Slovo po slovo, reč po reč. Kao svila nežno a hladi. Svaka reč osvaja. Ali u isto vreme ohrabruje i boli. Čekanje. Traženje reči, traženje značaja reči. Izgubila sam se. Okusila sam te u drugom obliku. Nisi jedini, nisam jedina. Na hiljadu načina se tumači slika. Hiljadu replika jedne slike. Da li ih ima samo hiljdadu? Da li je uopšte važno ko smo? Ako se razumemo ako istim jezikom komuniciramo i isti jezik kušamo. Tražila sam uporno pokušavajući da sklopim reči sa bojama i mislima. Niko boje ne piše tako niko ih ne razume. Ni ti. Da li si Niko?
- Kad dolaziš?
- Za dva meseca. Zašto pitaš?
- Mislim da je dva meseca puno, hajde dođi da...
- Da šta?
- Pa znaš...
- Ne. Ne znam.
- Nedostaješ mi...
Petak je crveni dan. Najavljuju kišu. Hoće li padaati kada obučem haljinu za šetnju po kiši? Ići ću bosa. Nedostaju mi poljupci. Nedostaj mi pramen kose obmotan oko njegovog prsta. Ona ima divne oči . Nisam ih videla zato su divne.
Kao zrele višnje usne purpurno crvene željne ugriza. Žele da ljube i zovu onda kada zaćute. Okusiti ih znači biti dovoljno prihvatljiv njenoj senzualnosti.
Нема коментара:
Постави коментар