Svaka sekunda čekanja otkucava u glavi u srcu, nije mi potreban sat da bih znala još koliko mi vremena nedostaje, koliko dosta je. Čekala sam i razmišljala o vremenu koje je prošlo i o onome koje će proći. Nisam verovala da se stvarno dešava. Da će sa samom melodijom telefona taj isti zvuk doneti njega. Samo par koraka ispred, čeka me i vodi u neki drugi svet...tamo gde postoji ljubav. Opipljiva je, diše, govori i miriše. Moja je.
Praznična melodija zvona telefona me je vratila u stvarnost koja maratonskim koracima juri u anatomiju budućnosti tolikom brzinom da ce od sadašnjosti preko budućnosti za samo par sati postati priča na papiru. Priča koja se nije morala nikada ni desiti, koja se možda nije ni desila a opet postoji tu, na papiru.
Otisak čizama u snegu kao dokaz da sam krenula, da ću stići i otići... možda sam ipak trebala obuti štikle da što dublje probodu sneg pod nogama i prave jamice, ulegnuća... unište savršenstvo leda koji se kukavički skriva ispod bele površine napadalog snega. Štikle... tako bi savršeno pristajale podvezicama i čipki na čarapama kojima sasvim malo stezanja treba da budu pocepane, željom, strašću ljubavlju... Nekoliko strmoglavih koraka i papirna kesa u ruci. Crveno i teget...bordo. Da se lepo slaže uz njegove od vetra ispucale usne koje će za par otkucaja srca nalaziti izmešu mojih zuba. Ne pamtim da sam ikada imala potrebu da tako silno poljubim... baš njega jednog jedinog koji postoji, tako nestvarno postoji... To je taj trenutak praćen otkucajima u kome smo oboje bili tačno tu, baš na tom mestu mereći čije će srce požuriti onom drugom.
Kaput i šal i neodoljivi osmeh sa ukusom mentola. Te usne ne možeš gledati a ne poželeti ih, stvorene su da se ljube, stvorene da dodiruju vrat i tako nežno ljube uzdrhtalu ruku...Guilty... nota parfema grizla je vrhove nozdrva i terala ih da se šire i udišu ga osećajući se krivim za sve ono što će i neće učititi.
Nekoliko stepenika, tišina, plastčna kesa, a u kesi... kesa na prozoru i jedan usijani naranžasti grejač koji privlači da ga grejemo, da nas greje. Hladna ruka, topla bedra, elasticna traka preko njih, ivica suviše oštrih za nežnu kožu koju dodiruje. Zato su se prsti pronašli tu da zaštite, ugreju i da se poigraju. Vazduh iz tela kao dim cigarete, a spajanje, penušavo, sladunjavo lepo kao otvaranje šampanjca koji se preliva niz bezbroj čaša da bi na kraju ipak bio popijen. Previše brzih pokreta, savršeni ples koji mogu izvesti samo dve osobe potpuno sinhronizovane. Koje bi mogle disati jedan isti vazduh beskonačno dugo oslanjajući usne na usne i uzimajući ono malo zraka tacno u trenutku izdaha tako da obnovi unutrašnjost pluća i ponovo ga vrati odkle je uzeto. Ples u kome oboje vode jedno drugo, uzajamno obostrano, bez reči sa par poljubaca i možda ponekim ugrizom koji ostaje kada odu... On ostaje tu da podseti da se dogodilo, da ostavi trag, da bi se nekada ljubeći negativ tudjih zuba užitak ponovo osetio šireći toplotu od nožnih prstiju na gore sve do mesta ugriza. A onda kao tuš hiljadu ledenih paukova jeze silaze niz kičmu hladeći sve ono što je do malopre bilo ugrejano...kada nas potpuno otrezni, prebacujući realnu činjenicu da sopstvenim usnama ljubimo nečije tragove u nama, vešto izrezbarene po tananoj koži dovoljno prilagodljivoj za sve oblike i reljefe, prostoj, nežnoj, tananoj stvorenoj da prihvata i daje. Dodirom kože o sopstvenu kožu, stvarnost se naruga najperverznijom realnošću da zabluda sećanja traje kratko i dočarava nam svoju moć besplatno pružajući oprečne osećaje...
Ubrzano disanje i par reči... Ne mogu... Ne znam... Ne sada... I... Sada. Tišina, topli zagrljaj i sve jači stisak. Ljubav je izašla kroz poslednji izdah i lebdi iznad glava, pokazuje se i spaja, likujući jer je moguće videti, dodirnuti i osetiti. Tako je živa i troma, pritiska svom jačinom, tako da joj se ne možeš izmigoljiti, ne možeš je ne osetiti. Ne možeš joj umaći. Onda kada... Osećaj... kada... tvoje i drugo telo koje je nečije pripada tebi. Osećaš šta mu prija i šta ga boli, možeš da osetiš mesto koje svrbi i da češanjem ublažiš širenje te nekontrolisane neprijatnosti po svim delovima tvog i tog drugog takođe tvog tela. I reči... Imena... Jedno je sasvim dovoljno. Osmeh. Sreća. Razumevanje.
Idila savršeno napisane bajke traje i kada se završi jer ostavlja crne tragove hitro uzimajući svu čednost belog papira... Ti simboli koji su otisnuti na njoj svaki put kada budu pročitani dokazaće postojanje tog trenutka u bilo kom vremenu iz vremena koje pripada svim vremenima. Fikcija je čudo... koje se rađa u mozgu. A sve ono što postoji u mozgu nekada se zaista dogodilo... pa makar i fiktivno.
Praznična melodija zvona telefona me je vratila u stvarnost koja maratonskim koracima juri u anatomiju budućnosti tolikom brzinom da ce od sadašnjosti preko budućnosti za samo par sati postati priča na papiru. Priča koja se nije morala nikada ni desiti, koja se možda nije ni desila a opet postoji tu, na papiru.
Otisak čizama u snegu kao dokaz da sam krenula, da ću stići i otići... možda sam ipak trebala obuti štikle da što dublje probodu sneg pod nogama i prave jamice, ulegnuća... unište savršenstvo leda koji se kukavički skriva ispod bele površine napadalog snega. Štikle... tako bi savršeno pristajale podvezicama i čipki na čarapama kojima sasvim malo stezanja treba da budu pocepane, željom, strašću ljubavlju... Nekoliko strmoglavih koraka i papirna kesa u ruci. Crveno i teget...bordo. Da se lepo slaže uz njegove od vetra ispucale usne koje će za par otkucaja srca nalaziti izmešu mojih zuba. Ne pamtim da sam ikada imala potrebu da tako silno poljubim... baš njega jednog jedinog koji postoji, tako nestvarno postoji... To je taj trenutak praćen otkucajima u kome smo oboje bili tačno tu, baš na tom mestu mereći čije će srce požuriti onom drugom.
Kaput i šal i neodoljivi osmeh sa ukusom mentola. Te usne ne možeš gledati a ne poželeti ih, stvorene su da se ljube, stvorene da dodiruju vrat i tako nežno ljube uzdrhtalu ruku...Guilty... nota parfema grizla je vrhove nozdrva i terala ih da se šire i udišu ga osećajući se krivim za sve ono što će i neće učititi.
Nekoliko stepenika, tišina, plastčna kesa, a u kesi... kesa na prozoru i jedan usijani naranžasti grejač koji privlači da ga grejemo, da nas greje. Hladna ruka, topla bedra, elasticna traka preko njih, ivica suviše oštrih za nežnu kožu koju dodiruje. Zato su se prsti pronašli tu da zaštite, ugreju i da se poigraju. Vazduh iz tela kao dim cigarete, a spajanje, penušavo, sladunjavo lepo kao otvaranje šampanjca koji se preliva niz bezbroj čaša da bi na kraju ipak bio popijen. Previše brzih pokreta, savršeni ples koji mogu izvesti samo dve osobe potpuno sinhronizovane. Koje bi mogle disati jedan isti vazduh beskonačno dugo oslanjajući usne na usne i uzimajući ono malo zraka tacno u trenutku izdaha tako da obnovi unutrašnjost pluća i ponovo ga vrati odkle je uzeto. Ples u kome oboje vode jedno drugo, uzajamno obostrano, bez reči sa par poljubaca i možda ponekim ugrizom koji ostaje kada odu... On ostaje tu da podseti da se dogodilo, da ostavi trag, da bi se nekada ljubeći negativ tudjih zuba užitak ponovo osetio šireći toplotu od nožnih prstiju na gore sve do mesta ugriza. A onda kao tuš hiljadu ledenih paukova jeze silaze niz kičmu hladeći sve ono što je do malopre bilo ugrejano...kada nas potpuno otrezni, prebacujući realnu činjenicu da sopstvenim usnama ljubimo nečije tragove u nama, vešto izrezbarene po tananoj koži dovoljno prilagodljivoj za sve oblike i reljefe, prostoj, nežnoj, tananoj stvorenoj da prihvata i daje. Dodirom kože o sopstvenu kožu, stvarnost se naruga najperverznijom realnošću da zabluda sećanja traje kratko i dočarava nam svoju moć besplatno pružajući oprečne osećaje...
Ubrzano disanje i par reči... Ne mogu... Ne znam... Ne sada... I... Sada. Tišina, topli zagrljaj i sve jači stisak. Ljubav je izašla kroz poslednji izdah i lebdi iznad glava, pokazuje se i spaja, likujući jer je moguće videti, dodirnuti i osetiti. Tako je živa i troma, pritiska svom jačinom, tako da joj se ne možeš izmigoljiti, ne možeš je ne osetiti. Ne možeš joj umaći. Onda kada... Osećaj... kada... tvoje i drugo telo koje je nečije pripada tebi. Osećaš šta mu prija i šta ga boli, možeš da osetiš mesto koje svrbi i da češanjem ublažiš širenje te nekontrolisane neprijatnosti po svim delovima tvog i tog drugog takođe tvog tela. I reči... Imena... Jedno je sasvim dovoljno. Osmeh. Sreća. Razumevanje.
Idila savršeno napisane bajke traje i kada se završi jer ostavlja crne tragove hitro uzimajući svu čednost belog papira... Ti simboli koji su otisnuti na njoj svaki put kada budu pročitani dokazaće postojanje tog trenutka u bilo kom vremenu iz vremena koje pripada svim vremenima. Fikcija je čudo... koje se rađa u mozgu. A sve ono što postoji u mozgu nekada se zaista dogodilo... pa makar i fiktivno.
Нема коментара:
Постави коментар