“ Kako je zivot cudan! Zurimo da se otarasimo istih onih sudbina koje smo hteli da ostvarimo”
Koliko god da sam se trudila shvatila sam da ne posedujem u sebi tu defektnost. Prosto...ne umem da mrzim. Taj osecaj je nesto potpuno strano mojim culima, potpuno nepristupacno mojim mislima. Ne borim se i ne pitam se treba li da bude ovako ili onako. Nema dvoumljenja, samo nije tako i ne moze nikada da bude jer sam se rodila sa anomalijom koja ne ume da proizvede mrznju prema bilo cemu na ovom svetu. Ne zelim da zvuci pateticno i siguna sam da tako ne zvuci ali ponekad sam mnogo vise uzivala u tuzi nego u radosti. Ona je na pravi nacin umela da izvuce najjace osecaje iz mene, jer cini mi se da nikada nisam osetila pravi intenzitet srece. Sreca uvek sa sobom vuce nesto.Trazi vise, hoce jos. Nikada nije potpuna nikada dovoljna i nikada sa njom nismo potpuni, nikada potpuno srecni.
Tuga te pokosi i to je to, njen intenzitet nije bitan da bi te oborio na kolena i izvukla najjaci vrisak unutrasnjosti koja zivi samo zato da bi dotakla taj tanani osecaj onoga sto joj je oduzeto. Ta ista tuga isisa poslednju kap uzasa iz tebe... eh, ti toliko bespomocno stvorenje, nisi u mogucnosti da uradis bilo sta da joj se suprotstavis jer je nemoguce, sa svakim pokusajem vracas se ponovo na prvi trnutak suocavanja sa njom.
Ali uprkos svemu, ta tuga nikada nije probudila u meni nijedan drugi osecaj osim ljubavi. Nisam mogla da mrzim ma koliko da sam pokusavala jer ja.... zaista, zaista volim... ljubav je jaca od ponosa. Podignute glave stojim na vrhu osecaja koji su se rodili u meni, koji su me sacinili ovakvom kakva jesam i ne zelim da obelezavam teritoriju, da je oznacvam ili zaokruzujem. Ona je tu, vidi,se, postoji, nije vazno kome pripada i koliko kome pripada, bitno je da sam sastavni deo toga kome god pripadala.
“ ... Svetlost mog zivota, oganj mojih prepona. Moj greh, moja dusa. ... Vrh jezika prelazi tri koraka niz nepce, da bi, pri trecem, kucnuo u zube. “
Нема коментара:
Постави коментар