Pomeram put pred sobom i pokušavam da vidim, da shvatim kad pogrešno vidim, kad ne vidim, da li uopšte ikada vidim sliku onako kakva zaista jeste? Šta sam krivo shvatila? Reci mi ti? Da li sam krivo shvatila napisane ili ne napisane reči. Izgovorene ili prećutane misli. Slike pred očima ili one koje još nisam stigla videti. Tebe ili tog u tebi koji se krije i pokvaren je, uvek se trudi da pokvari sve.
Ja sam ona ista uvek i spolja i iz bilo kog ugla, i ova unutra ja, svaka sam, svaka meni pripada i svaka je ista. I svaka te ne razume. Šta ti u stvari nećeš? Da li išta nećeš ili ništa hoćeš... isto je to samo daj reci više...
Znaš da sam tu, i znaš da ću biti tu uvek, neću da me tetošeš samo da bih ostala u tvom vazduhu, da možeš da me dišeš... neću da budem tu jer si navikao na mene, neću da budem tu a da ne znam gde je to tu... neću da odem iako mi kažeš iako mi ne kažeš. Zašto mi onda ne bi rekao?
Ja ne znam ko si ti i šta si ti ali znam gde ti je mesto i to mi je najbitnije. Ti vrlo dobro znaš gde je to tvoje mesto sediš u njemu ušuškan, prespavaš i nestaneš kako i noć nestaje... ali ne znam zašto si i dalje tu ako si već nestao? To te ipak ne mogu pitati, ne znaš odgovor a ne znam ga ni ja, ali bar znam da si tu, i bar znam da nisi tu da bi mi godio. Nije sve satisfakcija u životu. O ne, nije, meni je mnogo draže da si tu i da mi ne prijaš uvek, lako je kad je sve potaman, ovo je ipak lepše. Neću, neću te idealizovati, pun si mana ali to si ti. Taj ti kome sam izabrala mesto, bez zasluge bez ičega i ništa ne tražim, ne tražim čak ni to da budeš tu jer znam.... i kad odeš ti si tu...
Нема коментара:
Постави коментар