I tako se desi...
Traje neko vreme i ne može dalje. Tu je granica, tu sve staje, tu prestaje i nestaje. Baš onda i uvek u trenutku u kome si želeo da budeš potpuno iskren, prazan, čist. Nije dobro. Ne treba tako. Ne funkcioniše. Možeš imati svoje principe i stavove, zauvek, doživotno ali ćeš uvek naići na neku anomaliju u svakome ili svako u tebi. Ko će pre otkriti? Onaj ko je već udarao glavom o zid i koji više ni po koju cenu neće biti potpuno iskren, otvoren... prepušten. Pravi on.To je cena. Možeš biti Ti koliko god hoćeš ali život i ljubav i sve to je jedno veliko sranje koje neće da ti se prilagođava. Zamenljiv si. Apsolutno, šta god radio postoji neko ko će to isto uraditi bolje od tebe. I zdravo, ćao, prijatno i doviđenja. Ljudi, žene, ljubavnici, oni strastveni pogotovo, svi to hoće. Kad nađu nešto hoće još bolje ili drugačije ili lošije ili bolje, samo ne onako kakvo jeste. Aha... ali to je samo zato što nisu zadovoljni sobom. Ma koliko savršeno izgledali i mislili o sebi sve najbolje nisu. Oh, ni oni nisu.
I svi ti isti oni hoće da se takmiče, hoće igru, borbu, sve. Samo ne ono što misle da hoće. Jer ne znaju. Nisu se pronašli a ta potraga za samim sobom i sobom u sebi... pih... zamorna je i besmislena i vrti se u krug beskonačno čak i onda kada se pronađu. I kada se pronađem tada želim da se izgubim. Nisam ja za stvari, nisu stvari za mene. Treba mi da trajem, treba mi nešto što traje i da trajemo zajedno ili odvojeno... svejedno samo da trajemo.
I da, upravo mi ova pesma pokreće čitavo telo, lepu koreografiju sam izmislila za nju. Ogledalo me gleda i smeši se a ja mu okrećem leđa i pevam, na glas.... Don't (fuck with my love)
" Ali priznajem da čovek sa mojom snagom uobrazilje ne može da se izgovara ličnim nepoznavanjem univerzalnih osećanja."
Нема коментара:
Постави коментар