Ostrvo...

Izvireš iz sebe i odjednom samo znaš da to moraš uraditi. Nije važno ni kako, ni zašto... nema pitanja, nema odgovora, ni izgovora jednostavno moraš. Sada i odmah, ne postoji juče, ni sutra. Sada znači ovog trenutka. Put ti nije težak ni dalek nema prepreka kada se uputiš tamo gde želiš biti. I neka traje čitavu večnost ili jedan tren, ako traje i sekundu... vredno je. Osećaj tinja u grudima, čitavo telo ti pulsira i hoće da izbije iz tebe onda kada ti nešto nije dozvoljeno ili kada si zamoljen da ne uradiš to. A kako? Kao da sprečiš želju? Kako da ne osetiš toplotu sunca, kako da ne pogledaš u svetlost kada sediš u mraku, kako da prestaneš da dišeš kada ti vazduh prodire u svaku poru tela. 
Disala sam. Punim plućima. Nos, usta, obrazi, uši... sve je disalo u meni... još uvek diše. 
Dodir pamuka... pripija se uz kožu, nežno je dodiruje, ne zateže, ne steže, savršeno obavija i prati oblik tela, ne pada sa tebe. On se ne prilagođava on se usklađuje... a ništa kao pamuk nije... 
Kada imaš slobodu da uradiš bilo šta a izabereš da ipak to ne uradiš stvar je u shvatanju suštine, bitnosti... ne u tome da li možeš.... iz hira, iz ljubavi, iz obzira ili bez obzira... svejedno... u toj igri sloboda je poverenje. 


Nije potrebno tražiti poverenje, potrebno je verovati, ne izneveriti... čak i onda kada misliš da je sasvim u redu, čak i onda kada misliš da nisi izneverio... jesam... 
Obraz uz obraz, ruke oko vrata i ruke oko struka, ples prijateljstva... Zanesenost, moć i nemoć. 
Sve se dogodilo u sekundi, svi znani i neznani osećaji su izbili iz pulsa života... njihovog života. 
Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše... 
Ne nije to trebalo da se desi, nije trebalo ni da se ne desi, to nisu bila dešavanja. To nije bio plan niti očekivanje. 
Očekivanje je prošlo, izgubilo se u nemogućim okolnostima. 
Disali su iste misli... a govorili očima, reči ništa nisu mogle da kažu bile su isprekidane, neprirodne, teške. Kao pijana tela koja sila zemljine teže vuče na dole. Oči su pratile sve tačke, tražile svaku neizgovorenu reč na licu. U osmehu, u obgrljenim kolenima, iza resice uha... na vratu. Našle su ne pokazujući to. Bile su otvorene i zatvorene ali su znale da vide u oba slučaja. 
Ruka ispod leđa... 
Srce skače u grudima... oči sevaju i žele... da vide, da osete, da dodirnu iako... žele da dodirnu. 
Sputana želja je želja takođe. 
Bez pitanja, bez reči... tišina. Ništa se ne čuje. Ne sme da se čuje, ako se čuje onda se ne oseti... Nema ni misli, samo prostranstvo veliko kao kuća, veće od mora... sa mirisom kiše u borovoj šumi. 

“ Ovoga puta odraz joj nije odgovorio. Osetila je ogromnu teskobu u grudima koju je smenila teška praznina. Više nisu bile isto, nisu bile jedan svet. Udahnula je duboko, podigla glavu i krenula odlučnim korakom niz ulicu uz koju je, kako joj se činilo, maločas dotrčala.Nije znala kuda ide, ali disanje joj je bilo ravnomerno, bila je mirna i odlučna. Ništa je nije moglo zaustaviti. Ništa osim... Bucmasto, nasmejano lice dečaka sa stepenica je izronilo iz mase ispred nje. Jako je zagrlila dečaka i stegla ga kao da se plašila da će svakog trenutka nestati. 
– Idemo li? 
Idemo. – Rekla je polu majčinskim, polu prijateljskim glasom, poljubila ga u obraz, jako, da pukne i uzela njegovu ručicu u svoju. Zajedno su nastavili niz ulicu, hodali su odlučno i nisu se osvrtali niti zastajkivali sve dok nisu nestali iz vidokruga i poslednjim posmatračima.” 

Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše...

Trenutak...

Kada zrak sunca prodje kroz prizmu on postaje nešto sasvim drugo. Prvo bude tračak svetlosti koji u dodiru sa prizmom ne ostaje jedan, pretvara se u mnoštvo zrakova. Kada misli iz glave pređu u unutrašnjost bića one postaju osećaji. Osećaji raznih boja. Lepota duge je u raznolikosti boja. Prva i zadnja boja se potpuno razlikuju ali potiču iz istog zraka. Kada se te boje odvoje i poređaju nekako drugačije one nisu duga iako su sve tu. Isto je tako i sa osećajima. Ljubav se rađa iz kontrasta, iz raznolikosti i šarennila, iz oprečnih osećaja. Svaka umetnost protivreči samoj sebi. Zato i jeste umetnost. Kao i život. Kao i sve. Najveća lepota je da se doživi umetničko delo u trenutku suočavanja sa njim, kada samo proizvede osećaj u nama, bez naših predrasuda o njemu, bez ikakvog znanja o njemu, bez mišljenja, bez razmišljanja. Dok gledaš sliku, ne treba ti znanje da bi je razumeo, potreban je samo pogled koji dok prelazi preko nje oseti ili ne oseti njenu veličinu. Kada se zvuk neke melodije ušunja u tvoje uši ne moraš da znaš pesmu da bi telo zaigralo, ne moraš da znaš odakle potiče da bi ona naježila tvoje telo. To se jednostavno desi i desi se u tom trenutku, u trenutku dodira sa tobom. Nije isto kada se samo priča o umetnosti i kada se ona stvarno doživi. Zašto je trenutak bitan? Zato što se jedino u trenutku u kome se nešto dešava svi osećaji spoje u jedno i postaju želja. Bojama tada nije važno da li su svetlije ili tamnije, nije im bitno koja je prva, koja je zadnja, tada su sve te boje jedno, one su duga. Njihov cilj je da pokažu svu svoju lepotu i da razvesele. A i sama duga, kad se ona javlja? I ona se javlja iz suprotnosti i javlja se samo u određenom trenutku. I sve, sve na ovom svetu počinje da postoji u trenutku u kom se dodirnu suprotnosti. Eto... zato je bitan trenutak.

Nelogično...

Kasni večernji sati. Ona sedi nad knjigom i upija znanje. Znanje koje se ne nalazi u knizi, znanje koje je već davno bilo u njoj a koje nije mogla da pusti iz sebe. Nije mogla da mu dozvoli da živi. Plašila se. Njeno je znanje bilo drugačije od sveopšteg znanja. Ona nije donosila zaključke tako što bi poređala argumente i logičnim putem ih rešavala. Ona je argumente uvek izbacibvala i vodila se osećajima. Njoj nije bilo bitno da li je u prostoriji hladno ili toplo, to joj ništa ne bi značilo. Ako bi osećala toplotu po čitavom telu tada joj argument koji govori da je u sobi zaista hladno ništa ne bi značio, ona bi svejedno osećala toplotu. Ponekad logika nema veze sa istinom. Ako se vodi logikom ona je svesna da će svaki njen korak i svaki pokušaj da nešto uradi biti predviđen. Jer neko ko očekuje nešto od nje takođe se vodi tom istom logikom i tada bi ona bila na gubitku. Radila bi stalno sve ono što nije logično, sve ono što se ne može ni zamisliti da bi bilo ko uradio, ona je to radila. Nije želela da se ističe nije pokušavala da bude nešto što nije, baš zato je to i radila. Dok je sedela nad knjigom i upijala znanje koje je pre nje toliko ljudi upilo, shvatila je da to znanje nema nikakve veze sa njenom prirodom, sa onim što jeste. Nije mogla da se poveže sa tim pravilima, da se uklopi u šablon ali to nije značilo da je problem u njoj. Problem je bio u tome što je naučena da su svi ljudi isti. To je njen um prihvatio kao činjenično stanje ali su se osećaji uvek bunili i znali da tu nešto ne štima. Svi muškarci su isti i sve žene su iste. A kako, bilo koje dve osobe, recimo istog pola mogu biti iste??? To je nemoguće!!! Ona je ta jedna osoba a ova druga osoba je druga osoba i to je već dovoljna razlika koja dokazuje da nisu iste. Oni ljudi koji teže da se uklope u standarde društva nisu pravi oni. Oni su ono što neko očekuje od njih i tu se gubi svaka povezanost sa prirodom postojanja te osobe. Toj osobi su čula otupela, ona više ne zna ni šta želi, ni šta oseća ni šte treba da oseća do trenutka dok joj neko ne kaže šta treba da oseća. I to se zove glupost. Najveća je glupost imitirati nekoga, želeti da budeš neko drugi ili želeti da se stopiš sa masom.. Tako je divno biti ono što jesi, bilo ko, bilo šta, samo da budeš to što jesi... Tako je divno prihvatiti sebe i sva svoja razmišljanja i sve svoje osećaje jer na ovom svetu postoji samo jedan Ti!!! Zatvorila je knjigu i dozvolila osećajima da je nauče....

Ili se oseća ili se ne oseća...

Kako je divan osećaj kad izgubiš bitku i samo se pomiriš sa tim. Kad nema Ega da se joguni, da ti smeta, da te boli i povređuje. Samo prihvatiš da nisi uspeo, okreneš se i teraš dalje. Ne potiskuješ ništa, jeste ti krivo, jeste ti žao. Plačeš, čezneš, moliš.... ali znaš da više ništa ne možeš da uradiš. Ne kriviš druge za to, ne kriviš možda ni sebe, uostalom zasto bilo ko mora biti kriv? Ne, nije to poenta... Poenta je da isključiš Ego i nastaviš da živiš sa tim. Šta je Ego? Ego predstavlja slabost. Ego je neka vrsta sna, tokom koga možeš biti poražen. Jedna misao može da se pojavi samo na trenutak i to je tvoj kraj... A osnova je ta da kada se borite sa nekim, ne bi trebalo da budete prisutni, već potpuno odsutni, tada nijedan mač ne može da vas poseče. I nakon toga kada se misli potpuno slegnu, ne svetiš se, ne govoriš ružne reči, ne povređuje te činjenica a ni način na koji si izgubio bitku. Boli te samo cilj i poenta ali nisi ljut, ne razmišljaš o osveti ili o nekom revanšu...samo nastaviš da živiš. Nije važno ono što kažete važno je ko ste. Ja mogu da upotrebljavam iste reči koje su me povredile, ali one ne mogu da imaju isto značenje. Reči su iste ali kako potiču sa različitih strana one imaju drugačije značenje, drugačiju konotaciju, drugi ukus, drugu muziku... Jer ja ne mislim o tome da li nešto osećam. Osećaji nemaju nikakve veze sa mišljenjem. Kako uopšte može da se misli da li se nešto oseća ???... Ili se oseća ili se ne oseća.

Passions...

Pogleda uperenog ravno u nju. Divio se postojanju tog bića. 
Veličao je svaki njen pokret a hranio se njenim rečima. Bila je Boginja i Djavo, bila sve što valja i ne valja. Davala mu je moć a uzimala svu njegovu snagu. Ništa nije radila. Samo je bila ono što jeste. Govorila ono što misli, radila ono što želi i plaesala osećaje. Njen ples nije bio običan. Jednim je okretom umela dugu da napravi. Paleta emocija bi se rasula, a šarene boje bi ga obuzele tako da ni sam ne zna kojom bojom razmišlja. 
Bio je gord i jak. Muškarac kakav se samo zamisliti može. 
Ali pred njenim činima bi radio samo ono što njeni osećaji bude u njemu. Začarala ga je, namamila, bez ijedne reči, bez ijednog pokušaja da to uradi. Borba ega i emocija uvek završavaju porazom. Poraženi kraljicom plesa. I tada ne bi bilo važno ko je izgubio a ko pobedio. Igra bi se uvek nastavljala samo bi menjala vreme i mesto. Gasila noć a palila dan. U kosi je nosila najopojnije mirise, otrove koje zamrače um. Ali onda kada ona nije tu, njegova bi snaga mogla da nadvlada sve. Njegova bi moć bila neustrašiva. Samo onda kada ona nije tu. Ona nije znala za borbe, volela je samo igru. Nikada se nije služila trikovima. Instinkti su ti koji bi je naveli na prave korake, one kojima osvaja i najvećeg ratnika. Njena lepota nije ležala u telu, niti u licu, njena lepota je izbijala iz nje. Na izgled naivna devojčica koja bosa skakuće po podijumu za igru, ona koja puža sklanja sa ceste i vraća ga u travu, ona koja kao vilinskim prahom rasipa osmehe po licima tužnih ljudi i smeši se, uvek se smeši. 
Prokleta zbog dobrote, prokleta zbog lepote, prokleta što uvek zna više nego što treba, samo zato što osluškuje, samo zato što želi da čuje... 
Baš ona... neka izgori ili neka bude samo njegova...

Kišobran...

Nekoliko koraka po mokrom drumu. Znala sam da nešto ne shvatam kako treba. Nebo je sivo, kišobran me štiti od kiše iako je obožavam. Branim se od stvari koje volim? Zašto??? Da li sam to videla od...? Rekao je da sredim život i... To sam shvatila. Osećam kišu po obrazima, iako se štitim od nje ona me dodiruje. Neke stvari ne možeš izbeći. Nije problem u meni. Ne, nije tako kao što sam mislila. Kako sam mogla da ne slušam ono što mi se govori, kako sam mogla pogrešno da tumačim slova? Problem je ono oko mene. Nekoliko koraka i... HOP!!! Preskočila sam baru, petom sam pokvarila njen oblik, žao mi je, okrenula sam se da proverim, ipak... je ostala bara ili deo nje, svakako je ličila na baru. Naravno... niko ne želi da bude na tom mestu. Fioka koja se otvara po potrebi. Još jedna bara, ne, ovu neću preskočiti. Možda bih trebala da sklopim kišobran? O tome ću razmišljati posle. Ma ne, uopšte se ne radi o tome! Fioka... kako to odvratno zvuči. Upravo se o tome radi! Kišobran!!! Ne volim ga. Ne treba mi. Ne štiti me. Kisnem i sa njim i bez njega. Ne umem da objasnim a opet... nemam argumenata da dokažem da je drugačije nego što jeste. Na mojoj fotografiji sam ja. Ne, to nisam ja, to je samo slika mene zabeležena u trenutku, ja sam mnogo više od fotografije. Nije mogao da mi kaže uradi to i to, trebalo je da sama shvatim da je o tome reč, trebalo je da ukapiram. A ne da se silim. Sklopila sam kišobran. Sada se povezuju misli sa događajima. Svaka reč ima smisla. Sve je jasno kao dan. Samo ja i dalje nosim kišobran. Bojim se... Kukavica sam. Volim kišu a sakrivam se od nje ispod kišobrana. U drugim okolnostima ga ne bih ni noslia. Da sam baraem jaka da ga bacim, zgazim, uništim a ne da se krijem pod njim jer me štiti od kiše... Zamislila sam scenu u kojoj širim ruke i radujem se kiši, nije me briga ni za šta... a vetar... vetar je odneo kišobran...

Ples prstima...

Lakirala je nokte... ljubičasta boja. Lak je suv a prsti su spremni da plešu. Nežno je pomerala prste i puštala melodiju iz njih. On je bio tužan, depresivan... pokušavala je da mu popravi raspoloženje. Želela je da ga uhvati za ruke i pokaže mu ples. Govorio joj je da je nekada igrao ali da ga sigurnost da to nije pravi ples ipak sputava I da pokuša. Ona nije odustajala, muzika u ušima joj je davala ritam, njihala se sa svakim slovom, puštala osmehe i širila energiju. Ali onda kada je melodiju klasične muzike zamenio džez videla je da ipak i njegovi prsti plešu, poneseni muzikom. Nije ona uticala na njega, na njih, nije to ni želela, jedino što je htela bilo je da oseti tu muziku i da joj se prepusti. Slike lepih trenutaka su joj se ređale pred očima, htela je da ga razveseli njima.... Osetila je da depresija jenjava... a prijatan zvonki smeh odzvanjao je svuda oko nje... mogla je da ga čuje, da ga vidi i oseti... Nisu morali biti blizu da bi osetili čaroliju izazvanu plesom. Bila je sasvim dovoljna muzika ... jedna jedina pesma koja se čula i ovde i tamo. Ta pesma je umela da budi iste osecaje, sinhronizovane misli, pokrete, reci... da pomera prste i da stvara ples... Plesali su skupa... O, da... jesu...

Praznina...

Tišina, to je kada ne čuješ ništa i to ti prija. Praznina to je kada ne čuješ ništa, ne vidiš ništa i ne misliš ni na šta. Ali to nije ni malo loše. To je trenutak kada tvoje biće želi da se isključi na trenutak da bi nakon toga moglo da ponovo prima i daje. Ti ne možeš da utičeš na to, ponekad nisi ni svestan toga, jednostavno se desi. Jedino tada možeš da saslušaš, da sagledaš i osetiš samog sebe. Tek onda kada isključiš misli i zatvoriš oči. Misli te stalno teraju da veruješ da je sve ono što se dešava tamo negde unutar tebe neistina, da je izmišljotina, da je mašta. A to je u stvari jedina istina. Jedino tamo si stvarno Ti. Bez stečenog mišljenja, bez predrasuda, bez frustracija... Ti si ono što osećaš i ti si ono što je tvom umu teško da prihvati. Ti si ono unutra. Umu je teško da prihvati sve ono što je nelogično, zato što je on tako naučen, zato što je tako vaspitavan. Zato um i ne može da oseća. Sa dušom je drugačije ona zna da nešto postoji, ona je svesna da neke stvari iako nisu vidjive i opipljive one postoje, ona ih oseća ona ih živi, ali oseća ih samo onda kada o njima ne razmišlja, samo onda kada ne dozvoli mislima da svojom logikom podvrgne njeno postojanje. Da bi telo funkcionisalo ono ne upotrebljava um, ni logiku, ono samo od sebe funkcioniše i kada mislimo i kada spavamo i kada ne mislimo, telo radi instiktivno ne traži ničiju pomoć da bi funkcionisalo. Isto tako je i sa osećajima samo što im mi razmišljanjem ne dozvoljavamo da sami funkcionišu. Ali oni su ponekad jači i od misli i od svake logike. Izađu na površinu bez obzira na sve.To je kao kada se zagledamo u jednu tačku, naš um nam je dao taj zadatak, da gledamo u tu tačku i da ne trepnemo. Možemo izdržati nekoliko trenutaka ali kada prođe određeno vreme bez obzira na naređenje uma kapci će sami trepnuti. Praznina nije ništa loše. Praznina si pravi Ti. Praznina to je kao kada neko svira bubanj- bubanj je prazan iznutra, zato možete da svirate na njemu. Njegova praznina je ta koja vibrira taj divan zvuk koji se čuje i nastaje iz praznine.

Proleće...

Otisnula sam korake, utabala beton, rasula snove po njemu. Boje su svuda oko mene. Govore divne reči pevaju najlepše pesme. Ja hodam po njima na vrhovima prstiju plašeći se da ne pomešam savršenu čistinu jedne boje kojom kapi neke sasvim druge. Stopala me golicaju od živosti boja. Smeh se rasipa svuda oko mene i taj smeh, to je sreća izazvana u meni... Srećna sam što sada znam šta znači biti proleće. Savršena usklađenost misli sa melodijom u ušima, a svaki milimetar tela to oseća. Isto kao proleće....uskleđenost boja i mirisa sa vazduhom koji udišeš... lepota, sreća, razdraganost. Dete u meni skakuće od sreće. Trči po zelenoj travi bosim stopalima i boju laka na nožnim prstima utapa u paletu šarenila oko njega. Bela rada moj omiljeni cvet... svuda su oko mene ima ih deset...pedeset ili sto deset... svaka pripada svojoj grupici. Ima ih toliko puno ali ipak nisu potpuno osvojile zelenu površinu trave, dozvoljavaju joj da odmara tuđe oči bojom koja smiruje... A nebo... izvini draga prijateljice mislila sam na Nebo :). Ne moram ništa više da kažem, dovoljno je što sam ga napisala sa velikim slovom... I naravno nešto mora sve to da pokvari... prokleti dim cigarete. Na proleće u meni deluje kao kada sunce sakriju tamni oblaci, mozda mi prija zato što volim kišu a možda su to samo izgovori... svejedno neću je ugasiti, uvek nešto mora da pokvari savršenu usklađenost... da ne bi dosadilo...

Žele bombone...

Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim... 

Osetiš blagu mučninu i povraća ti se kad pomisliš na to. Iako si samo pre par sati sa užitkom i zadovoljstvom kušao i mirisao to. Nisam verovala da će se to dogoditi, ne sad, ne tako brzo. Nije mi ni krivo a nije mi ni drago. Svejedno mi je... U stvari to što se dogodilo... nije se ni konsultovalo sa mnom. Onako bez pitanja je izašlo iz mene i otišlo u svet, ali što je najgore od svega ja ne osećam da mi nedostaje. Ja ne osećam ni da je bilo tu. 
Nekada te žele bombone toliko privuku. Divne su, raznih su boja, sa kristalima šećera na vrhu, ali kada malo duže ostanu na suncu one se pretvore u ljigavu smesu, tada ih ne želiš ni malo... 
Moje su se bombone istopile na suncu i sada mi se više ne jedu.... Ja znam da je njihov ukus isti i znam da su samo zbog toplote promenile oblik ali ipak ne jedu mi se više. Ne, nije to kiselo grožđe, ne nisam ja lisica. Ne mogu da dohvatim nešto pa mi se odmah ne sviđa. Ma kakvi... ni slučajno. Bilo je puno takvih situacija i uvek sam pokušavala da dohvatim groždje, sada mi se jednostavno ne jede. Možda mi je i samo grožđe koje sam nekada probala pomoglo da shvatim da je lep osećaj samo dok ga jedem, samo dok je u ustima. Posle toga ga više ni ne osećam ni ne vidim... Ko zna... nije ni važno. 
O ukusima ne treba raspravljati kao što ni ne treba pljuvati hranu koja te je zasitila... I ja to ne radim, samo jednostavno ne želim više da jedem nešto što sam nekada volela, možda i dalje volim ali mi se više ne jede.... 

Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim...