Zašto zanemarujemo najosetljivije čulo koje imamo? Svim ostalim čulima dajemo mnogo više važnosti . Koliko nam treba da razmislimo o kom čulu je reč sada? Raširenih nozdrva pokušavamo da nanjušimo o čemu je reč. Da li treba da otvorimo oči širom i čitamo slovo po slovo ovog besmislenog teksta dok nam kapci umorno i pomalo bolno dodiruju beonjače ili nam uho ovlaš dodiruje slušalica dok slušamo pesmu u pozadini da bismo shvatili o čemu se radi u savršenom preplitanju glasa i muzike. Gutamo pljuvačku da ustanovimo njen ukus i pitamo se da li se menja u odnosu na situaciju ili osećaje dok smo jezikom oslonjeni na nepca ili zube. Možda sada prelazimo vrhom jezika po mestu gde nam se usta dodiruju i pojma nemamo... Ne znamo ništa. Nismo uključeni potpuno iako smo usredsređeni na tekst i muziku. To je ono što se pred nama dešava. Da li budi nešto u nama? Da li nam podstiče misli... razmišljanja i čega smo sve svesni baš sada u ovom trenutku? I pitamo se opet šta smo zanemarili dok nam se čelo mršti. Dok obraz oslanjamo na ruku ili smo iskrivili glavu na stranu i ivicom uha dodirujemo rame. Mozda su nam prsti na stolu ili tastaturi, mozda vrte uvojak naše ili nečije kose zamišljeno... A sve vreme dok slušamo, gledamo, kušamo... mi dodirujemo a da dodira nismo svesni... da je on potpuno zanemaren.
“ Čudno je što čulo dodira, čoveku beskrajno manje dragoceno od vida, u kritičnim trenucima postaje naš glavni ako ne i jedini spoj sa stvarnošću.”
Нема коментара:
Постави коментар