Kap. Kap po kap . Kaplje. Neka se voda od nekud proliva. Da li je voda ili je kiša? Da li je kiša ili je voda? Par kapi je sasvim dovoljno da shvatiš da kaplje. Koliko je reči dovoljno da shvatiš značenje rečenice? Koliko je potrebno da protumačiš da li je figurativna ili metaforička? Lažna ili istinita? Kako da budeš siguran da si baš tu rečenicu čuo, pročitao onda, negde gde je i njeno značenje ostavljeno. Koliko zauvek je srazmerno onom jednom nikad? Koliko je nikad daleko od zauvek? Da li je Da zapravo spremno za predstavljanje i lepo obučeno Ne. Ono Ne koje će jednom biti ogoljeno, puno oštrih linija bez oblina, bez prefinjenosti. Jeste. Najteže je shvatiti očigledne stvari. Očigledne stvari bole i povređuju. I kada vole i kada ne vole. Jesam li očigledna, bolim li te dok čitaš neki post koji sam posvetila tebi? Da li mi se smeješ ili se smeješ sebi? Koliko sam te samo zamišljala izmišljeni čitaoče. Da li čitaš samo mene? Ili me ne čitaš uopšte? Kako ću ikada znati da li sam te svojim slovima privukla ili odgurnula od sebe.
“Volim te, on kaže. Nju? Koju nju? Onu iz svog sveta koji želi, onu koja nikada neće biti nesrećna zato što on želi da bude srećna pored njega? Ko je ona? Voliš li nekoga samo dok radi ono što želiš? Da li bi je voleo kada bi rešila da postane profesionalna kurva? Da li bi je voleo znajući da daje svoje telo nepoznatim muškarcima za novac? Svaki deseti put gratis? Da li bi je voleo bez nogu koje ga dovode do ludila ili ćelavu sa alkom u nosu i navučenu na heroin? I tada bi to bila ona, zar ne? A on bi je voleo i bio srećan jer je ona srećna. Ne! To je neka druga koju on voli. Ona mora da se oduševljava ružama ispred vrata, zato što je to romantično, zato što on na taj način pokazuje da je romantičan. “
Koliko god nam je širok vidokrug sve druge možemo sagledati osim nas samih. Sebe nikada ne vidimo ili možda nikada tako jasno kao druge.
Kaldrma. Ostrvo. I taj zvuk. Ni od kuda se čuje a u stopu te prati. Udaranje potpetica po kaldrmisanom putu... dajući takt onda... kada se zvuk obmota oko nežnih nožnih članaka, pa zaklecaju kolena a skočni zglobovi se trznu i onda nastave tupatupatup po putu, njišući kukove i sireći rubove haljine kao latice tulipana pa ih opet spuštaju nežno, da sasvim nežno, neprimetno, prividnim dodirom dotaknu kolena pružajući mogućnost vetru želje da dodirne i naježi svilenu kožu bedara. Ruka pod ruku. Njegova cigareta i dim koji ide ka njoj.Svoju je ugasila, ostala je ubačena u uličnu pepeljaru sa otiskom njenog karmina, sa svakom jamicom u tom otisku i svim poljupcima skrojenim po tom kalupu ostavljenog baš tamo . Tada ili nekada, kada neko bude prolzio tuda osetiće miris njenog uzdaha i parfem njene privlačnosti pomešane sa željom, željom koja je ostala zarobljena u njegovom pogledu, u iskri njegovog oka koje i kada zažmuri vidi samo nju. Drži je pod ruku i udara takt preteći njene sitne i lagane korake. Grubost i sirovost njegovoh cipela po kaldrmi zahvaljujući njoj deluju nežno a sigurno, tanano a jako , kao da leti kao najveća ptica u jatu, oslanjajući ovlaš samo vrhove prstiju i petu. Drži je pod ruku hodajući sa njom ka tvrđavi večnosti u kojoj će jedno drugom reći zbogom ili doviđenja. Jer savršenstvo zvuka violine je koliko u njegovoj lepoti toliko i u tuzi koju budi pustajući zvukove znane samo njoj. Drži ga pod ruku i pleše sa njim, harmonično i sinhronizovano pokreću sve delove tela, njena ruka i njegova, njegov udah i njen izdah. Njegovi prsti u njenoj ruci. Poslednji put ih dodiruje dok violina na ostrvu izmišljenosti svira i čovek koji je slep i gluv, čuje samo vibraciju žica i oseti kroz vetar da je neko tuda prošao, da ga je čuo, da je čuo kako on svira, da je zaplakao ili se nasmejao. On zna da svira ali nema predstavu šta je melodija, kako zvuči i šta izaziva u telu... mislima, duši. Ali ta vibracija je usklađena sa pulsom krvi koja struji duž njegovih vena i ako ne čuje ono spolja on čuje tok krvi, oseća njenu putanju i trenutak kada zabubnji srce... čuje tup taf, tup taf, tuptaf, tuptaftuptaftuptaf... tu melodiju ne može svako da čuje.
Nežno rukom ispravlja nabore na haljini dok nemo posmatra violinistu čudeći se njegovoj veštini, čudeći se kako neko ko ne čuje može da stvori savršeno delo i da to delo svi sem njega mogu čuti. On gleda u nju čudeći se kako neko ko ima toliku potrebu da voli nikada nije bio voljen. Glada je i čudi se kako će je ostaviti sa zadnjim zvukom violine. Čudi se tvrđavi koja ih magnetično priziva da zalutaju po njenom lavirintu privlačnosti i da se izgube jedno u drugom, jedno sa drugim, jedno bez drugoga...
Nekoliko taktova po kaldrmi, zvuk potpetica se prepliće sa škripom peska pod muškim cipelama. Violina je prestala da svira. Gluvonemom čoveku klizi suza niz obraz i lagano se kreće ka usnama raširenim u osmeh. On.Ona. Ostrvo. Tvrđava. I gluvonemi svirač violine. Uz zvuk protivrečnosti su se izgubili u svojim najlepšim strahovima i najstrašnijoj lepoti postojanja.
Požude za koje mislimo da su daleko od čovekove prirode pokazuju se dovoljno jake da postanu san.
Rad sna trudi se, da dve različite misli sažme, time što, slično kao dosetka, bira neku višesmislenu reč u kojoj se obe misli mogu složiti. Rad sna vrši, jedno vrlo neobično prepisivanje misli sna, a ne prevođenje od reči do reči ili znak po znak. Niti neki izbor po određenom pravilu, kao kad bi se reprodukovali samo suglasnici neke reči a samoglasnici izostavili.
Prva stvar kod rada sna je bitnost da se jedan latenti elemenat ne zamenjuje nekim sopstvenim sastojkom već nečim udaljenim , nekom aluzijom.
Druga stvar je da psihički naglasak prelazi sa jednog važnog elementa na neki drugi, nevažan, tako da se čini da se san promenio pa izgleda čudno.
Treća stvar se sastoji u pretvaranju misli u vizuelne slike.
Broj delimičnih snova u koje je jedan san rastavljen, po pravilu je u vezi sa brojem glavnih predmeta, sa nizovima misli u skrivenom snu. Oblik snova sam po sebi svakako nije beznačajan i on sam zahteva tumačenje. Više snova u istoj noći imaju često isto značenje i pokazuju trud da se jedan nadražaj koji se sve više nameće sve bolje savlada. Nastavljajući poređenja misli sna sa očiglednim snovima, koji ih zamenjuju, mi saznajemo svakakve stvari na koje nismo mogli biti pripremljeni. Na primer, da i besmislica i apsurdnost snova mogu imati svoje značenje.
Pri radu sna najočiglednije je da se skrivene misli , izražene rečima, preobrate u čulne slike, najčešće vizuelne prirode. A naše misli su proizišle iz takvih čulnih slika, njihov prvi materijal i njihovi prethodni stupnjevi bili su čulni utisci, tačnije rečeno, slike sećenja tih utisaka. Na njih se tek kasnije nadovezuju reči, pa su reči povezane u misli. U radu sna misli se obrađuju regresivno. Njihovo razviće se uništava pa pri toj regresiji mora otpasti sve što je pri razvijanju slika, sećanja u misli pridošlo kao nova tekovina.
Ako je ijedna pesma ikada ispričala potpunu emociju, svaku emociju koja se prepliće u nekoj drugoj i čini priču onda je to ova pesma. Kada bi priča o ovoj pesmi bila napisana nikada ne bi bila ispričana tako autentično kao pesma koju prati spot. Ne bi se nikada videla jačina osećaja koju budi dok je sa slušalicama u ušima slušaš i gledaš spot. Osetiš svaku reč na sopstvenoj koži i razumeš je do same srži. Plačeš dok ona plače osećaš njen gubitak i svu njenu bespomoćnost. Situaciju u kojoj si i iz koje nema vani. Nema ni natrag ni napred. Prosto si tu u tom “inficiranom” međuprostoru povređen, ranjen, kao da su ti išcupali sve organe i nemaš se sa čim boriti niti protiv koga jer dostigao si sam vrhunac kraja. Život, nekadašnji, koji je imao potencijala da bude sređen, lep, savršen...magičan... izgubljen je. Činjenjem. Lošim, pogrešnim činjenjem. Prošlo vreme koje se nikada promeniti ne može. Završeno je i svaki put kada ga se setiš takvo je. Ne menja se i boli. Parališe misli i zaledi ih, pretvarajući se u nemu sliku. U negativ. Ne može se promeniti, koliko god ti bio dobra osoba, koliko god želeo da oprostiš, sećanje na tu situaciju se nikada promeniti neće. To je kraj svakog kraja. Mnogo krajeva u jednom kraju. Sa svakom osobom si ti ali sa svakom osobom si ti takav samo prema toj osobi. I toga više nema. To je tragično. Najtragičnije je to što možeš voleti do prekosutra ali ne. Inficiran si tom ljubavlju i ti si taj koji bez obzira na želje i osećanja druge osobe ne želiš više biti deo te priče, ničega što ima veze sa tom pričom. Šta god bila odluka te druge osobe ti si taj ko odlučuje. Kada vidiš da je tako i znaš da ne možeš ništa... možeš. Imaš izbora kao i uvek kao u svemu. Zaboravi i prihvati. Izgubili su te.
Now I know you're sorry and we were sweet But you chose lust when you deceived me And you'll regret it, but it's too late How can I ever trust you again?
U _ _ _ _ _ prošle _ _ _ _ _ e _ _ _ t _ zadnji _ u _ v_ _ _ _ , zadnji _ _ t a da _ i i _ g_ _ _ _ _ onako kako te pamtim. Nije uop_ _ _ t _ _ _ _ da razumes prvu recenicu. Ponekad mi ovako izgleda bilo koji razgovor. Moras da naslucijes slova, reci, raspored reci u recenici da bi shvatio poentu. Takvi su ljudi, takav si ti. Znas, mili moj _ _ _ _ _ nisam _ _ _ _ _ _ _ _ da _ _ š b _ _ _ _ _ _ _ _o _ _ _ _ e . Da li je to mozda prejak rec, ne znam ali znam da je tako. Imas _ _ _ _ _ _ _o o _ _ _ _ a da _ _ _ u _ _e _ o _ _ _ t _ _ _ _. _ o _ _ _ _ sam _ _ _ _ _ _ _ _ k _ s_ _ _ _. I sta mi to sad vredi kad se _ _ _ _ _ _ _ _t _ _ _ _ _ _ u _ _ _ _ _ t. P _ _ _ _ _ _ j _ _ t i _ i _ _ _ _ j _ _ _ _. Valjda.
“ - Tajna poruka. Poruka koju svako moze da vidi ali niko ne zna sta znaci , osim ako nema kljuc. - Po cemu se to razlikuje od govora? - Od govora....? - Kad ljudi govore jedan drugom... nikad ne govore sta misle. Govore nesto drugo, od tebe se ocekuje da znas sta to znaci . Samo ja nikada ne uspem. Onda... u cemu je razlika?"
Negde tamo u nama postoji jedan mali papirić na kome nešto piše. Nekome nije potrebno da ga pročita da bi shvatio šta na njemu piše, možda ga ne interesuje papirić i cela priča o tome. Neki uporno pokušavaju da ga dohvate. Ali što su mu bliže shvataju da ga ne mogu tako lako dohvatiti, ispraviti i pročitati. Neki se plaše da ga pročitaju čak i onda kada im je u rukama. Neki to namerno ne rade jer šta će onda kada pročitaju? Znaće sve. Da li nam je potrebno uopšte da znamo sve? Gde spava, kada i kako spava radoznalost? Kada se probudi i izleti iz nas? Da li je možda na navijanje, pa stane onda kada se mehanizam zaustavi i miruje tako dok nas ponovo neko ne navije. Rađa ambicije. Kako smo moćni, koliko daleko možemo otići... Samo da nije... samo da nije ovoga ili onoga. Ma ne. Daleko mozeo otići samo ako prestanemo da se takmičimo sa ostalima ako tamo zelimo da odemo zbog nas a ne da bi bili bolji od drugih. Kako smo pogani, gladni i zlonamerni. Zašto? Zato što radimo nesvesno neke stvari. Ali i njih mi činimo. To je ona naša strana koja nije vidljiva svima ali ipak postoji. Ona strana koje se stidimo jer nije prihvatljiva ili mislimo da nije prihvatljiva. Kome nije prihvatljiva? Nekim ljudima koji su mnogo pametni? Pametniji od nas? Zanimljivo. Duhovito. Ne duhovito smešno. Zar je bitno koliko si pametan da bi osećao nešto ili težio ka nečemu? Uvek će biti klizavog puta i raznoraznih sputavanja. Ali se isto tako možeš uz pomoć ravnoteže uzdići i nastaviti lagano klizavim putem i ne obraćati pažnju na sputavanja već im se suprotstaviti. Razoružati ih radoznalošću i prevazići njihovu zlobu isto kao što je to Aurora uradila Maleficent.
I tako se desi... Traje neko vreme i ne može dalje. Tu je granica, tu sve staje, tu prestaje i nestaje. Baš onda i uvek u trenutku u kome si želeo da budeš potpuno iskren, prazan, čist. Nije dobro. Ne treba tako. Ne funkcioniše. Možeš imati svoje principe i stavove, zauvek, doživotno ali ćeš uvek naići na neku anomaliju u svakome ili svako u tebi. Ko će pre otkriti? Onaj ko je već udarao glavom o zid i koji više ni po koju cenu neće biti potpuno iskren, otvoren... prepušten. Pravi on.To je cena. Možeš biti Ti koliko god hoćeš ali život i ljubav i sve to je jedno veliko sranje koje neće da ti se prilagođava. Zamenljiv si. Apsolutno, šta god radio postoji neko ko će to isto uraditi bolje od tebe. I zdravo, ćao, prijatno i doviđenja. Ljudi, žene, ljubavnici, oni strastveni pogotovo, svi to hoće. Kad nađu nešto hoće još bolje ili drugačije ili lošije ili bolje, samo ne onako kakvo jeste. Aha... ali to je samo zato što nisu zadovoljni sobom. Ma koliko savršeno izgledali i mislili o sebi sve najbolje nisu. Oh, ni oni nisu.
I svi ti isti oni hoće da se takmiče, hoće igru, borbu, sve. Samo ne ono što misle da hoće. Jer ne znaju. Nisu se pronašli a ta potraga za samim sobom i sobom u sebi... pih... zamorna je i besmislena i vrti se u krug beskonačno čak i onda kada se pronađu. I kada se pronađem tada želim da se izgubim. Nisam ja za stvari, nisu stvari za mene. Treba mi da trajem, treba mi nešto što traje i da trajemo zajedno ili odvojeno... svejedno samo da trajemo.
I da, upravo mi ova pesma pokreće čitavo telo, lepu koreografiju sam izmislila za nju. Ogledalo me gleda i smeši se a ja mu okrećem leđa i pevam, na glas.... Don't (fuck with my love)
" Ali priznajem da čovek sa mojom snagom uobrazilje ne može da se izgovara ličnim nepoznavanjem univerzalnih osećanja."
