Hoću da zaboravim sve. Samo da čujem ono PUF!!! I onda kao prelepi mehur od sapunice da nestane u par kapi i... te kapi se osuše ili ih popije žedna zemlja ili umru na betonu, svejedno, samo želim da čujem PUF!!! Smejem se i vesela sam. Čekala, čeznula, plakala, molila, volela, patila... sve sam a sad, sad se samo smejem, smejem se sebi jer ličim na osobu koju kritikujem da radi nešto što nije dobro, nešto što izaziva prinudne reakcije a ne prirodne.
Neću ništa usiljeno, neću ništa nemoguće, ne... hoću nemoguće ali ono nemoguće koje ja zovem nemogućim, ono tvoje nemoguće je... totalno druge boje i ne miriše više...
Vetar pomera zavese, prozori širom otvoreni, kao da nije februar, kao da je kraj aprila. Ne volim proleće u februaru... možda zato što sam ljuta na situaciju. Možda zato što sam osećala da je prirodno a ne prilagođavanje. Počela sam da mrzim tu reč...
Topli vetar je postao baš jak osećam kako mi zavesa dodiruje nadlanicu... golica me i smejem se.
Ne dozvoljava mi da pišem, moraću da ustanem i zatvorim prozor. Zašto golicanje smeta ako izaziva smeh? Ne znam, mislim da to ima veze sa živcima... možda ipak sa prinudnim i prirodnim... ili sa tobom.
Volela bih da padne kiša, kad pada kiša ja zamišljam onaj ples... sećaš se kako sam plesala bosa? Ne, ne pokušavam ništa, izvini... pahulje su pahulje razlikuju se po obliku ali... na gomili one ipak čine sneg.
Нема коментара:
Постави коментар