Negde tamo u nama postoji jedan mali papirić na kome nešto piše. Nekome nije potrebno da ga pročita da bi shvatio šta na njemu piše, možda ga ne interesuje papirić i cela priča o tome. Neki uporno pokušavaju da ga dohvate. Ali što su mu bliže shvataju da ga ne mogu tako lako dohvatiti, ispraviti i pročitati. Neki se plaše da ga pročitaju čak i onda kada im je u rukama. Neki to namerno ne rade jer šta će onda kada pročitaju? Znaće sve. Da li nam je potrebno uopšte da znamo sve?
Gde spava, kada i kako spava radoznalost? Kada se probudi i izleti iz nas? Da li je možda na navijanje, pa stane onda kada se mehanizam zaustavi i miruje tako dok nas ponovo neko ne navije. Rađa ambicije. Kako smo moćni, koliko daleko možemo otići... Samo da nije... samo da nije ovoga ili onoga. Ma ne. Daleko mozeo otići samo ako prestanemo da se takmičimo sa ostalima ako tamo zelimo da odemo zbog nas a ne da bi bili bolji od drugih. Kako smo pogani, gladni i zlonamerni. Zašto?
Zato što radimo nesvesno neke stvari. Ali i njih mi činimo. To je ona naša strana koja nije vidljiva svima ali ipak postoji. Ona strana koje se stidimo jer nije prihvatljiva ili mislimo da nije prihvatljiva. Kome nije prihvatljiva? Nekim ljudima koji su mnogo pametni? Pametniji od nas? Zanimljivo. Duhovito. Ne duhovito smešno. Zar je bitno koliko si pametan da bi osećao nešto ili težio ka nečemu? Uvek će biti klizavog puta i raznoraznih sputavanja. Ali se isto tako možeš uz pomoć ravnoteže uzdići i nastaviti lagano klizavim putem i ne obraćati pažnju na sputavanja već im se suprotstaviti. Razoružati ih radoznalošću i prevazići njihovu zlobu isto kao što je to Aurora uradila Maleficent.
Нема коментара:
Постави коментар