Divan dan...

Krenulo je po zlu, pa je skliznulo i postalo pravo zlo i tada je ostala sama. Sasvim sama.Divno je biti sam, kada znaš da je tuđe prisustvo lažno. Divno jekad te niko ne pozove ceo dan zato što zna da je to obaveza. Olakšanje je jer konačno shvatiš da kad nemaš šta da daš, više nisi ni potreban. To se zove iskrenost. Ne folirati se nego biti ono što jesi. Tek kada ostaneš sam vidiš ko si i koliko vrediš. Vidiš koliko možeš stvari da uradiš kada si potpuno sam. Shvatiš koliko si bitan samom sebi. Shvatiš koliko voliš sebe.

Obgrila se obema rukama i shvatila... da je najsigurnija u svom zagrljaju. Prstima je mazila nadlaktice i osetila toplinu, osetila je ljubav i sigurnost. Niko je nikada tako neće razumeti ni voleti kao što voli samu sebe.

Uzela je narukvicu “ wish” I bacila je u smeće... verovanja u nemoguće je prevazišla.

Pogledala je u nebo i zahvalila se današnjem danu.

Gotovo je.

Kasno je.

Svaki pokušaj je uzaludan.

Ako se nisi do sad pitao kako sam, od sad sigurno nećeš znati.

ZBOGOM!!!

Visine...

Neću se ponašati onako kako očekuješ i neću reći ono što misliš da treba ta odgovorim jer, na takvo pitanje svaka bi žena odgovorila isto. Iznenađen si mojim odgovorom i umesto da se naljutiš vidim smeh na tvom licu, sad sam ja zbunjena iako sam očekivala takvu reakciju. Zanimljivo ti je što ne reagujem na tebe, na tvoje reči, to te privlači meni i ne odolevaš... ne možeš da ćutiš a situacija je takva, ne postoje prikladna pitanja. Nalaziš način da me odbraniš od hijena ali ne znaš ili znaš da meni to nije bitno, njihovo važno meni nije bitno. Meni su važnije one druge stvari, znaš...ono što se ne meri, ono što nema težinu a nije ni lako, ali ipak te ponese.

Gde god da se popneš, sila zemljine teže će te vući na dole, zato ako si se već popeo drži se čvrsto i pažljivo hodaj, jer ne možeš da hodaš bez tla pod nogama a ne možeš ni da letiš bez krila. Visine su lepe i zastrašujuće u isto vreme, pitanje je samo koji će osećaj prevagnuti a to ne zavisi od tebe, zavisi od pogleda koji se pruža. Znaš, sa visine je pogled drugačiji, sve sitno iščezava vide se samo krupne stvari, male se ne raspoznaju, one postaju samo sitne tačkice, samo veliko ne gubi svoj oblik i sa visine znaš tačno šta je to, kao i onda kada je više od tebe...

Plesala je po kiši...

Bila je oduševljena plesom i celom pričom, način na koji je neko opisao svaki njen pokret, svaku njenu reakciju na to savršenstvo. Zamišljala je sebe tamo, na licu mesta. Osetila je svaku kapljicu kiše i svako njeno slivanje niz telo. Ježila se sve vreme i osećala mokru ulepljenu kosu na licu a usnama je vapila za kapima kiše. Plesala bi baš tako da je bila tamo i ne bi je bilo briga što bi ljudi gledali u nju. Plesala bi sa kišom dozvolila joj da slepi haljinu uz telo a ruke bi podigla u vazduh i pokušavala da dohvati svaku kap. A ona kapljica koja bi pala izmedju kažiprsta i srednjeg prsta, nju bi primakla usnama i nežno je pokupila odatle. Baletanke bi skinula i šljapkala bosa po vodi tako da raspršti sve barice oko nje. Kiša bi joj ljubila tabane i stopala i nožne prste. U glavi bi joj zvonila divna muzika i ništa je ne bi moglo zaustaviti. Trnci bi joj sve vreme prolazili telom i to bi bio taj kontrast, taj kontrast za kojim čezne. Bila je zaljubljena u kišu i u tom plesu je vodila ljubav sa njom...

Znaš da sam tu...

Pomeram put pred sobom i pokušavam da vidim, da shvatim kad pogrešno vidim, kad ne vidim, da li uopšte ikada vidim sliku onako kakva zaista jeste? Šta sam krivo shvatila? Reci mi ti? Da li sam krivo shvatila napisane ili ne napisane reči. Izgovorene ili prećutane misli. Slike pred očima ili one koje još nisam stigla videti. Tebe ili tog u tebi koji se krije i pokvaren je, uvek se trudi da pokvari sve.

Ja sam ona ista uvek i spolja i iz bilo kog ugla, i ova unutra ja, svaka sam, svaka meni pripada i svaka je ista. I svaka te ne razume. Šta ti u stvari nećeš? Da li išta nećeš ili ništa hoćeš... isto je to samo daj reci više...

Znaš da sam tu, i znaš da ću biti tu uvek, neću da me tetošeš samo da bih ostala u tvom vazduhu, da možeš da me dišeš... neću da budem tu jer si navikao na mene, neću da budem tu a da ne znam gde je to tu... neću da odem iako mi kažeš iako mi ne kažeš. Zašto mi onda ne bi rekao?

Ja ne znam ko si ti i šta si ti ali znam gde ti je mesto i to mi je najbitnije. Ti vrlo dobro znaš gde je to tvoje mesto sediš u njemu ušuškan, prespavaš i nestaneš kako i noć nestaje... ali ne znam zašto si i dalje tu ako si već nestao? To te ipak ne mogu pitati, ne znaš odgovor a ne znam ga ni ja, ali bar znam da si tu, i bar znam da nisi tu da bi mi godio. Nije sve satisfakcija u životu. O ne, nije, meni je mnogo draže da si tu i da mi ne prijaš uvek, lako je kad je sve potaman, ovo je ipak lepše. Neću, neću te idealizovati, pun si mana ali to si ti. Taj ti kome sam izabrala mesto, bez zasluge bez ičega i ništa ne tražim, ne tražim čak ni to da budeš tu jer znam.... i kad odeš ti si tu...

Pahulje su pahulje...

Hoću da zaboravim sve. Samo da čujem ono PUF!!! I onda kao prelepi mehur od sapunice da nestane u par kapi i... te kapi se osuše ili ih popije žedna zemlja ili umru na betonu, svejedno, samo želim da čujem PUF!!! Smejem se i vesela sam. Čekala, čeznula, plakala, molila, volela, patila... sve sam a sad, sad se samo smejem, smejem se sebi jer ličim na osobu koju kritikujem da radi nešto što nije dobro, nešto što izaziva prinudne reakcije a ne prirodne.

Neću ništa usiljeno, neću ništa nemoguće, ne... hoću nemoguće ali ono nemoguće koje ja zovem nemogućim, ono tvoje nemoguće je... totalno druge boje i ne miriše više...

Vetar pomera zavese, prozori širom otvoreni, kao da nije februar, kao da je kraj aprila. Ne volim proleće u februaru... možda zato što sam ljuta na situaciju. Možda zato što sam osećala da je prirodno a ne prilagođavanje. Počela sam da mrzim tu reč...

Topli vetar je postao baš jak osećam kako mi zavesa dodiruje nadlanicu... golica me i smejem se.

Ne dozvoljava mi da pišem, moraću da ustanem i zatvorim prozor. Zašto golicanje smeta ako izaziva smeh? Ne znam, mislim da to ima veze sa živcima... možda ipak sa prinudnim i prirodnim... ili sa tobom.

Volela bih da padne kiša, kad pada kiša ja zamišljam onaj ples... sećaš se kako sam plesala bosa? Ne, ne pokušavam ništa, izvini... pahulje su pahulje razlikuju se po obliku ali... na gomili one ipak čine sneg.

Tri cigarete...

Jutro pet sati. Na prvi zvuk alarma je već bila na nogama, protegla se kao mačka I uputila 

ka kuhinji. Voda šušti, puni polovinu džezve I odlazi u kupatilo gasi bojler I uzima 

telefon. 

Mota plejlistu I zaustavlja se na pesmi.. Valerie... sa prvim zvukom pesme melodija 

obuzima njen telo I pokreće ga... seća se joge I opuštanja....Tuš....vrela voda, izmiče se I 

namešta mlaku, tako je bolje, Amy I dalje peva a ona ipak samo otvara usta a tuš joj služi

kao mikrofon....

Izlazi iz kade I obmotava se peškirom. Dokuvala je kafu I odlazi u sunčanu sobu. Oblači belu košulju I crne

 pantalone. Pali cigaretu I sada iz kupatila dopiru zvuci pesme Fresh...

Cigarete!!! Obećala mu je samo tri, ovo je prva. A ne, ne, ne, tri cigarete na poslu... uh... odahnula je I 

rešila da ne razmišlja više o tome. Da li je on stvarno pomislio da ću na poslu upaliti samo tri cigarete?

 Da li sam I ja to pomislila? Ma daj... nema šanse. Reći ću mu da sam ga poslušala ali u stvari ja to 

ne moram da uradim. Ne! To nije laž to je samo ugađanje. On samo glumi neku veličinu, hmmm, 

zašto ne bih ugodila njegovom egu, ja ništa ne gubim on verovatno puno dobija. Da! Odlučila sam 

biće kako on kaže, mislim, reći ću mu tako a uvek će biti kako ja hoću.

Posao, dosadan posao I hiljadu ljudi... danas sam psihoterapeut. Prva seansa počinje... a ne, to nije

 seansa on mi je ipak najbolji drug, volim njegove priče. Volim kad mi govori o svom životu.

Šomi mu se nije javio. Nije siguran šta želi. Nekad je previše hladan a nekad je previše gej. Kaže da 

će poludeti sa njim, ne može više da izdrži a opet ne može ništa da preduzme. Razumem ga I 

savetujem ga najbolje što znam. Kao I uvek odlazi od mene sa ogromnim osmehom I savršeno đuska

 I peva pesmu koju ne podnosim... “ Be my husband man I be your wife “... Govorim glasno u sebi “ 

Ah kako mrzim ovu pesmu” ali mu se ipak smejem jer on je bolje peva od Nine Simon.

Zatim dolazi žena koja ne veruje da se njen parfem oseća toliko kako se oseća i govori o tome

 kako svi ljudi nju lažu i kako nije dovoljno crna jer solarijumi nisu kao što su bili i podstiču rast

dlaka na njenim rukama. Moj mozak je šokiran glupostima koje ta žena izgovara ali uz osmeh joj 

govorim da je preosetljiva i da će joj sutra sve to izgledati sasvim u redu. Dok zamišljena stoji na 

vratima savetujem je da bi mogla promeniti solarijum ukoliko nije sigurna da je dobar. Ona vrišti 

od sreće kao da sam izmislila neki novi svet i govori mi.... Meni tako nešto nikada ne bi palo na 

pamet. Ostajem nema i iznenadjena, prestaću zauvek da govorim, mislim u sebi. Za njom dolazi 

čovek koji godinama pokušava da ostavi cigarete i nikad mu ne uspeva. Žali mi se, govori kako

 juče nije zapalio ni jednu, kako sada gori od želje da zapali. Nudim ga mojom cigaretom, on je 

uzima bez razmišljanja i sa osmehom odlazi. Na vratima ga zaustavljam rečima: “ Nešo, ti u

 stvari ne želiš da prestaneš da pušiš, zašto jednostavno ne prihvatiš to.” Zastaje na 

sekund, gleda belo u mene i vraća mi cigaretu, govori mi da sam u pravu i odlazi do trafike da 

kupi cigarete. Reč cigareta mi odzvanja u glavi. Uzimam cigaretu koju mi je Neša vratio i odlazim

 u salon keramike da je zapalim jer je u mom uredu pušenje dozvoljeno tek posle tri. Palim

 cigaretu i otvaram mail...