Kada zrak sunca prodje kroz prizmu on postaje nešto sasvim drugo. Prvo bude tračak svetlosti koji u dodiru sa prizmom ne ostaje jedan, pretvara se u mnoštvo zrakova. Kada misli iz glave pređu u unutrašnjost bića one postaju osećaji. Osećaji raznih boja. Lepota duge je u raznolikosti boja. Prva i zadnja boja se potpuno razlikuju ali potiču iz istog zraka. Kada se te boje odvoje i poređaju nekako drugačije one nisu duga iako su sve tu. Isto je tako i sa osećajima. Ljubav se rađa iz kontrasta, iz raznolikosti i šarennila, iz oprečnih osećaja. Svaka umetnost protivreči samoj sebi. Zato i jeste umetnost. Kao i život. Kao i sve. Najveća lepota je da se doživi umetničko delo u trenutku suočavanja sa njim, kada samo proizvede osećaj u nama, bez naših predrasuda o njemu, bez ikakvog znanja o njemu, bez mišljenja, bez razmišljanja. Dok gledaš sliku, ne treba ti znanje da bi je razumeo, potreban je samo pogled koji dok prelazi preko nje oseti ili ne oseti njenu veličinu. Kada se zvuk neke melodije ušunja u tvoje uši ne moraš da znaš pesmu da bi telo zaigralo, ne moraš da znaš odakle potiče da bi ona naježila tvoje telo. To se jednostavno desi i desi se u tom trenutku, u trenutku dodira sa tobom. Nije isto kada se samo priča o umetnosti i kada se ona stvarno doživi. Zašto je trenutak bitan? Zato što se jedino u trenutku u kome se nešto dešava svi osećaji spoje u jedno i postaju želja. Bojama tada nije važno da li su svetlije ili tamnije, nije im bitno koja je prva, koja je zadnja, tada su sve te boje jedno, one su duga. Njihov cilj je da pokažu svu svoju lepotu i da razvesele. A i sama duga, kad se ona javlja? I ona se javlja iz suprotnosti i javlja se samo u određenom trenutku. I sve, sve na ovom svetu počinje da postoji u trenutku u kom se dodirnu suprotnosti. Eto... zato je bitan trenutak.
Нема коментара:
Постави коментар