Verovatnoća. Relevantnost. Kako se izgube i postanu druge reči i druga značenja. Vrlo lako, prosto kao papir. Čas vrediš čas si niko i ništa. Vrednost se izgubi u odnosu na to koliko neko drugi vredi. To nema veze sa tobom. Nikada nije ni imalo. Dokle god budes koristan vredećeš, kada nemaš šta da ponudiš, zašto uopšte bilo šta očekuješ? Nisi glup, ne bi trebalo da si. To moraš znati! Ne. Ne postoji iskreno, istinsko, pravo. Ništa. To se samo čini tako. Ne vole tebe. Vole osećaj koji izazivaš u njima kada si tu, kada postojiš. Vole kako se osećaju kada mogu da računaju na tebe. Vole način na koji ih gledaš. AMAN!!! I to rade zbog sebe. Uvek vole samo sebe. Vole način na koji slušaš njihove reči, vole tvoju podršku... ljudskost. I moraš to da budeš do kraja, baš ono što se od tebe očekuje. Kako može da ti padne napamet da budeš nešto drugo? Zašto? Kad postojiš samo da bi nekome bilo lepo što radiš stvari koje ga čine srećnim. To nema nikakve veze sa tvojom srećom. Samo u teoriji je bitno da ti požele sreću. Oni brinu. Brinu, vode računa da njihove reči u tebi ne proizvedu misli koje će izaći vani i reći ono što im ne prija da čuju. Opet ti si samo sredstvo. Dobro jutro ili dobar dan. Automatski se izgovara. Ponekad ti samo izleti HVALA nisi razmišljao o tome, mehanički izlazi iz tvojih usta ali ti zaista ne misliš to, to govoriš jer je tako uredu da se kaže. Vremenom postaneš neko ko MORA da poštuje standarde. Nesmeš da se ljutiš kada si povređen, ne smeš da voliš kad ti hoćeš. Jer možeš da voliš samo onda kada neko ima vremena za to. Kada nema obaveza, važnijih stvari, drugih osoba. Kada je dosada pojačana a ti si jedini izvor trenutne satisfakcije. Samo tada u tim momentima. Kasnije postanu druge stvari važnije i ti to moraš da znaš. Lepo isključiš dugme negde u tebi. Prosto i jednostavno samo ga škljocneš i ugašen si za te stvari. E tada možeš da budeš neko ko je uvek tu da čuje, da sluša, da razume i da se divi. Nesme da prekoreva, da se buni, da iznosi svoje mišljenje jer zaboga isključen si... kako uopšte možeš to??? Popustiš i zapitaš se... pomisliš da je problem ipak u tebi. Pa se izvinjavaš zato što si ono što jesi, izvinjavaš se što ostaješ čovek nakon svega. Žao ti je, ne možeš tek tako da se škljocneš, taj prekidač kod tebe ipak ne funkcioniše i biraš reči... pokušavaš i trudiš se. Zašto??? Zato da bi konačno isterao najveću ljigu iz nekoga. Tada dobiješ najgluplje objašnjenje kako nije trebalo tako da se završi, i kako niko nije planirano da ti budeš povređen, i najljubaznijim, najpažljivije biranim rečima ti govori o tome kako odustaje od svega ako je to tvoja odluka i kako će uvek biti tu za tebe. To je ona najgora isprika, koja govori o tome koliko je toj osobi bitno da reči koje su izgovorene sa njene strane moraju ispratiti sva njena pravila, da onda kada ih se priseća ili ih čita ponovo to bude zvučno, lepo izgovoreno ili napisano i potpuno opravdava nju kao osobu koja je spremna da čeka da ponovo po ko zna koji put ti kažeš sebi kako si u krivu. I izviniš se, zato što postojiš, osećaš, dišeš... jer nije pravi trenutak za to.
Нема коментара:
Постави коментар