Negde tamo u nama postoji jedan mali papirić na kome nešto piše. Nekome nije potrebno da ga pročita da bi shvatio šta na njemu piše, možda ga ne interesuje papirić i cela priča o tome. Neki uporno pokušavaju da ga dohvate. Ali što su mu bliže shvataju da ga ne mogu tako lako dohvatiti, ispraviti i pročitati. Neki se plaše da ga pročitaju čak i onda kada im je u rukama. Neki to namerno ne rade jer šta će onda kada pročitaju? Znaće sve. Da li nam je potrebno uopšte da znamo sve? Gde spava, kada i kako spava radoznalost? Kada se probudi i izleti iz nas? Da li je možda na navijanje, pa stane onda kada se mehanizam zaustavi i miruje tako dok nas ponovo neko ne navije. Rađa ambicije. Kako smo moćni, koliko daleko možemo otići... Samo da nije... samo da nije ovoga ili onoga. Ma ne. Daleko mozeo otići samo ako prestanemo da se takmičimo sa ostalima ako tamo zelimo da odemo zbog nas a ne da bi bili bolji od drugih. Kako smo pogani, gladni i zlonamerni. Zašto? Zato što radimo nesvesno neke stvari. Ali i njih mi činimo. To je ona naša strana koja nije vidljiva svima ali ipak postoji. Ona strana koje se stidimo jer nije prihvatljiva ili mislimo da nije prihvatljiva. Kome nije prihvatljiva? Nekim ljudima koji su mnogo pametni? Pametniji od nas? Zanimljivo. Duhovito. Ne duhovito smešno. Zar je bitno koliko si pametan da bi osećao nešto ili težio ka nečemu? Uvek će biti klizavog puta i raznoraznih sputavanja. Ali se isto tako možeš uz pomoć ravnoteže uzdići i nastaviti lagano klizavim putem i ne obraćati pažnju na sputavanja već im se suprotstaviti. Razoružati ih radoznalošću i prevazići njihovu zlobu isto kao što je to Aurora uradila Maleficent.
I tako se desi... Traje neko vreme i ne može dalje. Tu je granica, tu sve staje, tu prestaje i nestaje. Baš onda i uvek u trenutku u kome si želeo da budeš potpuno iskren, prazan, čist. Nije dobro. Ne treba tako. Ne funkcioniše. Možeš imati svoje principe i stavove, zauvek, doživotno ali ćeš uvek naići na neku anomaliju u svakome ili svako u tebi. Ko će pre otkriti? Onaj ko je već udarao glavom o zid i koji više ni po koju cenu neće biti potpuno iskren, otvoren... prepušten. Pravi on.To je cena. Možeš biti Ti koliko god hoćeš ali život i ljubav i sve to je jedno veliko sranje koje neće da ti se prilagođava. Zamenljiv si. Apsolutno, šta god radio postoji neko ko će to isto uraditi bolje od tebe. I zdravo, ćao, prijatno i doviđenja. Ljudi, žene, ljubavnici, oni strastveni pogotovo, svi to hoće. Kad nađu nešto hoće još bolje ili drugačije ili lošije ili bolje, samo ne onako kakvo jeste. Aha... ali to je samo zato što nisu zadovoljni sobom. Ma koliko savršeno izgledali i mislili o sebi sve najbolje nisu. Oh, ni oni nisu.
I svi ti isti oni hoće da se takmiče, hoće igru, borbu, sve. Samo ne ono što misle da hoće. Jer ne znaju. Nisu se pronašli a ta potraga za samim sobom i sobom u sebi... pih... zamorna je i besmislena i vrti se u krug beskonačno čak i onda kada se pronađu. I kada se pronađem tada želim da se izgubim. Nisam ja za stvari, nisu stvari za mene. Treba mi da trajem, treba mi nešto što traje i da trajemo zajedno ili odvojeno... svejedno samo da trajemo.
I da, upravo mi ova pesma pokreće čitavo telo, lepu koreografiju sam izmislila za nju. Ogledalo me gleda i smeši se a ja mu okrećem leđa i pevam, na glas.... Don't (fuck with my love)
" Ali priznajem da čovek sa mojom snagom uobrazilje ne može da se izgovara ličnim nepoznavanjem univerzalnih osećanja."
