Požude za koje mislimo da su daleko od čovekove prirode pokazuju se dovoljno jake da postanu san.
Rad sna trudi se, da dve različite misli sažme, time što, slično kao dosetka, bira neku višesmislenu reč u kojoj se obe misli mogu složiti. Rad sna vrši, jedno vrlo neobično prepisivanje misli sna, a ne prevođenje od reči do reči ili znak po znak. Niti neki izbor po određenom pravilu, kao kad bi se reprodukovali samo suglasnici neke reči a samoglasnici izostavili.
Prva stvar kod rada sna je bitnost da se jedan latenti elemenat ne zamenjuje nekim sopstvenim sastojkom već nečim udaljenim , nekom aluzijom.
Druga stvar je da psihički naglasak prelazi sa jednog važnog elementa na neki drugi, nevažan, tako da se čini da se san promenio pa izgleda čudno.
Treća stvar se sastoji u pretvaranju misli u vizuelne slike.
Broj delimičnih snova u koje je jedan san rastavljen, po pravilu je u vezi sa brojem glavnih predmeta, sa nizovima misli u skrivenom snu. Oblik snova sam po sebi svakako nije beznačajan i on sam zahteva tumačenje. Više snova u istoj noći imaju često isto značenje i pokazuju trud da se jedan nadražaj koji se sve više nameće sve bolje savlada. Nastavljajući poređenja misli sna sa očiglednim snovima, koji ih zamenjuju, mi saznajemo svakakve stvari na koje nismo mogli biti pripremljeni. Na primer, da i besmislica i apsurdnost snova mogu imati svoje značenje.
Pri radu sna najočiglednije je da se skrivene misli , izražene rečima, preobrate u čulne slike, najčešće vizuelne prirode. A naše misli su proizišle iz takvih čulnih slika, njihov prvi materijal i njihovi prethodni stupnjevi bili su čulni utisci, tačnije rečeno, slike sećenja tih utisaka. Na njih se tek kasnije nadovezuju reči, pa su reči povezane u misli.
U radu sna misli se obrađuju regresivno. Njihovo razviće se uništava pa pri toj regresiji mora otpasti sve što je pri razvijanju slika, sećanja u misli pridošlo kao nova tekovina.
Нема коментара:
Постави коментар