Žele bombone...

Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim... 

Osetiš blagu mučninu i povraća ti se kad pomisliš na to. Iako si samo pre par sati sa užitkom i zadovoljstvom kušao i mirisao to. Nisam verovala da će se to dogoditi, ne sad, ne tako brzo. Nije mi ni krivo a nije mi ni drago. Svejedno mi je... U stvari to što se dogodilo... nije se ni konsultovalo sa mnom. Onako bez pitanja je izašlo iz mene i otišlo u svet, ali što je najgore od svega ja ne osećam da mi nedostaje. Ja ne osećam ni da je bilo tu. 
Nekada te žele bombone toliko privuku. Divne su, raznih su boja, sa kristalima šećera na vrhu, ali kada malo duže ostanu na suncu one se pretvore u ljigavu smesu, tada ih ne želiš ni malo... 
Moje su se bombone istopile na suncu i sada mi se više ne jedu.... Ja znam da je njihov ukus isti i znam da su samo zbog toplote promenile oblik ali ipak ne jedu mi se više. Ne, nije to kiselo grožđe, ne nisam ja lisica. Ne mogu da dohvatim nešto pa mi se odmah ne sviđa. Ma kakvi... ni slučajno. Bilo je puno takvih situacija i uvek sam pokušavala da dohvatim groždje, sada mi se jednostavno ne jede. Možda mi je i samo grožđe koje sam nekada probala pomoglo da shvatim da je lep osećaj samo dok ga jedem, samo dok je u ustima. Posle toga ga više ni ne osećam ni ne vidim... Ko zna... nije ni važno. 
O ukusima ne treba raspravljati kao što ni ne treba pljuvati hranu koja te je zasitila... I ja to ne radim, samo jednostavno ne želim više da jedem nešto što sam nekada volela, možda i dalje volim ali mi se više ne jede.... 

Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim...