Ostrvo...

Izvireš iz sebe i odjednom samo znaš da to moraš uraditi. Nije važno ni kako, ni zašto... nema pitanja, nema odgovora, ni izgovora jednostavno moraš. Sada i odmah, ne postoji juče, ni sutra. Sada znači ovog trenutka. Put ti nije težak ni dalek nema prepreka kada se uputiš tamo gde želiš biti. I neka traje čitavu večnost ili jedan tren, ako traje i sekundu... vredno je. Osećaj tinja u grudima, čitavo telo ti pulsira i hoće da izbije iz tebe onda kada ti nešto nije dozvoljeno ili kada si zamoljen da ne uradiš to. A kako? Kao da sprečiš želju? Kako da ne osetiš toplotu sunca, kako da ne pogledaš u svetlost kada sediš u mraku, kako da prestaneš da dišeš kada ti vazduh prodire u svaku poru tela. 
Disala sam. Punim plućima. Nos, usta, obrazi, uši... sve je disalo u meni... još uvek diše. 
Dodir pamuka... pripija se uz kožu, nežno je dodiruje, ne zateže, ne steže, savršeno obavija i prati oblik tela, ne pada sa tebe. On se ne prilagođava on se usklađuje... a ništa kao pamuk nije... 
Kada imaš slobodu da uradiš bilo šta a izabereš da ipak to ne uradiš stvar je u shvatanju suštine, bitnosti... ne u tome da li možeš.... iz hira, iz ljubavi, iz obzira ili bez obzira... svejedno... u toj igri sloboda je poverenje. 


Nije potrebno tražiti poverenje, potrebno je verovati, ne izneveriti... čak i onda kada misliš da je sasvim u redu, čak i onda kada misliš da nisi izneverio... jesam... 
Obraz uz obraz, ruke oko vrata i ruke oko struka, ples prijateljstva... Zanesenost, moć i nemoć. 
Sve se dogodilo u sekundi, svi znani i neznani osećaji su izbili iz pulsa života... njihovog života. 
Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše... 
Ne nije to trebalo da se desi, nije trebalo ni da se ne desi, to nisu bila dešavanja. To nije bio plan niti očekivanje. 
Očekivanje je prošlo, izgubilo se u nemogućim okolnostima. 
Disali su iste misli... a govorili očima, reči ništa nisu mogle da kažu bile su isprekidane, neprirodne, teške. Kao pijana tela koja sila zemljine teže vuče na dole. Oči su pratile sve tačke, tražile svaku neizgovorenu reč na licu. U osmehu, u obgrljenim kolenima, iza resice uha... na vratu. Našle su ne pokazujući to. Bile su otvorene i zatvorene ali su znale da vide u oba slučaja. 
Ruka ispod leđa... 
Srce skače u grudima... oči sevaju i žele... da vide, da osete, da dodirnu iako... žele da dodirnu. 
Sputana želja je želja takođe. 
Bez pitanja, bez reči... tišina. Ništa se ne čuje. Ne sme da se čuje, ako se čuje onda se ne oseti... Nema ni misli, samo prostranstvo veliko kao kuća, veće od mora... sa mirisom kiše u borovoj šumi. 

“ Ovoga puta odraz joj nije odgovorio. Osetila je ogromnu teskobu u grudima koju je smenila teška praznina. Više nisu bile isto, nisu bile jedan svet. Udahnula je duboko, podigla glavu i krenula odlučnim korakom niz ulicu uz koju je, kako joj se činilo, maločas dotrčala.Nije znala kuda ide, ali disanje joj je bilo ravnomerno, bila je mirna i odlučna. Ništa je nije moglo zaustaviti. Ništa osim... Bucmasto, nasmejano lice dečaka sa stepenica je izronilo iz mase ispred nje. Jako je zagrlila dečaka i stegla ga kao da se plašila da će svakog trenutka nestati. 
– Idemo li? 
Idemo. – Rekla je polu majčinskim, polu prijateljskim glasom, poljubila ga u obraz, jako, da pukne i uzela njegovu ručicu u svoju. Zajedno su nastavili niz ulicu, hodali su odlučno i nisu se osvrtali niti zastajkivali sve dok nisu nestali iz vidokruga i poslednjim posmatračima.” 

Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše...