Imam haljinu skrojenu od sablona. Ne nosim je, obična iznošena haljina. Iako je nisam nosila bila je viđena. Nije unikat. Bacicu je. Boje su izbledele od preteranog čekanja prave prilike da se obuče. Ipak sam izrezala til sa nje. Dopada mi se taj šablon. Baš je po mom ukusu, slagaće se uz bilo koju kombinaciju ironičnog osmeha i podignute obrve.
U sarkazmu najviše volim izgovoreno “ Ha” tako je primamljivo tera te da odreaguješ. Provocira smeh i bes. Moraš izbalansirati i dočekati trenutak pobede jedne od emocija. I kako god ga okreneš, to čekanje... ma to je nešto što te hlebom hrani, što ti vodu daje, što te mami i odbija...
Pobegla sam od šablona. Misli mi prebrzo preskaču stepenice u nadi da će ih što pre pročitati neko. Kome je stalo...kome sam stala. Ne. Do koga mi je stalo.
Otrov sam. Znam da jesam. Uđem ti u krv i nema nazad. Još dugo, dugo ostajem. Dok ne stignem do srca.
E... A...
Kad stignem tamo... shvatiš da...
Nijedan muskarac ne moze da bude sa zenom koja je bila svedok njegove slabosti.
Нема коментара:
Постави коментар