Kišobran...

Nekoliko koraka po mokrom drumu. Znala sam da nešto ne shvatam kako treba. Nebo je sivo, kišobran me štiti od kiše iako je obožavam. Branim se od stvari koje volim? Zašto??? Da li sam to videla od...? Rekao je da sredim život i... To sam shvatila. Osećam kišu po obrazima, iako se štitim od nje ona me dodiruje. Neke stvari ne možeš izbeći. Nije problem u meni. Ne, nije tako kao što sam mislila. Kako sam mogla da ne slušam ono što mi se govori, kako sam mogla pogrešno da tumačim slova? Problem je ono oko mene. Nekoliko koraka i... HOP!!! Preskočila sam baru, petom sam pokvarila njen oblik, žao mi je, okrenula sam se da proverim, ipak... je ostala bara ili deo nje, svakako je ličila na baru. Naravno... niko ne želi da bude na tom mestu. Fioka koja se otvara po potrebi. Još jedna bara, ne, ovu neću preskočiti. Možda bih trebala da sklopim kišobran? O tome ću razmišljati posle. Ma ne, uopšte se ne radi o tome! Fioka... kako to odvratno zvuči. Upravo se o tome radi! Kišobran!!! Ne volim ga. Ne treba mi. Ne štiti me. Kisnem i sa njim i bez njega. Ne umem da objasnim a opet... nemam argumenata da dokažem da je drugačije nego što jeste. Na mojoj fotografiji sam ja. Ne, to nisam ja, to je samo slika mene zabeležena u trenutku, ja sam mnogo više od fotografije. Nije mogao da mi kaže uradi to i to, trebalo je da sama shvatim da je o tome reč, trebalo je da ukapiram. A ne da se silim. Sklopila sam kišobran. Sada se povezuju misli sa događajima. Svaka reč ima smisla. Sve je jasno kao dan. Samo ja i dalje nosim kišobran. Bojim se... Kukavica sam. Volim kišu a sakrivam se od nje ispod kišobrana. U drugim okolnostima ga ne bih ni noslia. Da sam baraem jaka da ga bacim, zgazim, uništim a ne da se krijem pod njim jer me štiti od kiše... Zamislila sam scenu u kojoj širim ruke i radujem se kiši, nije me briga ni za šta... a vetar... vetar je odneo kišobran...