Kreneš sam sa vrećicom blaga. Ideš neodređenim putem. Ništa nisi planirao da uradiš, niti bilo šta planiraš. Prepustiš se instiktima. Posle par koraka ti dosadi jednolični hod. Potreba za promenom raste u tebi. Narasta kao kvasac u mlakoj vodi. Znaš da je vrećica blaga vredna ali se ipak koračajući poigraš sa njom. Prebacuješ je iz ruke u ruku. Bacaš visoko ka nebu, puštaš da dotakne tlo.Usput sretneš osobu koja u ruci drži vazduh, ništa. Zastaneš. Razgledaš, oslušneš, dodirneš, osetiš i kušaš. Korak po korak sasvim lagano osećaš da više nisi sam. Nisi to ni želeo, ni tražio. To se dogodilo. I zaboraviš ko si bio pre toga. Zaboraviš šta si hteo pre toga. Zaboraviš čitav život pre toga. Poželiš da dodirneš blago- vazduh- ništa te osobe i da osetiš veličinu i težinu onoga što nosi sa sobom. Nijednog trenutka ne želeći da prisvojiš to. Samo, radoznalosti radi da doživiš bogatstvo nečijeg ništavila. Svoju vreću sa blagom poklanjaš ne tražeći ništa za uzvrat samo pokloniš jer to blago više nije blago u vreći, ono gubi vrednost, ono nestaje. Sada je blago razumeti nekoga, biti tu, postojati samo za nekoga. I dok dan napravi krug oko tebe i postane tamna noć ti postaneš lopov svega jer si ukrao ništa, ne želeći da ga ukradeš, ne želeći da ga imaš. Postaješ krivac sopstvenog bistovanja.
Нема коментара:
Постави коментар