Kaldrma. Ostrvo. I taj zvuk. Ni od kuda se čuje a u stopu te prati. Udaranje potpetica po kaldrmisanom putu... dajući takt onda... kada se zvuk obmota oko nežnih nožnih članaka, pa zaklecaju kolena a skočni zglobovi se trznu i onda nastave tupatupatup po putu, njišući kukove i sireći rubove haljine kao latice tulipana pa ih opet spuštaju nežno, da sasvim nežno, neprimetno, prividnim dodirom dotaknu kolena pružajući mogućnost vetru želje da dodirne i naježi svilenu kožu bedara. Ruka pod ruku. Njegova cigareta i dim koji ide ka njoj.Svoju je ugasila, ostala je ubačena u uličnu pepeljaru sa otiskom njenog karmina, sa svakom jamicom u tom otisku i svim poljupcima skrojenim po tom kalupu ostavljenog baš tamo . Tada ili nekada, kada neko bude prolzio tuda osetiće miris njenog uzdaha i parfem njene privlačnosti pomešane sa željom, željom koja je ostala zarobljena u njegovom pogledu, u iskri njegovog oka koje i kada zažmuri vidi samo nju.
Drži je pod ruku i udara takt preteći njene sitne i lagane korake. Grubost i sirovost njegovoh cipela po kaldrmi zahvaljujući njoj deluju nežno a sigurno, tanano a jako , kao da leti kao najveća ptica u jatu, oslanjajući ovlaš samo vrhove prstiju i petu. Drži je pod ruku hodajući sa njom ka tvrđavi večnosti u kojoj će jedno drugom reći zbogom ili doviđenja. Jer savršenstvo zvuka violine je koliko u njegovoj lepoti toliko i u tuzi koju budi pustajući zvukove znane samo njoj. Drži ga pod ruku i pleše sa njim, harmonično i sinhronizovano pokreću sve delove tela, njena ruka i njegova, njegov udah i njen izdah. Njegovi prsti u njenoj ruci. Poslednji put ih dodiruje dok violina na ostrvu izmišljenosti svira i čovek koji je slep i gluv, čuje samo vibraciju žica i oseti kroz vetar da je neko tuda prošao, da ga je čuo, da je čuo kako on svira, da je zaplakao ili se nasmejao. On zna da svira ali nema predstavu šta je melodija, kako zvuči i šta izaziva u telu... mislima, duši. Ali ta vibracija je usklađena sa pulsom krvi koja struji duž njegovih vena i ako ne čuje ono spolja on čuje tok krvi, oseća njenu putanju i trenutak kada zabubnji srce... čuje tup taf, tup taf, tuptaf, tuptaftuptaftuptaf... tu melodiju ne može svako da čuje.
Nežno rukom ispravlja nabore na haljini dok nemo posmatra violinistu čudeći se njegovoj veštini, čudeći se kako neko ko ne čuje može da stvori savršeno delo i da to delo svi sem njega mogu čuti. On gleda u nju čudeći se kako neko ko ima toliku potrebu da voli nikada nije bio voljen. Glada je i čudi se kako će je ostaviti sa zadnjim zvukom violine. Čudi se tvrđavi koja ih magnetično priziva da zalutaju po njenom lavirintu privlačnosti i da se izgube jedno u drugom, jedno sa drugim, jedno bez drugoga...
Nekoliko taktova po kaldrmi, zvuk potpetica se prepliće sa škripom peska pod muškim cipelama. Violina je prestala da svira. Gluvonemom čoveku klizi suza niz obraz i lagano se kreće ka usnama raširenim u osmeh. On.Ona. Ostrvo. Tvrđava. I gluvonemi svirač violine. Uz zvuk protivrečnosti su se izgubili u svojim najlepšim strahovima i najstrašnijoj lepoti postojanja.
Inspirisana postom “ Violina” bloggera N. A.
Нема коментара:
Постави коментар