Nikada ne proveravam poštansko sanduče, pre par dana sam imala jako veliku potrebu da bacim pogled i vidim ima li čega tamo. Za mene? Ma ne- misli su prostrujale mojom glavom. Niko ne zna na kojoj adresi sada živim. Čemu se nadam... Šta očekujem. I poslednje nade da me neko može razumeti i prihvatiti takvu kakva jesam... isčezle su.
Otvorih sanduče. I tamo pismo. Crvena koverta.
Pogled je sevao po njoj i jedva čekao da vidi slova.
Štampana su. Kucaćom mašinom pisana. Piše moje ime. Kao i na prednjoj strani. Samo što je na prednjoj strani rebus mog karaktera a ne imena. Nisam smela da otvorim pismo. Više sam se bojala nego što sam želela da znam šta se nalazi unutra. Ipak... pocepala sam kovertu. Ma ko će u takvoj situaciji da pažljivo otvara. Otvaram prvi papir i vidim dobro poznati rukopis. Telo se zgrčilo, zauzelo jedan položaj i nije se micalo. Čitala sam, bez daha. Nisam disala.
Umirala sam čitajući. Oči prelazile po papiru. Suze. Nada.
Sreća. Radost. Vraćanje u neke davno proživljene dane.
Prelepe reči birane za mene samo... uNUTRA I FOTOGRAFIJA. Na njoj on u odelu vitak, lep, prelep. Sa cigaretom u ruci. Znala sam da nešto nije u redu ali nisam znala šta. Pismo? Ko još piše pisma???
Zašto je ovih prvih par pasusa tako divno napisano? Zašto se nije javio, poslao poruku... da razgovaramo nego pismo???
I dok još nisam stigla do drugog i trećeg lista... shvatila sam.
Opet sam poletela, opet posrnula. Dobila krila i preletela oko sebe, uzdigla se iznad misli... iznad osećaja. Na kratko... jer...
Najlepše birane reči pišu se u oproštajnom pismu.
Нема коментара:
Постави коментар