Boginja

Ističe noć, sitna ko 
pesak, 
Vrhom prsta usne mi 
žari 
I poljupcem izmami 
smešak, 

Mazno zube u vrat mi 
zari. 
Ostajem miran, napeto 
slušam, 
Jos jedan uzdah ka 
meni pruža, 
Ostajem miran, napeta 
duša 
Jezikom tela ovu noć kuša. 

Bez reči sam, kišom 
zaveden 
Ovoj noći sve svoje dao, 
Grešne misli I pogled 
leden, 
I čast svu, nije mi žao, 
Njoj za žrtvu, siv, plav I 
zelen, 
Iskren I smeten, na 
kolena sam pao. 


N.A.

Drugi oblik...

Slovo po slovo, reč po reč. Kao svila nežno a hladi. Svaka reč osvaja. Ali u isto vreme ohrabruje i boli. Čekanje. Traženje reči, traženje značaja reči. Izgubila sam se. Okusila sam te u drugom obliku. Nisi jedini, nisam jedina. Na hiljadu načina se tumači slika. Hiljadu replika jedne slike. Da li ih ima samo hiljdadu? Da li je uopšte važno ko smo? Ako se razumemo ako istim jezikom komuniciramo i isti jezik kušamo. Tražila sam uporno pokušavajući da sklopim reči sa bojama i mislima. Niko boje ne piše tako niko ih ne razume. Ni ti. Da li si Niko? 

- Kad dolaziš? 
- Za dva meseca. Zašto pitaš? 
- Mislim da je dva meseca puno, hajde dođi da... 
- Da šta? 
- Pa znaš... 
- Ne. Ne znam. 
- Nedostaješ mi... 

Petak je crveni dan. Najavljuju kišu. Hoće li padaati kada obučem haljinu za šetnju po kiši? Ići ću bosa. Nedostaju mi poljupci. Nedostaj mi pramen kose obmotan oko njegovog prsta. Ona ima divne oči . Nisam ih videla zato su divne. 

Kao zrele višnje usne purpurno crvene željne ugriza. Žele da ljube i zovu onda kada zaćute. Okusiti ih znači biti dovoljno prihvatljiv njenoj senzualnosti. 

Legenda kaže...

Legenda kaže ne veruj ženi koja laže. 

Otvoren proz. Zatvoren razgovor. Krenuti napred, ostati u mestu ili se vratiti. Ne možeš birati između tri stvari. To su uvek dve. Treća je tu samo da te zbunjuje. Ma hajde, objasni mi kako se možeš vratiti u prošlost??? Iskrivljen osmeh i par pitanja. Boje jeseni u sred leta. Muzika seče scenu filma. Otkazan je let. Ni ptice ne lete po ovakvom vremenu. Epruveta, embrion, embara... ništa. Sunce u oku kiša u ušima. Poneo je njen kofer. To je ipak teret za nju. Njene ruke su za laganije stvari. Njena leđa premalena za... 

Pronaći svaku skrivenu reč i opet je sakriti u traženju. 
Oluja mi je u sobi a napolju omorina. Svemoćna sam. Rashladim se kad god to poželim. I odem i dođem, vratim se , ostanem, ne idem. 
Neću. Zato što ne moram. A mora samo da se umre i da se beba rodi gola. 
Rešila sam da ostanem. Sa lažima. Biram ih. Usklađujem njihove boje sa osećajima. Tako da uvek budu u kontrastu. Borim se bez oružja, bez reči, bez ičega. Jer to sam ja. Znam da jesam. Znam šta, koliko i kako jesam. Bez lica, bez naličja. Pesma u ušima, pokret iz nožnog palca. Svaka kapljica vode. 

Ne mogu dva puta biti mrtva. Ne mogu, ako sam mrtva nisam živa i obrnuto. Ili bi možda da vaskrsnem pošto sam Boginja a one to mogu. Eto, opet ne postoje pravila za mene. Svako koje pokuša da se napiše ili da se stvori bude uništeno. Šteta. Baš sam imala želju da budem poražena. 

A znala sam i očekivala sam. Iako sam više verovala svemu nego sebi. Znala sam. I drago mi je što je se tako dogodilo jer je predvidivo. A to znači očekivano, i to takođe znači da bi svako to uradio. Što dalje govori ŠTA??? Da, baš to. Bingo!!! 

Ako je nešto isto kao i sve drugo onda nije jedinstveno. 

Koliko dana treba da prođe. Šest, devet... dvadeset i jedan dan. Hajde da brojimo. Tako što ćemo upisati iksić preko savakog broja na kalendaru. Počela sam da beležim. Peti dan prolazi... 

P. s. Jesam li ti rekla koliko te ne volim... 

Pismo...

Nikada ne proveravam poštansko sanduče, pre par dana sam imala jako veliku potrebu da bacim pogled i vidim ima li čega tamo. Za mene? Ma ne- misli su prostrujale mojom glavom. Niko ne zna na kojoj adresi sada živim. Čemu se nadam... Šta očekujem. I poslednje nade da me neko može razumeti i prihvatiti takvu kakva jesam... isčezle su. 
Otvorih sanduče. I tamo pismo. Crvena koverta. 
Pogled je sevao po njoj i jedva čekao da vidi slova. 
Štampana su. Kucaćom mašinom pisana. Piše moje ime. Kao i na prednjoj strani. Samo što je na prednjoj strani rebus mog karaktera a ne imena. Nisam smela da otvorim pismo. Više sam se bojala nego što sam želela da znam šta se nalazi unutra. Ipak... pocepala sam kovertu. Ma ko će u takvoj situaciji da pažljivo otvara. Otvaram prvi papir i vidim dobro poznati rukopis. Telo se zgrčilo, zauzelo jedan položaj i nije se micalo. Čitala sam, bez daha. Nisam disala. 
Umirala sam čitajući. Oči prelazile po papiru. Suze. Nada. 
Sreća. Radost. Vraćanje u neke davno proživljene dane. 
Prelepe reči birane za mene samo... uNUTRA I FOTOGRAFIJA. Na njoj on u odelu vitak, lep, prelep. Sa cigaretom u ruci. Znala sam da nešto nije u redu ali nisam znala šta. Pismo? Ko još piše pisma??? 

Zašto je ovih prvih par pasusa tako divno napisano? Zašto se nije javio, poslao poruku... da razgovaramo nego pismo??? 

I dok još nisam stigla do drugog i trećeg lista... shvatila sam. 

Opet sam poletela, opet posrnula. Dobila krila i preletela oko sebe, uzdigla se iznad misli... iznad osećaja. Na kratko... jer... 

Najlepše birane reči pišu se u oproštajnom pismu. 

Leave me...

Please, please... leave me! 

Misunderstood...

Kreneš sam sa vrećicom blaga. Ideš neodređenim putem. Ništa nisi planirao da uradiš, niti bilo šta planiraš. Prepustiš se instiktima. Posle par koraka ti dosadi jednolični hod. Potreba za promenom raste u tebi. Narasta kao kvasac u mlakoj vodi. Znaš da je vrećica blaga vredna ali se ipak koračajući poigraš sa njom. Prebacuješ je iz ruke u ruku. Bacaš visoko ka nebu, puštaš da dotakne tlo.Usput sretneš osobu koja u ruci drži vazduh, ništa. Zastaneš. Razgledaš, oslušneš, dodirneš, osetiš i kušaš. Korak po korak sasvim lagano osećaš da više nisi sam. Nisi to ni želeo, ni tražio. To se dogodilo. I zaboraviš ko si bio pre toga. Zaboraviš šta si hteo pre toga. Zaboraviš čitav život pre toga. Poželiš da dodirneš blago- vazduh- ništa te osobe i da osetiš veličinu i težinu onoga što nosi sa sobom. Nijednog trenutka ne želeći da prisvojiš to. Samo, radoznalosti radi da doživiš bogatstvo nečijeg ništavila. Svoju vreću sa blagom poklanjaš ne tražeći ništa za uzvrat samo pokloniš jer to blago više nije blago u vreći, ono gubi vrednost, ono nestaje. Sada je blago razumeti nekoga, biti tu, postojati samo za nekoga. I dok dan napravi krug oko tebe i postane tamna noć ti postaneš lopov svega jer si ukrao ništa, ne želeći da ga ukradeš, ne želeći da ga imaš. Postaješ krivac sopstvenog bistovanja. 

Postoje pravila igre...

Nekada je bio drugaciji, upotrebljiv. Moljci su ga pojeli. Ja sam moljac ja uništavam stvari onda kada dozvole da budu uništene pošto su već dozvolile da budu stvari. 

Toxic...

Imam haljinu skrojenu od sablona. Ne nosim je, obična iznošena haljina. Iako je nisam nosila bila je viđena. Nije unikat. Bacicu je. Boje su izbledele od preteranog čekanja prave prilike da se obuče. Ipak sam izrezala til sa nje. Dopada mi se taj šablon. Baš je po mom ukusu, slagaće se uz bilo koju kombinaciju ironičnog osmeha i podignute obrve. 
U sarkazmu najviše volim izgovoreno “ Ha” tako je primamljivo tera te da odreaguješ. Provocira smeh i bes. Moraš izbalansirati i dočekati trenutak pobede jedne od emocija. I kako god ga okreneš, to čekanje... ma to je nešto što te hlebom hrani, što ti vodu daje, što te mami i odbija... 
Pobegla sam od šablona. Misli mi prebrzo preskaču stepenice u nadi da će ih što pre pročitati neko. Kome je stalo...kome sam stala. Ne. Do koga mi je stalo. 
Otrov sam. Znam da jesam. Uđem ti u krv i nema nazad. Još dugo, dugo ostajem. Dok ne stignem do srca. 
E... A... 
Kad stignem tamo... shvatiš da... 
Nijedan muskarac ne moze da bude sa zenom koja je bila svedok njegove slabosti. 

Zahvalnost...

Neverovatne stvari su mi promakle dok sam razmišljala o tome šta nije u redu. Vraćala sam film stalno. Izgubljene stvari. Ne stvari, izgubljeni zalogaji sreće... izgubljene reči. Izgubljen Ti i izgubljena Ja. Mi nikada ne možemo biti stvari. Tako je. Sada je pravo vreme. Vreme je da budemo Zahvalni, da dajemo i da pružamo. Neko je dugo želeo i dugo je dobijao samo mrve. 
Zahvalnost. 
Sada je dobio ceo kruh, ne parče, ne krišku, ne kiflu, ne hleb... nego Kruh. 
Zahvalnost. 
Prošlo je toliko godina, toliko dugih godina. Neke su bile mučne neke ne. Nosile su i ljubomoru i razumevanje i nerazumevanje, sada su dostigle svoj vrhunac, nakon mnogo godina željenja. 
Zahvalnost. 
Sam vrhunac jeste lep, ma prelep je, ništa ne budi takve osećaje kao on. Prožima celo telo. Svaki mišić se napne, celo telo pulsira. U glavi je samo jedna misao. Taj trenutak. Taj se osećaj penje od nožnih prstiju do samog vrha stomaka, bridi po čitavom telu, disanje ubrzava a ti postaješ osećaj. Budeš tačka. Budeš misao. I desi se. I prodje. To je samo trenutak seti se. Posle toga kloneš i ti i telo i sve se pretvara u san, u iznemoglost. 
Osećaj traje... nekad kraće nekad duže, utiče na raspoloženje i ceo svet je tvoj... ali prestaje kao i sve na ovom svetu. Zato I jeste čitava poenta u predigri, ona se nikada ne završava, ona traje... beskonačno, uvek.... Zauvek. 
Osećaj sreće je lep samo kada je ona nedostižna. Kada smo srećni mi to ne znamo, jer nam smeta što je sve potaman, pa pokušavamo da pokvarimo taj trenutak. Bežimo, vraćamo se, povredjujemo ili druge ili sebe, radimo bilo šta jer nam je potreban osećaj krivice, osećaj griže savesti, mi žudimo za njim više nego za srećom. Ovisni smo. On utiče na nas kao duvan, najviše nam se pali cigareta onda kada je ne smemo upaliti ili onda kada smo rešili da ostavimo pušenje. 
Kad razmisljam o izgubljenim I nadjenim stvarima... biće mi žao... Biće mi žao gubitka Zahvalnosti. Jer sve, ali sve na ovom svetu gubi svoj ideal kada bude osvojeno... 
Zato budi... samo... predigra i trajaces večno.

Postskriptum...

Korice knjige... I svaka strana. Jednake su. Jednako je moje shvatanje svega. Jedan. Jedan jedini dan, jedna noć. I dok ih okrećem, sa njima okrećem i tok misli i razmišljam dok čitam. Smejem se. Smešna su mi poređenja a način razmišljanja vrlo sličan. O sebi govorim, ne o tebi. Često na sredini rečenice dođemo do istog zaključka pa se tada setim kako je divno razumeti na način na koji ja razumem. Teško je mene shvatiti i ići u korak sa mnom. Ali ja sebe nikada nisam napustila. I neću. U postskriptumu se krije ključ ali ga ne može svako naći. Tamo sam našla tebe i oživela sebe. Ne. Ne govorim o knjizi. Govorim o onoj koju ćeš čitati... krišom. Slatko je to. Način na koji osećam tvoje prisustvo. Naravno da utiče na mene i naravno da čujem svaku reč. Bio je to zaista težak trenutak baciti moju boju. Izbaciti iz čaše, ostala je samo zelena sama dok joj se nije pridružila neka druga boja. Drago mi je da sam sa sobom ponela te prve suze. Suze Boginji. Ne bih mogla da ih podnesem na tuđem licu. I kada pogledaš ogledalo ko je tamo? Ne govorim o odrazu već o ogledalu. Čije je lice sa druge strane? Kome je poluzatvoreno oko? Meni ili tebi? Izaziva mi veliki osmeh razmišljanje o svemu drugačijem. Način na koji se plahta ne namešta isto. Cigarete i korset. Ne. Ne želim da znam. Ljubičasta boja je veličanstvena treba joj se diviti. Ona je iznad svake boje. Pesma je osetila trenutak pod notama. Reči prate melodiju a melodija je pratila davno zaboravljeni ples i osmeh u boji samo za mene.

Jutra su mi lepa. Lipa miriše. Borovu šumu su posekli... koji parfem koristi tvoja žena?

Podvezica crne boje. Pljus... bedra... lepo je dodirnuti ih i sanjati o njima dok crveno pero ne zagolica nozdrve. Ipak ostala je ta slika. I par reči odjekuju. Samo su eho... eho...eho...eho...eho...eho...

Voda vodi...

Limunov sok. Par kapi da povrate snagu. Zbog vitamina ili zbog boje? Boja boji. Voda vodi... Haljine, letnje lepršave, raznih boja i oblika. Materijali... Vreme im ne dozvoljava da se rašire, da se obuku. Oblaci se rugaju suncu hoće da ga unize. Misle da to njihovo sivilo njega pogađa. Smešni su kao i svaka besmislenost naspram gromade usijanja. Ne gasi se radi oblaka, niti zbog njih, ni sa njima. Njegova je moć mnogo veća. Ono greje kako god ga okreneš. Cipelice sa malom potpeticom za ples... Ples suncu. Bose noge za oblake, ples kiši. Sve je sinhronizovano, sve je lepo ako umeš da hodaš kroz život. Kao dete, šćućureno malo, plašljivo od vode, od mlaza vode po licu. Dodir pobedi strah, poverenje otvori sef. Sef njegovog detinjstva, strah da ne bude prihvaćeno kao i strah da bude. Oba slučaja su teška. Detetu je potrebna nežnost, pažnja i razumevanje, tako ono raste. Ali ga možeš razmaziti previše pa zaboravi i pomisli kako se hrabro rodilo. Ili jednostavno samo poraste a kad poraste ne zanima ga ono što je prevazišlo. Sve se jednom zaboravi sve se preraste, ali i to je deo hodanja kroz život. Ako ti nisu udobne cipelice sa potpeticama ti hodaj bos. Sam biraš... pa izaberi.

Larvatum...

Mirisno kišno jutro, lenje proteže grimase na licu. Smeši se ne odolevajući prošlosti koja je prestala da bude sadasnjost pre par trenutaka. Rukom provlači kosu... namešta je kao da zna koj pramen prekriva koji deo lica. Simpatično pokušava. 
Doručakovati u njegovoj košulji i sesti u turski sed poput njega. Na podu? Lepo izrezan ožiljak na butini, boleo je, smetao ali je sada lep. Hrabro prkosi, jak je. Tu će pasti sledeći poljubac i ostaviti trag jogurta, jer to se ne čeka... ljubiš kad ti se ljubi... 
Miris peciva, svuda po sobi, mračnoj... zbog želuzina. Kao da nije dan. U sred dana noć... čaroliju izvodi samo za mene.
Kaže mi da stavim masku... iz Venecije. Sa nitnama je... poprskana šljokicama a u kontrastu je sa košuljom. Polomila se od neveštog baratanja. Ništa strašno... par kapi lepka zalepe sve. 
Košulja čini noge vitkijim... vokativ njenog imana je... Dugonoga. Lepa je u njegovoj košulji... 
Ekran TV-a je malo manji od zida, menja boje lica a nema pojma koje se boje najviše osećaju... Manipuliše...izazovnom chillout muzikom stvarajući senke po zidu. Njišu se izovno, rade ono što ne pada na pamet da se uradi. Prsti se prepliću. Ženska silueta... izvajanih oblina. 
Vidi se svaki prst ponaosob koji prati liniju njenog tela. Vitkog tela. Svilene kože. 
Usne gore vrat... a prsti...zaustavljaju tok krvi. Prija i plaši. Obuzima. Glava se sama izvija, prekriva plavilo ekrana. 
Svetlost se utapa u kosu i beži od nje... malo se ušunja u nju i tek, tek negde je oboji pa se kroz pramenove izvuče na sasvim drugu stranu. Vrhovima prstiju broji rebra i zvižduće melodiju koju sviraju skupa... Golica je... ježi se i smeje. Zamišljaj kako se to svira. Koje note, koji akordi. Instrument??? Sviraš li prstima? 
Đumbir i Dunja mirišljava sveća koja je prethodne noći gorela sada jače miriše. Zanimljiva stvar sa kašnjenjem reakcija. Zvuči vrlo poznato. Sveća sam! Izgoreću i zamirisati najlepše kada se ugasim... Larvatum... samo to sam želela da kažem... sve ostalo je izletelo samo. Larvatum...Larvatum...

Ravna crta....

Otupelost... najgluplji oseća koji se može javiti. Kao zamagljena flaša. Ili flaša puna dima. Isto je kao i kad je prazna. I dim izvetri i izađe iz nje... Samo nisi dobro video, pomućeno ti je mišljenje o toj flaši samo zato što je dim bio u njoj. To je opet prazna flaša. Otkažu ti sve funkcije koje su bile usredsređene na tu jednu stvar. Šta se dogodilo? Nije isto kada te neko povredi i kada samog sebe povrediš. U prvoj situaciji možeš biti ljut na određenu osobu i pokušavati da dođeš do bilo kog zaključka zašto si povređen, zašto i kako te je neko povredio. I vremenom uz puno razmišljanja shvatiš ili neshvatiš, razumeš ili ne razumeš ali...svejedno, bar si pokušao. Kada povrediš samog sebe, nije ti bitan ni razlog ni sredstvo kojim si se povredio. Tada shvataš da nema nazad. Zauvek... najodvratnija reč ikada izmišljenja. Zauvek... ti obuzima mozak, telo, biće...prožima te i jede, jede, jede.... Ne možeš protiv njega. Zauvek... si sjebao stvar. Nijedna reč, ni pogled ni dodir... ništa na ovom svetu ne može da pobedi Zauvek. Kao kad neko umre. I to je to. Hladna sam. Nema ni besa više. Nije mi stalo. Nije me briga. Ravna crta... Kao kad umreš...

Škljocnuti...

Verovatnoća. Relevantnost. Kako se izgube i postanu druge reči i druga značenja. Vrlo lako, prosto kao papir. Čas vrediš čas si niko i ništa. Vrednost se izgubi u odnosu na to koliko neko drugi vredi. To nema veze sa tobom. Nikada nije ni imalo. Dokle god budes koristan vredećeš, kada nemaš šta da ponudiš, zašto uopšte bilo šta očekuješ? Nisi glup, ne bi trebalo da si. To moraš znati! Ne. Ne postoji iskreno, istinsko, pravo. Ništa. To se samo čini tako. Ne vole tebe. Vole osećaj koji izazivaš u njima kada si tu, kada postojiš. Vole kako se osećaju kada mogu da računaju na tebe. Vole način na koji ih gledaš. AMAN!!! I to rade zbog sebe. Uvek vole samo sebe. Vole način na koji slušaš njihove reči, vole tvoju podršku... ljudskost. I moraš to da budeš do kraja, baš ono što se od tebe očekuje. Kako može da ti padne napamet da budeš nešto drugo? Zašto? Kad postojiš samo da bi nekome bilo lepo što radiš stvari koje ga čine srećnim. To nema nikakve veze sa tvojom srećom. Samo u teoriji je bitno da ti požele sreću. Oni brinu. Brinu, vode računa da njihove reči u tebi ne proizvedu misli koje će izaći vani i reći ono što im ne prija da čuju. Opet ti si samo sredstvo. Dobro jutro ili dobar dan. Automatski se izgovara. Ponekad ti samo izleti HVALA nisi razmišljao o tome, mehanički izlazi iz tvojih usta ali ti zaista ne misliš to, to govoriš jer je tako uredu da se kaže. Vremenom postaneš neko ko MORA da poštuje standarde. Nesmeš da se ljutiš kada si povređen, ne smeš da voliš kad ti hoćeš. Jer možeš da voliš samo onda kada neko ima vremena za to. Kada nema obaveza, važnijih stvari, drugih osoba. Kada je dosada pojačana a ti si jedini izvor trenutne satisfakcije. Samo tada u tim momentima. Kasnije postanu druge stvari važnije i ti to moraš da znaš. Lepo isključiš dugme negde u tebi. Prosto i jednostavno samo ga škljocneš i ugašen si za te stvari. E tada možeš da budeš neko ko je uvek tu da čuje, da sluša, da razume i da se divi. Nesme da prekoreva, da se buni, da iznosi svoje mišljenje jer zaboga isključen si... kako uopšte možeš to??? Popustiš i zapitaš se... pomisliš da je problem ipak u tebi. Pa se izvinjavaš zato što si ono što jesi, izvinjavaš se što ostaješ čovek nakon svega. Žao ti je, ne možeš tek tako da se škljocneš, taj prekidač kod tebe ipak ne funkcioniše i biraš reči... pokušavaš i trudiš se. Zašto??? Zato da bi konačno isterao najveću ljigu iz nekoga. Tada dobiješ najgluplje objašnjenje kako nije trebalo tako da se završi, i kako niko nije planirano da ti budeš povređen, i najljubaznijim, najpažljivije biranim rečima ti govori o tome kako odustaje od svega ako je to tvoja odluka i kako će uvek biti tu za tebe. To je ona najgora isprika, koja govori o tome koliko je toj osobi bitno da reči koje su izgovorene sa njene strane moraju ispratiti sva njena pravila, da onda kada ih se priseća ili ih čita ponovo to bude zvučno, lepo izgovoreno ili napisano i potpuno opravdava nju kao osobu koja je spremna da čeka da ponovo po ko zna koji put ti kažeš sebi kako si u krivu. I izviniš se, zato što postojiš, osećaš, dišeš... jer nije pravi trenutak za to.

Prstohvat sećanja...

Iznenaditi sebe? Zanimljivo. Ne, ne kazem da nije moguće. Dogodilo se. Reakcije suprotne od očekivanih. Sigurnost koja prelazi u potpunu nesigurnost zbog situacije. Savrsenstvo. Duvan se skuplja, papir ga obmotava, vlažan trag po papiru. Zalepi. Tupni nekoliko puta i... žar po posteljini. Svaki put, isto... mehanički. Oči promene oblik, zbog pogleda ali se pogled ne menja zbog očiju. Vrhom prsta preko usana, samo da dodirnu, da osete... Linijom donje vilice do vrata...Bolje se vidi kada su oči zatvorene. Misli ponavljaju dobro poznati šablon, znaju ga napamet i svaka nova reč ne štima, ne uklapa se, nisu tako naučene. Vaspitanju protivreče? Ne, više ima veze sa mozgom. On mora biti kolovođa. Kolo? Kružni oblik... Uglovi su zanimljiviji... ugao srama, ugao kazne... ugao...isčekivanja. Zeleni zid? Ili plavi? Rezedo nije ta boja... mrak je, ne vidi se. Ali se po mraku bolje čuje. Vetar ulazi ali vazduha nema. Popijen je... istrošen. Ostalo je par gutljaja, kašika ili dve, viljuškom se ne bode... prolazi kroz nju... ostaviti za posle... Poluotvorena usta... vrhom jezika ispratiti zube... 26, 27, 28, 29, 30... ne, ne brojim zube. Raspoloženja, promenljiva kao dvocifreni brojevi. Prva cifra je ista, druga se konstantno menja. Od manje ka većoj i onda, kad stigne do najveće opet prelazi u najmanju ali jedino tada dolazi do promene prve cifre, tada ona raste... Prstohvat sećanja... samo to... ništa značajno... izbledelo je... sanjalo se.