" Da li je maska ključna reč? Da li je to zato što se uvek uživa u tajni koja se jedva naslućuje, u lepršavoj kopreni kroz koju se oko i lice, koje si samo ti odabran da poznaješ u prolazu osmehuje samo tebi"
Satenska vrpca...
On ce doci. On ce doci. On ce doci... odzvanjale su joj reci u glavi dok je zaludjeno prelazila iz reda u red u supermarketu kupujuci potrebstine za tu noc i za sledeci dan i za dan posle sledeceg dana. Samo za njih dvoje. On ce doci. Osmeh je preleteo preko njenog lica dok su kolena klecala a ljubicaste svetlucave tackice poigravale u uglovima ociju. Nije joj dobro. Opet. Duboko je udahnula kao da udise zivot zatvorila oci na kratko i pomislila na njega. Ponavljala je u sebi mantru koja je smirivala dok se gomila ljudi redjala iza nje i uzimala ono malo vazduha koje je ostalo izmedju rafova supermarketa.
Bila je ponovo u stanu. Jos uvek nije dosao. Vreme se nije micalo, bila je sigurna da vecnost znaci cekati njega. Javila se cim je zakoracila u stan a njega nije bilo tu ni nakon sat vremena. Trebalo joj je vremena i prostora da pristavi veceru, da namesti sve po njenom ukusu i da ga doceka, spremna sa svim stvarima koje je zelela da ima u iznajmljenom stanu. Radost u njoj je kipela sa svakim pokretom. Bila je vesela i razdragana. Videce ga. Dodirnuti. Zagrliti. Poljubiti mu usne... Voditi ljubav sa njim. Leprsavo je skakutala po sobi uz zvuke muzike koji su dolazili sa nekog radio kanala. Bila je srecna. Zadnji put je takvu srecu osetila u periodu najranijeg detinjstva. Sada je ponovo osetila potpunu srecu unutra...tamo duboko u njoj.
Oglasilo se zvono I tada je zatreperila. Stala je ukoceno naspram svog odraza u ogledalu. Nije mogla da se pomakne. Uplasila se. Uplasila se svega sto ce se dogoditi i onoga sto ce doneti sa sobom. Mozda je ipak trebala da se zaustavi onda kada je to bilo moguce. Ljutito je pogledala svoj odraz, okrenula se i otisla. Otvorila je vrata, smeseci se prelepim ocima naspram nje. Postidjeno se pomerila u stranu i propustila ga da udje. Neprijatnost je preplavila, nije znala da se ponasa. Produzila je prema kuhinji dok se on u hodniku oslobadjao svojih cipela i kaputa. Zaprepascenost je preletela preko njegovog lica. Obrve su se izvile dok je odsecno u jednom dahu izgovorio njeno ime.
Ukopala se u mestu okrenuta ledjima osobi koja je doziva. Osetila je kako joj se priblizava i sa svakim korakom je mogla da oseti nalete sigurnosti i nesigurnosti koji su cinili da joj srce ubrzano skace u grudima. Osetila je njegove ruke na ramenima kao i puls svakog prsta otisnut na njenoj kozi. Noge su joj se oduzele. Da nije stajao iza nje ona bi odavno bila na podu van svesti, van zivota. Bez ijedne reci se okrenula I suocila sa pogledom u kome je videla citav svet. Nasmejao se, oslonivsi njenu glavu na svoje rame, poljubio joj kosu I pozeleo joj... Napetost je pulsirala telima dok su im se usne priblizavale preteci da nece nikada prestati da se dodiruju.
Sustanje vode po usijajnoj ringli je prekinulo trenutak koji je izgledao kao da nikada nece prestati. Prestao je. Odjurila je do kuhinje da bi dokuvala kafu i posluzila pice. Dok je prilazila stolu nasmesila se. Delovalo joj je kao da vreme od proslog susreta nije proslo. Sedeo je zavaljen u stolici u kojoj je isto tako sedeo pre manje od mesec dana. Taj trenutak, tako jednostavan i sasvim naivan uzburkao je sve postojece misli kojima je pokusavala da oseca. I prestala je. Od tog momenta vise nije umela da misli.
Zamolila ga je da se ne pomera neko vreme. Namestila je pesmu na plejlisti i otisla. Cula su se vrata za njom. Pesma se blizila kraju kada su se vrata ponovo zacula. Ovog puta su bila otvorena. Soba je bila polu mracna. Sarao je pogledom po sobi zeleci da vidi nesto sto do sada nije, na trenutak mu se ucinilo da se neka leprsava tkanina pomera u pravcu u kom je malocas nestala. Zatim je primetio nesto drugo...Ugledao je nju i fiksirao pogled. Noga ispred noge i njihanje kukova pratili su melodiju koja se cula u pozadini. Prilazila mu je neprimetno I dugo. Jedino sto je mogao videti bile su njene duge gole noge I stopala. Ostatak tela bio je prekriven crvenom maramom od kasmira. Iako mu je bilo cudno to sto je pokrivena nije zeleo da kvari trenutak. Sve skriveno pojacava zelju da bude otkriveno tako da je to samo moglo prijati njegovim culima. Zaveden misterijom dozvolio je svojim culima da se probude...
Kretala se brze, zustrije, nesigurnije... kao da je ubrzala ritam svojih pokreta, kao da je zurila da ne zakasni. Sto mu je postajala bliza telo je vise drhtalo, toliko da nije mogla da veruje svojim nogama. Lagano se spustila u njegovo krilo i nezno dodirivala njegovu kozu ivicom marame. Neprimetnim pokretom je krenuo da je podigne i vidi sta je tamo sakrila. Nije mu dozvolila. Spustene glave je svoje celo oslonila uz njegovo a istovremeno prebacila maramu preko glava. Poljubili su se I tek tada je strgla kasmirni materijal sa njih cekajuci trenutak da je pogleda. Neverica u njegovim ocima je zaiskrila najjacim sjajem. Bio je iznenadjen, odusevljen... srecan. Njegova zelja je bila ispunjena.
Kaziprst i prst do njega su setali po njenim ledjima krecuci se od zadnjeg prsljena ka potiljku. Nezno, jezeci svaku dlaku na telu prolazili kroz kosu trazeci vrpcu. Laganim pokretom je povukao satensku traku i maska je sama skliznula sa lica. Zainteresovano se zagledao u krupne zenice prelazeci pogledom sa jednog oka na drugo, promatrajuci, posmatrajuci, tragajuci... Oziveo je osecaje koji su bili izgubljeni u periodu najranijeg detinjstva. Voleo je.
Prozirne kapljice su trazile put niz njegove obraze... sklopio je oci I oslobodio se.
Nikakvo čudo nije što postoje kružni oblici. A odakle počinje baš tamo, baš tamo se i završava krug. Fenomenalan oblik. Tako je zbunjujuće biti u njemu, nikada ne znaš da li si na početku ili na kraju, gde si? I zašto si tu gde jesi. Zavrti ti se u glavi pa pokušavaš da promeniš smer kretanja, tada se i misli u tvojoj glavi okreću, idu unazad, kao premotavanje filma dok i od toga ne počne da ti se vrti, pa se okreneš i nastaviš pravo do određene tače i opet se vraćaš.... Ima li kraja? Ne. Nema. Kao što nema ni početka ali ipak... Možeš stati , možeš se zaustaviti i stajati malo. I dalje si u krugu ali ako si na samoj sredini imaćeš puno više prostora nego u bilo kom drugom delu kruga. I to će ti dosaditi pa ćeš opet početi ili nastaviti da se vrtiš po krugu. Nikada ne možeš izaći iz njega i zato se zadovolji činjenicom da jedno vreme ipak, uprkos svemu možeš biti samo središte kruga dokle god te ne vuku prošlost i budućnost, napred i nazad. Biti sredina znači mnogo više nego što možeš da zamisliš. Jer prošlost i budućnost se dodiruju u jednoj jedinoj tački koja je njihova sredina i zove se sadašnjost.
Zašto zanemarujemo najosetljivije čulo koje imamo? Svim ostalim čulima dajemo mnogo više važnosti . Koliko nam treba da razmislimo o kom čulu je reč sada? Raširenih nozdrva pokušavamo da nanjušimo o čemu je reč. Da li treba da otvorimo oči širom i čitamo slovo po slovo ovog besmislenog teksta dok nam kapci umorno i pomalo bolno dodiruju beonjače ili nam uho ovlaš dodiruje slušalica dok slušamo pesmu u pozadini da bismo shvatili o čemu se radi u savršenom preplitanju glasa i muzike. Gutamo pljuvačku da ustanovimo njen ukus i pitamo se da li se menja u odnosu na situaciju ili osećaje dok smo jezikom oslonjeni na nepca ili zube. Možda sada prelazimo vrhom jezika po mestu gde nam se usta dodiruju i pojma nemamo... Ne znamo ništa. Nismo uključeni potpuno iako smo usredsređeni na tekst i muziku. To je ono što se pred nama dešava. Da li budi nešto u nama? Da li nam podstiče misli... razmišljanja i čega smo sve svesni baš sada u ovom trenutku? I pitamo se opet šta smo zanemarili dok nam se čelo mršti. Dok obraz oslanjamo na ruku ili smo iskrivili glavu na stranu i ivicom uha dodirujemo rame. Mozda su nam prsti na stolu ili tastaturi, mozda vrte uvojak naše ili nečije kose zamišljeno... A sve vreme dok slušamo, gledamo, kušamo... mi dodirujemo a da dodira nismo svesni... da je on potpuno zanemaren. “ Čudno je što čulo dodira, čoveku beskrajno manje dragoceno od vida, u kritičnim trenucima postaje naš glavni ako ne i jedini spoj sa stvarnošću.”
Svaka sekunda čekanja otkucava u glavi u srcu, nije mi potreban sat da bih znala još koliko mi vremena nedostaje, koliko dosta je. Čekala sam i razmišljala o vremenu koje je prošlo i o onome koje će proći. Nisam verovala da se stvarno dešava. Da će sa samom melodijom telefona taj isti zvuk doneti njega. Samo par koraka ispred, čeka me i vodi u neki drugi svet...tamo gde postoji ljubav. Opipljiva je, diše, govori i miriše. Moja je. Praznična melodija zvona telefona me je vratila u stvarnost koja maratonskim koracima juri u anatomiju budućnosti tolikom brzinom da ce od sadašnjosti preko budućnosti za samo par sati postati priča na papiru. Priča koja se nije morala nikada ni desiti, koja se možda nije ni desila a opet postoji tu, na papiru.
Otisak čizama u snegu kao dokaz da sam krenula, da ću stići i otići... možda sam ipak trebala obuti štikle da što dublje probodu sneg pod nogama i prave jamice, ulegnuća... unište savršenstvo leda koji se kukavički skriva ispod bele površine napadalog snega. Štikle... tako bi savršeno pristajale podvezicama i čipki na čarapama kojima sasvim malo stezanja treba da budu pocepane, željom, strašću ljubavlju... Nekoliko strmoglavih koraka i papirna kesa u ruci. Crveno i teget...bordo. Da se lepo slaže uz njegove od vetra ispucale usne koje će za par otkucaja srca nalaziti izmešu mojih zuba. Ne pamtim da sam ikada imala potrebu da tako silno poljubim... baš njega jednog jedinog koji postoji, tako nestvarno postoji... To je taj trenutak praćen otkucajima u kome smo oboje bili tačno tu, baš na tom mestu mereći čije će srce požuriti onom drugom.
Kaput i šal i neodoljivi osmeh sa ukusom mentola. Te usne ne možeš gledati a ne poželeti ih, stvorene su da se ljube, stvorene da dodiruju vrat i tako nežno ljube uzdrhtalu ruku...Guilty... nota parfema grizla je vrhove nozdrva i terala ih da se šire i udišu ga osećajući se krivim za sve ono što će i neće učititi.
Nekoliko stepenika, tišina, plastčna kesa, a u kesi... kesa na prozoru i jedan usijani naranžasti grejač koji privlači da ga grejemo, da nas greje. Hladna ruka, topla bedra, elasticna traka preko njih, ivica suviše oštrih za nežnu kožu koju dodiruje. Zato su se prsti pronašli tu da zaštite, ugreju i da se poigraju. Vazduh iz tela kao dim cigarete, a spajanje, penušavo, sladunjavo lepo kao otvaranje šampanjca koji se preliva niz bezbroj čaša da bi na kraju ipak bio popijen. Previše brzih pokreta, savršeni ples koji mogu izvesti samo dve osobe potpuno sinhronizovane. Koje bi mogle disati jedan isti vazduh beskonačno dugo oslanjajući usne na usne i uzimajući ono malo zraka tacno u trenutku izdaha tako da obnovi unutrašnjost pluća i ponovo ga vrati odkle je uzeto. Ples u kome oboje vode jedno drugo, uzajamno obostrano, bez reči sa par poljubaca i možda ponekim ugrizom koji ostaje kada odu... On ostaje tu da podseti da se dogodilo, da ostavi trag, da bi se nekada ljubeći negativ tudjih zuba užitak ponovo osetio šireći toplotu od nožnih prstiju na gore sve do mesta ugriza. A onda kao tuš hiljadu ledenih paukova jeze silaze niz kičmu hladeći sve ono što je do malopre bilo ugrejano...kada nas potpuno otrezni, prebacujući realnu činjenicu da sopstvenim usnama ljubimo nečije tragove u nama, vešto izrezbarene po tananoj koži dovoljno prilagodljivoj za sve oblike i reljefe, prostoj, nežnoj, tananoj stvorenoj da prihvata i daje. Dodirom kože o sopstvenu kožu, stvarnost se naruga najperverznijom realnošću da zabluda sećanja traje kratko i dočarava nam svoju moć besplatno pružajući oprečne osećaje...
Ubrzano disanje i par reči... Ne mogu... Ne znam... Ne sada... I... Sada. Tišina, topli zagrljaj i sve jači stisak. Ljubav je izašla kroz poslednji izdah i lebdi iznad glava, pokazuje se i spaja, likujući jer je moguće videti, dodirnuti i osetiti. Tako je živa i troma, pritiska svom jačinom, tako da joj se ne možeš izmigoljiti, ne možeš je ne osetiti. Ne možeš joj umaći. Onda kada... Osećaj... kada... tvoje i drugo telo koje je nečije pripada tebi. Osećaš šta mu prija i šta ga boli, možeš da osetiš mesto koje svrbi i da češanjem ublažiš širenje te nekontrolisane neprijatnosti po svim delovima tvog i tog drugog takođe tvog tela. I reči... Imena... Jedno je sasvim dovoljno. Osmeh. Sreća. Razumevanje.
Idila savršeno napisane bajke traje i kada se završi jer ostavlja crne tragove hitro uzimajući svu čednost belog papira... Ti simboli koji su otisnuti na njoj svaki put kada budu pročitani dokazaće postojanje tog trenutka u bilo kom vremenu iz vremena koje pripada svim vremenima. Fikcija je čudo... koje se rađa u mozgu. A sve ono što postoji u mozgu nekada se zaista dogodilo... pa makar i fiktivno.
“ Kako je zivot cudan! Zurimo da se otarasimo istih onih sudbina koje smo hteli da ostvarimo”
Koliko god da sam se trudila shvatila sam da ne posedujem u sebi tu defektnost. Prosto...ne umem da mrzim. Taj osecaj je nesto potpuno strano mojim culima, potpuno nepristupacno mojim mislima. Ne borim se i ne pitam se treba li da bude ovako ili onako. Nema dvoumljenja, samo nije tako i ne moze nikada da bude jer sam se rodila sa anomalijom koja ne ume da proizvede mrznju prema bilo cemu na ovom svetu. Ne zelim da zvuci pateticno i siguna sam da tako ne zvuci ali ponekad sam mnogo vise uzivala u tuzi nego u radosti. Ona je na pravi nacin umela da izvuce najjace osecaje iz mene, jer cini mi se da nikada nisam osetila pravi intenzitet srece. Sreca uvek sa sobom vuce nesto.Trazi vise, hoce jos. Nikada nije potpuna nikada dovoljna i nikada sa njom nismo potpuni, nikada potpuno srecni. Tuga te pokosi i to je to, njen intenzitet nije bitan da bi te oborio na kolena i izvukla najjaci vrisak unutrasnjosti koja zivi samo zato da bi dotakla taj tanani osecaj onoga sto joj je oduzeto. Ta ista tuga isisa poslednju kap uzasa iz tebe... eh, ti toliko bespomocno stvorenje, nisi u mogucnosti da uradis bilo sta da joj se suprotstavis jer je nemoguce, sa svakim pokusajem vracas se ponovo na prvi trnutak suocavanja sa njom. Ali uprkos svemu, ta tuga nikada nije probudila u meni nijedan drugi osecaj osim ljubavi. Nisam mogla da mrzim ma koliko da sam pokusavala jer ja.... zaista, zaista volim... ljubav je jaca od ponosa. Podignute glave stojim na vrhu osecaja koji su se rodili u meni, koji su me sacinili ovakvom kakva jesam i ne zelim da obelezavam teritoriju, da je oznacvam ili zaokruzujem. Ona je tu, vidi,se, postoji, nije vazno kome pripada i koliko kome pripada, bitno je da sam sastavni deo toga kome god pripadala.
“ ... Svetlost mog zivota, oganj mojih prepona. Moj greh, moja dusa. ... Vrh jezika prelazi tri koraka niz nepce, da bi, pri trecem, kucnuo u zube. “
Kad si pisac ili kada prosto voliš da pišeš potrebna ti je samo jedna reč na koju se nadoveže čitava priča. Reči izlaze iz tebe i stvaraju celinu, zaokruže je i uokvire. Svašta možeš sa njima ukoliko si vešt. Prati komunikaciju, posveti joj se i videćeš kuda je krenula. Njen pravac i krajnja destinacija su na samom početku sasvim neizvesni. Prepliću se i teku, okreću se baš na onu stranu na koju želiš da ih okreneš. Tada shvatiš kolika je moć tvojih reči, kuda sve one mogu odvući nekoga. Tako su moćne onda kada se upotrebe na pravi način te iste reči svima dostupne. Mnogo veći efekat imaju kada se ne očekuju ili kada izazovu nenadane reakcije. Te iste reči neko drugi može upotrebiti na sasvim drugačiji način ali one ne mogu zvučati isto, ni slično, ne mogu probuditi te unutrašnje treptaje, nemaju tu tananost, mekoću... nemaju suštinu, bitnost. Samo su rasute... bez ikakvog značenja, bez reakcija. Kada pišeš ili komuniciraš sa nekim poenta je da se nešto dešava. Da prodireš u nečiju svest da izazivaš reakcije, da podstakneš tuđe razmišljanje, da ne budeš sam već da još neko učestvuje, da odgovara ili razmišlja o onome što pročita, da to oseća ili potpuno doživi. Ako si vešt sa rečima možeš osvojiti čitav svet. Pišeš o bilo čemu i najbitnije u celoj priči je da se ne menja njihov ton, njihova punoća i stil. Po tome se vidi kako se vodiš sa njima, vidi se da li one vode tebe ili ih usiljeno pišeš samo da bi nešto pisao. One su kao ples. Svaki ples je divan ukoliko osoba zna da pleše. Daj joj muziku, melodiju, lako će se je poneti ukoliko zna da je oseti. To prosto ili znaš ili ne znaš. Striptiz je ples koji najviše uzbuđuje ali je velika zabluda da on uzbuđuje zato što prikazuje golo telo. Ne. On pokazuje senzualnost, lakoću nečijeg tela da se giba i uvija prateći melodiju, potpuno prirodno. Oslobađa svoju energiju odbacivanjem odeće sa sebe. Najiskreniji ples, najenergičniji, najteži. Najviše privlači ono što je prikriveno, ono mesto do koga mašta pokušava da dopre. Kao i u pisanju, čitanju, najzanimljiviji je onaj deo pre otkrivanja. Neizvesnost, osećaj kada misliš da ćeš na sledećoj strani pročitati sve ono o čemu sada razmišljaš da se mora dogoditi, ali opet nisi siguran. Kada prestane da bude neizvesno i iznesu se sve činjenice knjiga se završava, sam kraj nam otkriva sve ono o čemu smo razmišljali dok smo je čitali i nema dalje, to je kraj. Tako je i sa plesom... Lepota je u pokretima u slovima, u sledećem pokretu sedećoj reči, u sopstvenoj reakciji na pisanje na ples. Senzualnost, osećaji, energija zbog koje se sve to dešava. Možeš napisati savršenu erotsku priču bez upotrebe ijedne vulgarne reči kao što možeš izvesti striptiz bez prikazivanja intimnih delova tela. I tu nije bitno imati. Svi imamo i telo i reči, bitno je znati ih koristiti na pravi način.
