih okreneš. Tada shvatiš kolika je moć tvojih reči, kuda sve one mogu odvući nekoga. Tako su moćne onda kada se upotrebe na pravi način te iste reči svima dostupne. Mnogo veći efekat imaju kada se ne očekuju ili kada izazovu nenadane reakcije. Te iste reči neko drugi može upotrebiti na sasvim drugačiji način ali one ne mogu zvučati isto, ni slično, ne mogu probuditi te unutrašnje treptaje, nemaju tu tananost, mekoću... nemaju suštinu, bitnost. Samo su rasute... bez ikakvog značenja, bez reakcija. Kada pišeš ili komuniciraš sa nekim poenta je da se nešto dešava. Da prodireš u nečiju svest da izazivaš reakcije, da podstakneš tuđe razmišljanje, da ne budeš sam već da još neko učestvuje, da odgovara ili razmišlja o onome što pročita, da to oseća ili potpuno doživi. Ako si vešt sa rečima možeš osvojiti čitav svet. Pišeš o bilo čemu i najbitnije u celoj priči je da se ne menja njihov ton, njihova punoća i stil. Po tome se vidi kako se vodiš sa njima, vidi se da li one vode tebe ili ih usiljeno pišeš samo da bi nešto pisao. One su kao ples. Svaki ples je divan ukoliko osoba zna da pleše. Daj joj muziku, melodiju, lako će se je poneti ukoliko zna da je oseti. To prosto ili znaš ili ne znaš. Striptiz je ples koji najviše uzbuđuje ali je velika zabluda da on uzbuđuje zato što prikazuje golo telo. Ne. On pokazuje senzualnost, lakoću nečijeg tela da se giba i uvija prateći melodiju, potpuno prirodno. Oslobađa svoju energiju odbacivanjem odeće sa sebe. Najiskreniji ples, najenergičniji, najteži. 
Najviše privlači ono što je prikriveno, ono mesto do koga mašta pokušava da dopre. Kao i u pisanju, čitanju, najzanimljiviji je onaj deo pre otkrivanja. Neizvesnost, osećaj kada misliš da ćeš na sledećoj strani pročitati sve ono o čemu sada razmišljaš da se mora dogoditi, ali opet nisi siguran. Kada prestane da bude neizvesno i iznesu se sve činjenice knjiga se završava, sam kraj nam otkriva sve ono o čemu smo razmišljali dok smo je čitali i nema dalje, to je kraj. Tako je i sa plesom... Lepota je u pokretima u slovima, u sledećem pokretu sedećoj reči, u sopstvenoj reakciji na pisanje na ples. Senzualnost, osećaji, energija zbog koje se sve to dešava. Možeš napisati savršenu erotsku priču bez upotrebe ijedne vulgarne reči kao što možeš izvesti striptiz bez prikazivanja intimnih delova tela. I tu nije bitno imati. Svi imamo i telo i reči, bitno je znati ih koristiti na pravi način. 

Ostavljanje...

Ostavljanje je davno proslo, ali se još uvek nije završilo. Još uvek traje. Iz dana u dan ga proživljavam ponovo i ponovo...Nestane na trenutke pa se onda vrati i satima bude tu. Danima traje i iznova doživljavam sve ono kroz šta sam jednom hrabro prošla. Ne vraća se zato što mu nešto da podstreh, ne vraća se zbog razloga, samo se vrati iz čista mira eto...tek tako. Ne boli, nije tužno, samo tišti... Oseća se kao blaga zubobolja. I živi u meni. Sa svakim uzdahom osetim novi oblik ostavljanja, njegovu novu dimeziju i njegovu bitnost, njegovu jačinu i stvarnost. Ume da zaledi, da preseče... ponekad reže po stomaku, tamo unutra gde žive osećaji. Oštrice mu nisu jake, to kad prereže ne boli, boli konstantno reckanje... ono kada sa jednog kraja prelazi na drugi laganim pokretima rez po rez.

Tada je bilo zastrašujuće, toliko da nisam umela da pišem, da ga iskreno sagledam, nisam želela da shvatim. Pomiriti se sa činjenicom da neko može biti bitniji od mene, od onoga što smo imali... od svega što smo imali. A nisam bila bitna, ni malo, ni toliko da mi se objasni šta se dešava. Nisam umela da razmišljam, bila sam ljuta... bila sam očajna, bila sujetna. U svemu sam tražila znak, poruku, naznaku da nije zaista...da to nije pravo ostavljanje. Da se vremenu pruža šansa da se osvestimo, da nas prođe. Da je to neka glupa igra i onda... vidiš da nije. Uhvati te neki strah, prođe te jeza kao kada vidiš krvoločnog psa koji reži i ide ka tebi iako ti nije blizu, već te je strah i zaboli te pre nego te ugrize a ti znaš da će te ugristi jer nemaš gde da pobegneš, nemaš dovoljno vremena da pobegneš.

Nada je uporno lebdela iznad moje glave, jer sam sanjar, bila je u svakom ispisanom tekstu, na svakoj stranici knjige u svakom filmu i u meni. Svakog jutra kad se probudim govorila sam, danas je taj dan kada će se nešto promeniti a noću pre spavanja... čekala sam snove da oživim osećaje, koje nisam mogla da ispoljim, koje nisam umela da pustim iz sebe plašeći se se da će zauvek nestati, otići iz mene, pobeći od mene. Kao što si i ti otišao...nestao... Nisu... ostali su tu i lepo mi je, lepo je i njima, greju me i nasmejani su baš kao i ja, uprkos svemu....

Ovo ne treba da bude patetičan ljubavni post. To nije ljubav, to nije bila ljubav već prijateljstvo, neka vrsta povezanosti, neko otkriće... neko čudo. I jako mi nedostaje. Sada želim da vrištim iz sveg glasa i da dozvolim sebi da izgovorim to. NEDOSTAJEŠ MIIIIIIIII!!! Nedostaje mi ono biće u tebi, ona osoba koja je učila da hoda i da se nosi sa surovim svetom. Ona osoba koja je mene učila stvarima koje nikada nisam želela da shvatim. Ona osoba koja je bila uz mene, pored mene, oko mene, oko koje sam ja bila... Topli zagrljaj... i svaka polemika. Nedostaje mi da te pitam kako si, koje si boje danas i šta si sanjao sinoć. Nedostaje mi tvoja inteligencija i tvoje reči koje me uvek nečemu nauče. Nedostaje mi da čujem tvoje divne pesme, da mi ih čitaš a da ih ja vidim u slikama i da zamišljam... Nedostaju mi sve neotkrivene misterije koje su nas nekada čekale. Nedostaje mi da te kritikujem i da dugo pričamo o temama u kojima nam se mišljenja ne slažu. Nedostaje mi i da ti mene kritikuješ i da mi kažeš da nisam u pravu. Nedostaje mi odnos koji smo imali, koji sam možda umislila da smo imali, koji verujem da smo imali... ipak. Nedostaje mi i da me ti pitaš nešto, bilo šta... jer ti pitaš drugačije od svih ljudi... niko me na taj način ne pita kako sam. Nedostaje mi da te pozovem, kad se uplašim i kad mi samo jedna tvoja reč otera sve strahove. Nedostaje mi tvoj smeh i tvoje oči... nedostaješ mi ti.

Bilo je dana kada sam išla dalje, nisam razmišljala, nisam se sećala i bilo mi je lepo ,bila sam srećna iako si mi nedostajao i tada. Sada ne umem. Odjednom ponovo ne umem da živim... ništa nije dovoljno interesantno, ništa ne drži pažnju, retko šta je bitno. Niko nije dovoljno dobar... niko nije dovoljno prijatelj.... niko nije dovoljno TI. Zašto pišem??? Zato što je ovaj osećaj koji imam isti kao kad ti neko jako drag umre. Ni reči, ni glasa ničega nema. Nema te, ne postojiš više, ne mogu te nigde sresti, ne znam ništa više o tebi. Zauvek si nestao. Živiš samo u meni... živeo si.. kratko... i to je nestalo. Šest nedjelja...

Jako mi nedostaješ i volela bih da si življi nego ikada, da si srećniji nego ikada i da si potpun. Ovo sam morala pustiti iz sebe i znam da će mi biti lakše. I dalje vristim u sebi.... Vrati se! Javi SE! DODJI! Tako sam usamljena!!! Napisi nesto... daj neki znak, samo da znam da si dobro... seti me se ... NE ZABORAVI ME!!!

And I still hold your hand in mine..... In mine when I'm asleep.

PRIMADONA...

Kako su samo muškarci zli. Nikada nam ne pružaju sve ono što tražimo. Zar je toliko teško kupiti tako skupe cipele? Svašta, pa zašto uopšte i rade kada svojoj voljenoj i nacickanoj, uvek doteranoj devojci ne mogu da priušte tu sitnicu, koja košta koliko i njegova plata. Ona mora njemu biti najbitnija, čak ni hrana, stan, struja i svi računi ne smeju se stavljati ispred nje. Jer... pomisliće da nije najvažnija na svetu. Ah... kako samo mogu da pomisle ti muškarci da se smeju ponašati tako prema devojkama kojima nikada nije teško da lepo izgledaju samo za njih i za sve ostale. Kako ne primete da su upravo promenile boju laka za nokte, eto, to je znak da ih više ne vole, sutra neće primetiti senku na očima, ili drugu boju ruža na usnama. Oni moraju funkcionisati i primetiti sve novo i sve što valja a nikada ne kritikovati mane i nedostatke. 

I kako to ti muškarci misle da ne uplate gala novogodišnje veče u najskupljem restoranu svojoj voljenoj princezi nego planiraju da ih vode po kafanama? Zar samo toliko vrede? Zar su zato provele čitavu godinu sa njima da bi ih na kraju odveli u tu neku kafanu umesto u restoran u kome je cena dočeka u iznosu dva para njenih cipela koje joj takodje nije kupio zato što je ne voli dovoljno. Muškarci uopšte nisu pažljivi prema ženama i to je zaista nepodnošljivo, nečuveno, nekulturno. Za ortake, automobile, motore, klubove i pijančenje sa pajtosima uvek imaju para a za neku sitnicu, neki mali znak pažnje uvek kukaju kako su ostali bez dinara u dzepu. Kupe ponekad jednu ružu poprskanu lakom za kosu i šljokicama kada ih pogodi starogradska pesma ili najnoviji hit turbo-folk industrije u kome se obavezno pominje neka droga, vožnja u pijanom stanju ili neka još gora nebuloza. A one su ostale samo sa jednom šljokičavom ružom. Zašto nisu dobile tri kao dama za susednim stolom ili buket kao niko drugi. Eto... još jedan dokaz da nisu voljene i da vrede koliko jedan cvet. 

Muka mi je pri samoj pomisli ili sećanju na prošlu godinu i ovo vreme. Gadi mi se. I vreme koje tek treba doći. A koje je prošlo. Hvala Bogu prošlo. Sigurna sam da se sledeće godine neću ni sećati ovoga. Stvarno mi se smučilo a nisam verovala da će se to ikada dogoditi. Jednako je nebulozno kao i ovih par pasusa iznad o sponzorušama ili već devojkama nekim koje mislim da su izmišljene i da ne postoje stvarno. I onda shvatim da ih ima i da zaista tako razmišljaju i zgrozim se... i tada poželim da nisam žensko, poželim da se ne svrstavam u kategoriju žene uopšte. A poželim da isto tako izbrišem prošlu godinu i sve priče koje nemaju veze sa sponzorušama ali su isto toliko plitke i beznačajne. Pa se setim koliki sam debil ispala u očima debila. I kažem nema veze, bar sam sad svesna svega onoga čega nisam bila svesna pre. Pa se zamislim i pogledam, pa razmislim i pitam se opet... što sam bila toliko nekulturno skromna i dozvolila sebi da se neko tako ponaša prema meni? I nema odgovora. A i bolje da ga nema. Jer tada nailazi onaj momenat kada ti se kiselina skuplja u grlu pri pomisli na sve te stvari. Pa pogledaš sebe pa pogledaš tog nekog drugog i kažeš...Šta je meni ovo trebalo? I tako, bude ti krivo tek kad se ohladiš potpuno i pogledaš tu neku neupotebljivu masu ničega naspram tebe, pravog tebe bez lažne skromnosti tebe. I onda prestaneš da razmišljaš iz poštovanja prema sebi. 

Otišla je do mog malog kutka i videla dobro poznati nick, pročitala naslov i nije želela da otvara priču. Nema potrebe, tačno zna da je priča o njoj i da je u toj priči glavni lik, da je obavezno jadna i patetična naspram, muškarca savršenog izgleda, razmišljanja, nadprosečne inteligencije koji zato što je jako dobar sabotira sve one koje smatra manje vrednim od njega. Vau...strava, savršena fikcija inspirisana davno prošlim događajima i vremenom. Super. Genijalno. Fantastično. Bravo za tebe, a sad palim. Čekaju me stvarni život i stvarni ljudi. 

Jamais- jedina konačna i nepopravljiva reč. 

Vatrom nije sve sažeto već uništeno...

But I'm still alive ... Koračajući podignute glave, sa laganim mislima koje nisu uništene odbacivanjem i patnjom...preživela sam. 
Bila sam živa i onda u pepelu, možda tada i najživlja. Dok sam ranjena ležala u ognjištu ljubavi koje sam sama napravila. Iako nije bilo vatre, žar je i dalje tinjao, pržio kožu, pržio osećaje. Ali vatra koju ne održavaš ugasi se... jednom se ugasi sama od sebe. Kopajući po pepelu svet ti postaje siv, ti si siv sve je sivo dok kiša ne spere to sa tebe. Onda budeš sivo-blatnjavo-vlažan dok se ne osušiš i tada se sve skori i samo od sebe otpadne. I okreneš se iza sebe pa pogledaš koliko su te ružnim napravili vatra i pepeo. Nešto što je uticalo na tebe da toplotu osećaš kao bol, nešto sto te nije izvuklo iz tog bola nego te je gurnulo u samo središte ognja odakle sva toplota potiče i nije se ugasilo jer je osećalo potrebu da žari nešto da se širi po tebi da te boli, zato je živelo. Ti ne vidiš ti osećaš. Toplotu. Na krivi način okrenutu ka tebi. Previše blizu, previše slabu za jačinu kojom je osećaš, kojom ti ostavlja opekotine na koži. I vreme koje se suprotstavlja tvom htenju da potpiruješ vatru sopstvenim bolom. Ono te umije da bi se ti tako mokar valjao po pepelu tržeći još sasvim malo toplote tamo gde je nema. I svu svoju lepotu, vedrinu i živost pokrivaš tim sivilom misleći da ćeš biti lepši ukoliko upiješ i prihvatiš nedostatke i mane onoga što vatra odbacuje od sebe. Nerealnost uvek nadvlada jasna situacija koja ti saspe hladan tuš po telu, i prisili te da vidiš da te ružnim čini sve ono čega sebično ne želiš da se odrekneš. 
But I'm still alive ... U raskošnom šarenilu svog mamurluka hvataš se za ruku koja ti se pruža. Lepa je. Nežno te dodiruje...tako snažna ruka. Neodoljivo te privlači misao koje se bojiš... i ne prilaziš vatri. Ali je želiš, želiš da znaš da postoji iako možda nikada više nećeš prići, trebaš je. Treba ti saznanje da vatra ipak negde gori. Moraš proceniti jacinu vatre da bi znao koja cepanica je neće ugasiti. Da li manja ili veća? Ne gori jače ono što je veće, to veće vrlo često zna da uguši vatru a manje zna brzo da sagori. Možda nije stvar u veličini, pogrešna percepcija... možda to što u vatru bacaš treba da bude čvrsto, da gori a da pri tom plamen širi svuda oko sebe i time održava vatru, sasvim malo menjajući njen intenzitet... 
Možda... 
Ali vatre uvek ima... But I'm still alive . 

Ogledalo u odrazu...

Ogledalo. Veliko, naspram tebe je. Sta ti pruža? Pogled na šta? Zar je toliko važno kako izgledaš? Da li te ta slika predstavlja? Koliko ona govori o tebi? To ogledalo i slika nas zaslepljuju jer vidimo samo sebe i ono iza nas a uskraćuje nam i ne možemo videti ispred nas, oko nas, u nama. Tu leži problem. U stanju smo sate provoditi ogledajući se. 
Analiziramo svaku crtu lica, svaku boru, svaku tačku na koži. Pronalazimo hiljadu mana i još toliko grešaka. Uvek nam nešto nedostaje, uvek želimo više, bolje, lepše. Što se duže gledamo manje smo savršeni, slika se sve više narušava. A opet, je svejedno jer to nismo mi, ti mi kojima tražimo mane. Nismo, fizički gledano nedostaje još jedno ogledalo iza nas jer osim prednje imamo i zadnju stranu tela. Kada stavimo jedno naspram drugog ogledala mozemo se videti sa obe strane, sa svih strana ali se odrazi produbljuju. U svakom ogledalu ima još jednog i još jednog i još jednog i mnogo takvih, beskonačno puno nas samih. E to smo mi, baš ta slika. Slika koja je neshvatljiva, koja zastrašuje dok se u nju gleda, ona čiji kraj ne možemo sagledati. Ona kojoj zanemarujemo mane koje su nam do pre par sekundi bole oči. 
Telo je odeća naše duše, naravno da je važno šta oblačimo i kako to nosimo, ali nije presudno. Da li zaista njime zelimo da privučemo nečiju pažnju? I dobro... šta nakon toga očekujemo? Zašto budemo razočarani? Baš zato i nismo zadovoljni nikada. Ne znamo šta vidimo dok u nešto gledamo, ne znamo u šta smo gledali kad smo nešto videli. 
Nezadovoljni smo jer sve gledamo kao nas same u ogledalu, umesto da pogledamo unutar tog ogledala, mi se zadovoljavamo površinskim stvarima. 
A tamo gde gledamo odraza nema. 
Sledeći put kad staneš pred ogledalo zapitaj se šta gledaš u njemu? Sebe ili svoj odraz. 
Zapitaj se ko si zapravo ti i šta zaista trebaš? I ne ljuti se na kraju zbog iskrivljene slike, nije problem u ogledalu već u tebi. 

Izmišljena priča 13...

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila. 

“ Da li me je voleo? Negde izmedju nedovoljno I ne uopste” 

“Oduvek sam bila gladna ljubavi. Makar samo jednom u zivotu, htela bih da upijem svu ljubav ovog sveta. Toliko ljubavi da mogu da kazem: Sad mi je dosta, hvala, sita sam. Samo jedan jedini put. “ 

“Bices voljen onog dana kada budes mogao da pokazes svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveca svoju snagu.” 


SINTEZA KRAJNOSTI 

 Ponoc je... Na podu sobe se nazire senka necijeg sklupcanog tela. Svetlost koja ulazi kroz prozor sobe prelazi preko leve polovine lica koje je izgledalo setno, zamisljeno... izgubljeno. Misici su bili zategnuti, pogled ukocen, usne bez boje i oblika, skupljene. Nozdrve su se ravnomerno sirile. Disanje je bilo normalno iako nista drugo nije tako izgledalo. Pogled se iznenada izgubio negde gore, ka zvezdama, kao da je je osetio da ga neko posmatra. Lagani treptaj i blago pomeranje leve ivice usana u jedva primetni smesak. Nikoga nije bilo u sobi sem nje. Sedela je na podu. Obgrlila svoja kolena snaznim stiskom kao da grli najvoljenije bice. Brada joj je bila oslonjena na mesto gde se spajaju kolena. Sedi i ceka. Cekala je zvuk telefona koji ce oznaciti trenutak. Jos jedna godina vise. Nije cekala to. Cekala je trenutak zbog rituala. 

Ritual da tacno u ponoc pozeli zelju. Bila je okrenuta prema prozoru, pogled je sarao po vedrom zvezdanom nebu. Vece je bilo iznenadjujuce toplo iako je bio novembar. Sklopila je oci i pozelela. Pokusala da pozeli. Nije znala sta da pozeli. U tom trenutku nije postojala stvar koju bi zelela. Nista nije imalo smisla. Ko jos nema zelja? Znala je da se sutra treba susreti sa njim, da ce dva dana provesti sa njim i... sta tu ima da se zeli? Da je zavoli? Da je obozava? Da je zaprosi? Ozeni? Ne, ne i ne. Nijedna zelja vezana za njega niti za bilo sta nije mogla da se rodi, nije cak imala ni bilo kakve znake da ce ikada biti rodjena, cak nije bila ni trudna, nije bila plod, ni klica, ni seme... nista. 

On nije bio nesto sto se treba pozeleti kao zelja. Pozelis i desi se. On se zeleo drugacije. Vise je bio... nevidljiv. Kao cudo, kao ljubav, kao vetar, kao strah, kao vazduh. Dises ga a nisi svestan toga ili ne u svakoj sekundi, ne sa svakim udisajem ni sa izdahom. Ne znas u kom trenutku je u tebi a kada si ga ispustio. Bas kao vazduh. Isto kao vazduh. Kada je nakon odredjog vremena shvatila da su joj noge potpuno zaledjene i da bride iako je temeratura u sobi bila prijatna, shvatila je da predugo sedi u tom polozaju i da ne vredi da pokusava da se seti sta zapravo zeli. 

Procitala je par poruka i zahvalila se dragim ljudima na lepim zeljama. Zahvalila se i njemu. Nestrpljenje i cudan osecaj u stomaku joj nisu dozvolili da se uspava. Pokusala je da zamisli i da isplanira sta ce sve sutra uraditi, sta bi se sve moglo desiti. Da li ce sve biti u redu? Da li ce ispuniti njegova ocekivanja...? Da li ona ista ocekuje? Rodjendan joj je! Nije zelela poklone, zelela je paznju, zelela razgovor, zelela njega. Samo da bude tu da radi nesto ili da ne radi, samo da bude tu. Takva vrsta zelje je postojala samo kao nesto neodredjeno, nesto sto ne moze da se pretvori u konkretno. Ne zbog nje vec zbog njega. On nije konkretan. On ne pocinje i ne zavrsava se. On nije celina. On je deo svega, on je deo svacega. Imalo ga je u svakoj umetnosti... u svemu sto je lepo. Zato i nije mogao da bude pretvoren u celinu, u nesto odredjeno sto se zeli. 

Jos par sati na poslu i krece. Putovace sa prijateljicom u grad koji je mislila da zauvek napusta. Grad koji je izgledao kao da ne pripada ovom svetu. Grad u zemlji cuda, zemlja cuda u gradu i ona. I on. Sto se vise blizio trenutak kada ce krenuti nervoza je bila jaca. Dlanovi su se znojili, osecanja bila uzburkana i nemir... nemir koji je lebdeo svuda oko nje. Obuzimao je, bio potpuno neobjasnjiv. Zasto ona ide tamo? Bas sada, bas za njen rodjendan? Od svih ljudi toliko bitnih ona bira njega. Zasto? Da li to znaci da je on najbitniji u njenom zivotu? Pocela je da vrti glavom ne bi li oterala bezbroj pitanja iz svoje glave na koje nije znala da odgovori. 

Dobila je poruku od njega. Nabavio je. Sve ono sto su se dogovorili da ce nabaviti. Osecala se nelagodno. Imala je utisak da joj na licu pise ono sto je pisalo u poruci. Osecala se kao da svi ljudi cuju njena razmisljanja... mrzela je te momente, tu nesigurnost, tu izgubljenost. Pa sta i da cuju, mozda i ona cuje njih ali... nju to ne zanima. 
Prijateljica je posmatrala promenu na njoj. Nije joj citala misli niti cula o cemu razmislja samo je jasno videla taj naboj energije u njoj koji je tako pozitivno uticao na svet oko nje. To je zapravo radovalo. Bila je srecna zbog nje. Prvi put od kada je poznaje prepoznala je odlucnost u njoj, videla je koliko joj sve to znaci. Iako nema potencijala, buducnosti niti bilo cega ona je odlucno hrlila u neodlucnost. 

Iz autobusa su presle u taksi. Ulice do kojih su trebale stici bile su blizu. Nosile su imena koja su bila potpuno daleka i sve to je bilo pomalo komicno. Ime jedne je je asociralo na glavnog negativca nekog horora a ime druge na ulicu cveca ili nekog ostrva, na nesto potpuno umetnicki. Uz glasan poljubac je pozdravila drugaricu i izasla iz automobila. Ispred zgrade je docekao domacin stana koji je iznajmila. Predao joj je kljuc, cestitao rodjendan i ponovio sifru interfona u slucaju da je zaboravila. Usla je u hodnik zgrade i odmah postala neko drugi. Ne. Odmah postala ona. Osoba bez maske, potpuno otvorena i iskrena. Slobodna. 

Unutrasnjost lifta je podsticala neku nesigurnost. Videla je mnogo replika sebe tamo. Sa svih strana ona. U svakom ogledalu i svakom ogledalu naspram ogledala. Ne, nije mogla da podnese toliki broj nje same na jednom mestu. Sa svakim okretom i pogledom u drugo ogledalo mogla je da primeti tu neiskrenost i taj pogled koji bezi, koji ne zeli da bude uhvacen, suocen. To nije ona, to je samo slika, telo koje je predstavlja. Nije taj odraz u ogledalu. Ono unutra, ono sto se ne vidi... to je bila ona. 

Lampica se upalila. Lampica u njenoj glavi. To je to. To je razlog zasto se nalazila bas tu tog dana, bas sa njim. Idealizovala je sliku one nje unutra. Idealizovala je njegov pogled na tu sliku. I to je bilo porazavajuce. A ona se radovala. Bila je srecna. Ali mnogo vise od toga je bila naivna. Tu sliku nije videla. To je ono sto nije mogla videti. Lift se zustavio. Cuo se cuveni “ding” zvuk koji lift ispusta. Nalazila se u hodniku zgrade. Nesigurnost je rasla i smanjivla se neverovatnom brzinom. Iz sekunde u sekund osecaji bi bili promenjeni u odnosu na prethodne ili one sledece. Bila je konfuzna, uplasena, radoznala. Bila je srecna.

Nekoliko koraka i odzvanjanje njenih podpetica. Lagano prolazenje zubaca kroz kljucaonicu “klik-klak” i... pritiskanje brave. Veselo je odskakutala unutra, napravila lagani okret pevuseci neku leprsavu pesmu u sebi. Kada se zaustavila podigla je ruke iznad glave, zanjihala kukovima i zadnjicom zalupila vrata. 


“ Ali ona nije budila ono najbolje u meni. Izvlacila je iz mene karakterne crte koje mrzim I kojima sam se vec dugo sluzio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, ocaranost lepotom, slabost da poverujem da se iza tog lica krije dobra dusa. I narcisoidni ponos sto sam u vezi sa tako sjajnom zenom.” 

“ Sve njegove price bile su zivopisne I blistave kao da joj daje blistave dragulje. Njegov intelekt bio je kao droga, snazna I eroticna, I ona nije mogla da se obuzda da ga ne dodiruje. A kasnije kada bi se zzasitili, naslonila bi glavu na njegovo rame, ubujmivsi ga nogama I sa nekom neobicnom setom razmisljala kako je on jedini covek kojeg je ikada volela” 

“ Mogla je da u njemu izazove osecanje koje god je htela- da ga razljuti, da mu probudi saosecaje, da ga obeshrabri ili obraduje. A manipulsala je osecanjima ljudi samo iz jednog razloga- da bi iskusala tu svoju sposobnost” 


U NOCI 

     Bezglava zver ukrala je san veceras od njega. U neko doba noci shvatio je da prevrtanje po praznoj postelji bez mirisa nece biti od pomoci. Legao je na parket u dnevnoj sobi. Hladnoca mu se lepila za kozu i prijala mu. Gotovo je mogao da oseti kako mu nikotin struji do mozga i nazad. Uzivao je u tom osecaju. Nekih losih navika nikada nije ni pokusao da se oslobodi. 

        Nije palio svetlo. Cemu narusavati savrseni sklad mraka i uzarenog kraja cigarete iz koje se valjao dim koji je imao njen oblik. Zmirkao je ka fotelji ispred koje je klecala pre neko vece naziruci u tami obrise njenih krivina. Plasio se njene blizine, plasio se njenog odsustva. Prezao je od potrebe u koju moze prerasti zelja koja ga trenutno opseda. 

        Jer, svaka vecnost je kratka. Svakom izgovorenom zauvek jednom svane kraj. I taj trenutak u kome se izgovara cini taj kraj za toliko blizim i osetnijim. A on nije voleo krajeve. Uvek je zurio preduhitriti ih i odleprsati sa mesta na koja su oni trebali stici. Nije on bio jedan od onih sto traju, on je prosto bio, u bezbroj malih trenutaka koje je obelezio svojim postojanjem, kao male minijature, skupljene u debelu zbirku godina. 

        Naucio je svoje slabosti zavoleti, negovati, a onda ih izloziti podsmehu, omalovaziti ih i unistiti i svesti na pepeo kojim je popunjavao sve zaostale pukotine. Ta predsatava jakog bila je samo senka na svetlu koja je pod cudnim uglom osvetljavala sve ono malo u njemu. To saznanje nije ga cinilo nestabilnijim na sosptvenim nogama, ne, svesnost ga je cinila spremnijim da niske udarce zivota podnese na obe noge, cvrsto drzeci tlo pod nogama.   

      Ona je nacela taj celik kojim se ispunio. Kao sto voda sa sobom donese rdju i natvrdjem gvozdju pretvarajuci ga u neupotrebljivu gomilu nicega. Toga se plasio. Koliko god je stiskao imao je osecaj da mu klizi niz ruke i razliva se po njemu kao reka bez obala ciji tok nije mogao razumeti u potpunosti. 
  
      
Najveci strah potice od samog straha. Sam sebe radja i sam sebe potire. Uvek je prisutan, i potisnut cuci u nekom cosku cekajuci trenutak kada covek, umoran, na tren spusti ruke, odlozi oruzje i skloni znoj sa cela. A onda naidje kao talas, preplavi sve pore i citav um obuzme drhtavo osecanje, koje veze ruke, skameni noge, zaledi sve misli. Sve sto odise zivotom je srce, jako, bez umora, koje bubnja sve jacim ritmom.    
 
    Nikada ga povrsnost nije zadovoljavala. Uvek je hteo vise, dublje, jace. Voleo je zaroniti i istrazivati, cackati po tudjim dubinama, ispitivacki promatrati. A u njoj je video plodan materijal za svoj sledeci eksperiment. Hteo se zavuci u njenu glavu i razumeti. Ne razumeti radi nje same, nikada se nije zanosio laznim altruizmom i humanoscu. Razumeti da bi mozda bolje razumeo nesto u sebi. Hranio se pozudom koju je podsticao. Hranio se urlicima nutrine koje je znao osluskivati danima slusajuci one reci koje se ne izgovore, koje ostanu zaglavljene iza zuba, iza zebnje, slikama u pogledu za kojima je tragala, ne za onim sto je videla. 
 
       Uvek se pitao sta je iza. Sta je tamo daleko. Sta se nalazi sa druge strane ogledala. Sa druge strane zenica tako dubokih u svom crnilu. Uvek je ostajao fasciniram ljudskom reakcijom na bol. Ljudskom reakcijom na neocekivano. Voleo je rastezati taj baloncic ljudskog uma, igrati se sa razmisljanjima, sa mastom, sa slutnjama i nemirima koji treperavo sjaje kao plamen svece na vetru.  
 
      Ali... Sta ako...    
 
      Ono sto je ona sa sobom donosila nije bilo preterano bolje u odnosu na ono na sta je sebe navikao. Nije bila ni previse iskusna ni previse vesta u plesu koji je on mnogo bolje poznavao. Jednostavno se cinila nepoznatom i hteo je znati sta ce biti kad prestane da se ogradjuje i brani, kad se jednostavno prepusti. Kakav ce osecaj doneti. 
 
        Tracak maglovitog svetla provlacio se kroz zavese. Na trenutak je glas koji ga je gusio celo vece zacutao i sve sto je cuo bila je tisina odsustva i praznine koja je gusila citav proctor u kome je ziveo. Tisina samoce i hladne neispunjenosti prostora koji je popunjavao sobom i duse kojom je ispunjavao sebe. Ne tako uspesno. 
  
      Podigao se lagano u sedeci polozaj cekajuci zoru koja nikako nije svitala. Sivilo se valjalo preko neba i bilo je jasno da dan nece biti previse suncan. 

                Bilo bi lepo igrati se sad s njom. Dohvatio je telefon.