Kralj...

Samo se dogodilo jedno veliko ništa. To ništa je obuhvatilo čitav um I upravlja njime. Prestalo je da misli, da oseća, da čuje i da pleše...više ni ne piše. Ništa je pobedilo sve. Mučno izvlačiti reči iz nečijih usta, navoditi misli na bilo koju stranu koja nije ova na kojoj se nalaze. Nista je obuzelo sve, svaki trun postojanosti, svaku česticu duše. Ne odoleva mu, toliko se poistovećuje sa njim da više ne razmislja. Razbolelo se od izgovora kako krivica nije u krivcu a njegov svet je srušen. Krivac nije od stakla, neće se slomiti od istine, ali laž ce ga ubiti. Krivac hoće da bude kriv, hoće da zna šta nije. Dosta mu je više da jeste. Najbolji prijatelj, divna osoba i jako drago biće. Može li da bude jednačina? Suviše je žensko da se ne oseća tako. Da. Oseća se... samo je niko ne dozivljava na taj način. Prezire potiskivanja koja ne služe ničemu osim da se čovek oseća odvratnije nego što treba. Hoće da nije i da zna šta nije, tebi koji uporno govoriš da ti jeste nesto. Ma šta ti je? Parče papira, lepo ispisana slova, broj? Koji font? Koje pismo? Kako se čita a kako piše. Kako ne shvataš? ... lepo sastavljene reči o kojima se dugo razmišlja da se nameste tako da budu savršeno uklopljene u rečenicu najviše bole. Zašto? Zato što ne govore istinu. Na lep način opisuju ružne dogadjaje. Ružni dogadjaji su ružni kako god ih napisao ili izgovorio. Trebala je da bira izmedju tri stvari... a šta da je izabrala drugu??? Šta da je izabrala??? Problem je u tome sto razume tvoj strah ali ti ne priznaješ da se plašiš... Kralj kome nije stalo da bude kralj nikada nije ni bio kralj...

Ostrvo...

Izvireš iz sebe i odjednom samo znaš da to moraš uraditi. Nije važno ni kako, ni zašto... nema pitanja, nema odgovora, ni izgovora jednostavno moraš. Sada i odmah, ne postoji juče, ni sutra. Sada znači ovog trenutka. Put ti nije težak ni dalek nema prepreka kada se uputiš tamo gde želiš biti. I neka traje čitavu večnost ili jedan tren, ako traje i sekundu... vredno je. Osećaj tinja u grudima, čitavo telo ti pulsira i hoće da izbije iz tebe onda kada ti nešto nije dozvoljeno ili kada si zamoljen da ne uradiš to. A kako? Kao da sprečiš želju? Kako da ne osetiš toplotu sunca, kako da ne pogledaš u svetlost kada sediš u mraku, kako da prestaneš da dišeš kada ti vazduh prodire u svaku poru tela. 
Disala sam. Punim plućima. Nos, usta, obrazi, uši... sve je disalo u meni... još uvek diše. 
Dodir pamuka... pripija se uz kožu, nežno je dodiruje, ne zateže, ne steže, savršeno obavija i prati oblik tela, ne pada sa tebe. On se ne prilagođava on se usklađuje... a ništa kao pamuk nije... 
Kada imaš slobodu da uradiš bilo šta a izabereš da ipak to ne uradiš stvar je u shvatanju suštine, bitnosti... ne u tome da li možeš.... iz hira, iz ljubavi, iz obzira ili bez obzira... svejedno... u toj igri sloboda je poverenje. 


Nije potrebno tražiti poverenje, potrebno je verovati, ne izneveriti... čak i onda kada misliš da je sasvim u redu, čak i onda kada misliš da nisi izneverio... jesam... 
Obraz uz obraz, ruke oko vrata i ruke oko struka, ples prijateljstva... Zanesenost, moć i nemoć. 
Sve se dogodilo u sekundi, svi znani i neznani osećaji su izbili iz pulsa života... njihovog života. 
Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše... 
Ne nije to trebalo da se desi, nije trebalo ni da se ne desi, to nisu bila dešavanja. To nije bio plan niti očekivanje. 
Očekivanje je prošlo, izgubilo se u nemogućim okolnostima. 
Disali su iste misli... a govorili očima, reči ništa nisu mogle da kažu bile su isprekidane, neprirodne, teške. Kao pijana tela koja sila zemljine teže vuče na dole. Oči su pratile sve tačke, tražile svaku neizgovorenu reč na licu. U osmehu, u obgrljenim kolenima, iza resice uha... na vratu. Našle su ne pokazujući to. Bile su otvorene i zatvorene ali su znale da vide u oba slučaja. 
Ruka ispod leđa... 
Srce skače u grudima... oči sevaju i žele... da vide, da osete, da dodirnu iako... žele da dodirnu. 
Sputana želja je želja takođe. 
Bez pitanja, bez reči... tišina. Ništa se ne čuje. Ne sme da se čuje, ako se čuje onda se ne oseti... Nema ni misli, samo prostranstvo veliko kao kuća, veće od mora... sa mirisom kiše u borovoj šumi. 

“ Ovoga puta odraz joj nije odgovorio. Osetila je ogromnu teskobu u grudima koju je smenila teška praznina. Više nisu bile isto, nisu bile jedan svet. Udahnula je duboko, podigla glavu i krenula odlučnim korakom niz ulicu uz koju je, kako joj se činilo, maločas dotrčala.Nije znala kuda ide, ali disanje joj je bilo ravnomerno, bila je mirna i odlučna. Ništa je nije moglo zaustaviti. Ništa osim... Bucmasto, nasmejano lice dečaka sa stepenica je izronilo iz mase ispred nje. Jako je zagrlila dečaka i stegla ga kao da se plašila da će svakog trenutka nestati. 
– Idemo li? 
Idemo. – Rekla je polu majčinskim, polu prijateljskim glasom, poljubila ga u obraz, jako, da pukne i uzela njegovu ručicu u svoju. Zajedno su nastavili niz ulicu, hodali su odlučno i nisu se osvrtali niti zastajkivali sve dok nisu nestali iz vidokruga i poslednjim posmatračima.” 

Ne, nije to sudbina, ona nema nikakve veze sa tim. Oboje su samo pročitali knjigu, u njoj je pisalo, u njoj i dalje piše...

Trenutak...

Kada zrak sunca prodje kroz prizmu on postaje nešto sasvim drugo. Prvo bude tračak svetlosti koji u dodiru sa prizmom ne ostaje jedan, pretvara se u mnoštvo zrakova. Kada misli iz glave pređu u unutrašnjost bića one postaju osećaji. Osećaji raznih boja. Lepota duge je u raznolikosti boja. Prva i zadnja boja se potpuno razlikuju ali potiču iz istog zraka. Kada se te boje odvoje i poređaju nekako drugačije one nisu duga iako su sve tu. Isto je tako i sa osećajima. Ljubav se rađa iz kontrasta, iz raznolikosti i šarennila, iz oprečnih osećaja. Svaka umetnost protivreči samoj sebi. Zato i jeste umetnost. Kao i život. Kao i sve. Najveća lepota je da se doživi umetničko delo u trenutku suočavanja sa njim, kada samo proizvede osećaj u nama, bez naših predrasuda o njemu, bez ikakvog znanja o njemu, bez mišljenja, bez razmišljanja. Dok gledaš sliku, ne treba ti znanje da bi je razumeo, potreban je samo pogled koji dok prelazi preko nje oseti ili ne oseti njenu veličinu. Kada se zvuk neke melodije ušunja u tvoje uši ne moraš da znaš pesmu da bi telo zaigralo, ne moraš da znaš odakle potiče da bi ona naježila tvoje telo. To se jednostavno desi i desi se u tom trenutku, u trenutku dodira sa tobom. Nije isto kada se samo priča o umetnosti i kada se ona stvarno doživi. Zašto je trenutak bitan? Zato što se jedino u trenutku u kome se nešto dešava svi osećaji spoje u jedno i postaju želja. Bojama tada nije važno da li su svetlije ili tamnije, nije im bitno koja je prva, koja je zadnja, tada su sve te boje jedno, one su duga. Njihov cilj je da pokažu svu svoju lepotu i da razvesele. A i sama duga, kad se ona javlja? I ona se javlja iz suprotnosti i javlja se samo u određenom trenutku. I sve, sve na ovom svetu počinje da postoji u trenutku u kom se dodirnu suprotnosti. Eto... zato je bitan trenutak.

Nelogično...

Kasni večernji sati. Ona sedi nad knjigom i upija znanje. Znanje koje se ne nalazi u knizi, znanje koje je već davno bilo u njoj a koje nije mogla da pusti iz sebe. Nije mogla da mu dozvoli da živi. Plašila se. Njeno je znanje bilo drugačije od sveopšteg znanja. Ona nije donosila zaključke tako što bi poređala argumente i logičnim putem ih rešavala. Ona je argumente uvek izbacibvala i vodila se osećajima. Njoj nije bilo bitno da li je u prostoriji hladno ili toplo, to joj ništa ne bi značilo. Ako bi osećala toplotu po čitavom telu tada joj argument koji govori da je u sobi zaista hladno ništa ne bi značio, ona bi svejedno osećala toplotu. Ponekad logika nema veze sa istinom. Ako se vodi logikom ona je svesna da će svaki njen korak i svaki pokušaj da nešto uradi biti predviđen. Jer neko ko očekuje nešto od nje takođe se vodi tom istom logikom i tada bi ona bila na gubitku. Radila bi stalno sve ono što nije logično, sve ono što se ne može ni zamisliti da bi bilo ko uradio, ona je to radila. Nije želela da se ističe nije pokušavala da bude nešto što nije, baš zato je to i radila. Dok je sedela nad knjigom i upijala znanje koje je pre nje toliko ljudi upilo, shvatila je da to znanje nema nikakve veze sa njenom prirodom, sa onim što jeste. Nije mogla da se poveže sa tim pravilima, da se uklopi u šablon ali to nije značilo da je problem u njoj. Problem je bio u tome što je naučena da su svi ljudi isti. To je njen um prihvatio kao činjenično stanje ali su se osećaji uvek bunili i znali da tu nešto ne štima. Svi muškarci su isti i sve žene su iste. A kako, bilo koje dve osobe, recimo istog pola mogu biti iste??? To je nemoguće!!! Ona je ta jedna osoba a ova druga osoba je druga osoba i to je već dovoljna razlika koja dokazuje da nisu iste. Oni ljudi koji teže da se uklope u standarde društva nisu pravi oni. Oni su ono što neko očekuje od njih i tu se gubi svaka povezanost sa prirodom postojanja te osobe. Toj osobi su čula otupela, ona više ne zna ni šta želi, ni šta oseća ni šte treba da oseća do trenutka dok joj neko ne kaže šta treba da oseća. I to se zove glupost. Najveća je glupost imitirati nekoga, želeti da budeš neko drugi ili želeti da se stopiš sa masom.. Tako je divno biti ono što jesi, bilo ko, bilo šta, samo da budeš to što jesi... Tako je divno prihvatiti sebe i sva svoja razmišljanja i sve svoje osećaje jer na ovom svetu postoji samo jedan Ti!!! Zatvorila je knjigu i dozvolila osećajima da je nauče....

Ili se oseća ili se ne oseća...

Kako je divan osećaj kad izgubiš bitku i samo se pomiriš sa tim. Kad nema Ega da se joguni, da ti smeta, da te boli i povređuje. Samo prihvatiš da nisi uspeo, okreneš se i teraš dalje. Ne potiskuješ ništa, jeste ti krivo, jeste ti žao. Plačeš, čezneš, moliš.... ali znaš da više ništa ne možeš da uradiš. Ne kriviš druge za to, ne kriviš možda ni sebe, uostalom zasto bilo ko mora biti kriv? Ne, nije to poenta... Poenta je da isključiš Ego i nastaviš da živiš sa tim. Šta je Ego? Ego predstavlja slabost. Ego je neka vrsta sna, tokom koga možeš biti poražen. Jedna misao može da se pojavi samo na trenutak i to je tvoj kraj... A osnova je ta da kada se borite sa nekim, ne bi trebalo da budete prisutni, već potpuno odsutni, tada nijedan mač ne može da vas poseče. I nakon toga kada se misli potpuno slegnu, ne svetiš se, ne govoriš ružne reči, ne povređuje te činjenica a ni način na koji si izgubio bitku. Boli te samo cilj i poenta ali nisi ljut, ne razmišljaš o osveti ili o nekom revanšu...samo nastaviš da živiš. Nije važno ono što kažete važno je ko ste. Ja mogu da upotrebljavam iste reči koje su me povredile, ali one ne mogu da imaju isto značenje. Reči su iste ali kako potiču sa različitih strana one imaju drugačije značenje, drugačiju konotaciju, drugi ukus, drugu muziku... Jer ja ne mislim o tome da li nešto osećam. Osećaji nemaju nikakve veze sa mišljenjem. Kako uopšte može da se misli da li se nešto oseća ???... Ili se oseća ili se ne oseća.

Passions...

Pogleda uperenog ravno u nju. Divio se postojanju tog bića. 
Veličao je svaki njen pokret a hranio se njenim rečima. Bila je Boginja i Djavo, bila sve što valja i ne valja. Davala mu je moć a uzimala svu njegovu snagu. Ništa nije radila. Samo je bila ono što jeste. Govorila ono što misli, radila ono što želi i plaesala osećaje. Njen ples nije bio običan. Jednim je okretom umela dugu da napravi. Paleta emocija bi se rasula, a šarene boje bi ga obuzele tako da ni sam ne zna kojom bojom razmišlja. 
Bio je gord i jak. Muškarac kakav se samo zamisliti može. 
Ali pred njenim činima bi radio samo ono što njeni osećaji bude u njemu. Začarala ga je, namamila, bez ijedne reči, bez ijednog pokušaja da to uradi. Borba ega i emocija uvek završavaju porazom. Poraženi kraljicom plesa. I tada ne bi bilo važno ko je izgubio a ko pobedio. Igra bi se uvek nastavljala samo bi menjala vreme i mesto. Gasila noć a palila dan. U kosi je nosila najopojnije mirise, otrove koje zamrače um. Ali onda kada ona nije tu, njegova bi snaga mogla da nadvlada sve. Njegova bi moć bila neustrašiva. Samo onda kada ona nije tu. Ona nije znala za borbe, volela je samo igru. Nikada se nije služila trikovima. Instinkti su ti koji bi je naveli na prave korake, one kojima osvaja i najvećeg ratnika. Njena lepota nije ležala u telu, niti u licu, njena lepota je izbijala iz nje. Na izgled naivna devojčica koja bosa skakuće po podijumu za igru, ona koja puža sklanja sa ceste i vraća ga u travu, ona koja kao vilinskim prahom rasipa osmehe po licima tužnih ljudi i smeši se, uvek se smeši. 
Prokleta zbog dobrote, prokleta zbog lepote, prokleta što uvek zna više nego što treba, samo zato što osluškuje, samo zato što želi da čuje... 
Baš ona... neka izgori ili neka bude samo njegova...

Kišobran...

Nekoliko koraka po mokrom drumu. Znala sam da nešto ne shvatam kako treba. Nebo je sivo, kišobran me štiti od kiše iako je obožavam. Branim se od stvari koje volim? Zašto??? Da li sam to videla od...? Rekao je da sredim život i... To sam shvatila. Osećam kišu po obrazima, iako se štitim od nje ona me dodiruje. Neke stvari ne možeš izbeći. Nije problem u meni. Ne, nije tako kao što sam mislila. Kako sam mogla da ne slušam ono što mi se govori, kako sam mogla pogrešno da tumačim slova? Problem je ono oko mene. Nekoliko koraka i... HOP!!! Preskočila sam baru, petom sam pokvarila njen oblik, žao mi je, okrenula sam se da proverim, ipak... je ostala bara ili deo nje, svakako je ličila na baru. Naravno... niko ne želi da bude na tom mestu. Fioka koja se otvara po potrebi. Još jedna bara, ne, ovu neću preskočiti. Možda bih trebala da sklopim kišobran? O tome ću razmišljati posle. Ma ne, uopšte se ne radi o tome! Fioka... kako to odvratno zvuči. Upravo se o tome radi! Kišobran!!! Ne volim ga. Ne treba mi. Ne štiti me. Kisnem i sa njim i bez njega. Ne umem da objasnim a opet... nemam argumenata da dokažem da je drugačije nego što jeste. Na mojoj fotografiji sam ja. Ne, to nisam ja, to je samo slika mene zabeležena u trenutku, ja sam mnogo više od fotografije. Nije mogao da mi kaže uradi to i to, trebalo je da sama shvatim da je o tome reč, trebalo je da ukapiram. A ne da se silim. Sklopila sam kišobran. Sada se povezuju misli sa događajima. Svaka reč ima smisla. Sve je jasno kao dan. Samo ja i dalje nosim kišobran. Bojim se... Kukavica sam. Volim kišu a sakrivam se od nje ispod kišobrana. U drugim okolnostima ga ne bih ni noslia. Da sam baraem jaka da ga bacim, zgazim, uništim a ne da se krijem pod njim jer me štiti od kiše... Zamislila sam scenu u kojoj širim ruke i radujem se kiši, nije me briga ni za šta... a vetar... vetar je odneo kišobran...

Ples prstima...

Lakirala je nokte... ljubičasta boja. Lak je suv a prsti su spremni da plešu. Nežno je pomerala prste i puštala melodiju iz njih. On je bio tužan, depresivan... pokušavala je da mu popravi raspoloženje. Želela je da ga uhvati za ruke i pokaže mu ples. Govorio joj je da je nekada igrao ali da ga sigurnost da to nije pravi ples ipak sputava I da pokuša. Ona nije odustajala, muzika u ušima joj je davala ritam, njihala se sa svakim slovom, puštala osmehe i širila energiju. Ali onda kada je melodiju klasične muzike zamenio džez videla je da ipak i njegovi prsti plešu, poneseni muzikom. Nije ona uticala na njega, na njih, nije to ni želela, jedino što je htela bilo je da oseti tu muziku i da joj se prepusti. Slike lepih trenutaka su joj se ređale pred očima, htela je da ga razveseli njima.... Osetila je da depresija jenjava... a prijatan zvonki smeh odzvanjao je svuda oko nje... mogla je da ga čuje, da ga vidi i oseti... Nisu morali biti blizu da bi osetili čaroliju izazvanu plesom. Bila je sasvim dovoljna muzika ... jedna jedina pesma koja se čula i ovde i tamo. Ta pesma je umela da budi iste osecaje, sinhronizovane misli, pokrete, reci... da pomera prste i da stvara ples... Plesali su skupa... O, da... jesu...

Praznina...

Tišina, to je kada ne čuješ ništa i to ti prija. Praznina to je kada ne čuješ ništa, ne vidiš ništa i ne misliš ni na šta. Ali to nije ni malo loše. To je trenutak kada tvoje biće želi da se isključi na trenutak da bi nakon toga moglo da ponovo prima i daje. Ti ne možeš da utičeš na to, ponekad nisi ni svestan toga, jednostavno se desi. Jedino tada možeš da saslušaš, da sagledaš i osetiš samog sebe. Tek onda kada isključiš misli i zatvoriš oči. Misli te stalno teraju da veruješ da je sve ono što se dešava tamo negde unutar tebe neistina, da je izmišljotina, da je mašta. A to je u stvari jedina istina. Jedino tamo si stvarno Ti. Bez stečenog mišljenja, bez predrasuda, bez frustracija... Ti si ono što osećaš i ti si ono što je tvom umu teško da prihvati. Ti si ono unutra. Umu je teško da prihvati sve ono što je nelogično, zato što je on tako naučen, zato što je tako vaspitavan. Zato um i ne može da oseća. Sa dušom je drugačije ona zna da nešto postoji, ona je svesna da neke stvari iako nisu vidjive i opipljive one postoje, ona ih oseća ona ih živi, ali oseća ih samo onda kada o njima ne razmišlja, samo onda kada ne dozvoli mislima da svojom logikom podvrgne njeno postojanje. Da bi telo funkcionisalo ono ne upotrebljava um, ni logiku, ono samo od sebe funkcioniše i kada mislimo i kada spavamo i kada ne mislimo, telo radi instiktivno ne traži ničiju pomoć da bi funkcionisalo. Isto tako je i sa osećajima samo što im mi razmišljanjem ne dozvoljavamo da sami funkcionišu. Ali oni su ponekad jači i od misli i od svake logike. Izađu na površinu bez obzira na sve.To je kao kada se zagledamo u jednu tačku, naš um nam je dao taj zadatak, da gledamo u tu tačku i da ne trepnemo. Možemo izdržati nekoliko trenutaka ali kada prođe određeno vreme bez obzira na naređenje uma kapci će sami trepnuti. Praznina nije ništa loše. Praznina si pravi Ti. Praznina to je kao kada neko svira bubanj- bubanj je prazan iznutra, zato možete da svirate na njemu. Njegova praznina je ta koja vibrira taj divan zvuk koji se čuje i nastaje iz praznine.

Proleće...

Otisnula sam korake, utabala beton, rasula snove po njemu. Boje su svuda oko mene. Govore divne reči pevaju najlepše pesme. Ja hodam po njima na vrhovima prstiju plašeći se da ne pomešam savršenu čistinu jedne boje kojom kapi neke sasvim druge. Stopala me golicaju od živosti boja. Smeh se rasipa svuda oko mene i taj smeh, to je sreća izazvana u meni... Srećna sam što sada znam šta znači biti proleće. Savršena usklađenost misli sa melodijom u ušima, a svaki milimetar tela to oseća. Isto kao proleće....uskleđenost boja i mirisa sa vazduhom koji udišeš... lepota, sreća, razdraganost. Dete u meni skakuće od sreće. Trči po zelenoj travi bosim stopalima i boju laka na nožnim prstima utapa u paletu šarenila oko njega. Bela rada moj omiljeni cvet... svuda su oko mene ima ih deset...pedeset ili sto deset... svaka pripada svojoj grupici. Ima ih toliko puno ali ipak nisu potpuno osvojile zelenu površinu trave, dozvoljavaju joj da odmara tuđe oči bojom koja smiruje... A nebo... izvini draga prijateljice mislila sam na Nebo :). Ne moram ništa više da kažem, dovoljno je što sam ga napisala sa velikim slovom... I naravno nešto mora sve to da pokvari... prokleti dim cigarete. Na proleće u meni deluje kao kada sunce sakriju tamni oblaci, mozda mi prija zato što volim kišu a možda su to samo izgovori... svejedno neću je ugasiti, uvek nešto mora da pokvari savršenu usklađenost... da ne bi dosadilo...

Žele bombone...

Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim... 

Osetiš blagu mučninu i povraća ti se kad pomisliš na to. Iako si samo pre par sati sa užitkom i zadovoljstvom kušao i mirisao to. Nisam verovala da će se to dogoditi, ne sad, ne tako brzo. Nije mi ni krivo a nije mi ni drago. Svejedno mi je... U stvari to što se dogodilo... nije se ni konsultovalo sa mnom. Onako bez pitanja je izašlo iz mene i otišlo u svet, ali što je najgore od svega ja ne osećam da mi nedostaje. Ja ne osećam ni da je bilo tu. 
Nekada te žele bombone toliko privuku. Divne su, raznih su boja, sa kristalima šećera na vrhu, ali kada malo duže ostanu na suncu one se pretvore u ljigavu smesu, tada ih ne želiš ni malo... 
Moje su se bombone istopile na suncu i sada mi se više ne jedu.... Ja znam da je njihov ukus isti i znam da su samo zbog toplote promenile oblik ali ipak ne jedu mi se više. Ne, nije to kiselo grožđe, ne nisam ja lisica. Ne mogu da dohvatim nešto pa mi se odmah ne sviđa. Ma kakvi... ni slučajno. Bilo je puno takvih situacija i uvek sam pokušavala da dohvatim groždje, sada mi se jednostavno ne jede. Možda mi je i samo grožđe koje sam nekada probala pomoglo da shvatim da je lep osećaj samo dok ga jedem, samo dok je u ustima. Posle toga ga više ni ne osećam ni ne vidim... Ko zna... nije ni važno. 
O ukusima ne treba raspravljati kao što ni ne treba pljuvati hranu koja te je zasitila... I ja to ne radim, samo jednostavno ne želim više da jedem nešto što sam nekada volela, možda i dalje volim ali mi se više ne jede.... 

Odjednom ti se samo desi i presahnu ti želje. Nekako ti se smuči nešto... tek tako, bez najave bez ičega sa apsolutno svim... 

Narandzasto

Tišina, mir. Sedi na podu. Noge su joj ispružene ispred tela. Laganim pokretom privlači levu nogu do središnjeg dela tela, desnu stavlja naspram leve. Leđa su prava iz osnove, ramena blago zabačena unazad. Dlanove je nežno oslonila na kolena, povlači ih duž butina dok ne oseti spajanje u lopaticama a zatim ih vraća na kolena tako da dlanovi budu okrenuti na gore. Zatvara oči i fokusira se na svoje unutrašnje biće. Oseća ljubav u sebi i sklad sa okolinom. Pokušava da potpuno opusti telo. Ne diše plitko. Okreće vrh jezika ka resi, da bi energija u telu ravnomerno strujala, koristće strugajući dah. Udah je u položaju, sa izdahom blago zarotira telo na desnu stranu tako da desnu ruku spušta iza sedalnih površina a levu oslanja na desno koleno. Unutrašni pogled je usmeren na desno. Oseća torziju kičme. Sa udahom se vraća u prvobitni položaj a sa izdahom postupak ponavlja tako što se sada okreće na levu stranu. Disaće troslojno...Stomak, pluća, vrhovi pluća, izdah je dva puta duži samo ako prija... Počeće prateći otkucaje srca. Tri udah, šest izdah. Diše na nos. Oslanja dlanove na stomak, kičma je prava iz osnove. Izbacuje sav vazduh iz stomaka, uči da diše stomakom. Dok izbacuje vazduh vrhovi prstiju se dodiruju a kada udiše prsti se šire na stranu.... Yoga je počela... radiće dva sata a nakon toga će se tok misli srediti a telo će se smiriti. Biće potpuno opuštena i obnovljena. Uživaće u divnom danu... Danas je sreda. Narandžast dan. A narandzasta boja kada se prevede u osećanja znači.... SREĆA!!!

Domine...

Pogrešan korak. Tlo pod nogama se trese. Taj koraak je učinio da domina izgubi ravnotežu. Kalatila se par sekundi, na trenutak je delovalo da će pasti na suprotnu stranu od strane na kojoj su uredno bile poređane ostale domine. Nije. Pala je na sledeću koja je pogurala čitav niz. Slika izgrađena od domina se nije promenila potpuno ostala je vrlo slična. Smo što domine nisu stajale već su ležale po po podu.

Znala je da se to u jednom trenutku može dogoditi ali je u isto vreme verovala svojim koracima. Izdalo je i jedno i drugo. Dobro, nije toliko strašno, sada samo treba da podigne sve domine i ponovo napravi prvobitnu sliku. Potrebno joj je vreme, strpljenje i smirenost.Verovaće sebi i pustiti vremenu da učini svoje. Ona će sedeti u mraku i nežno podizati jednu po jednu dominu dok ne dođe do poslednje. Ali i tada kada podigne makar i deo domina postoji verovatnoća da će ih srušiti, dahom, trzajem, pokretom. Mora biti pažljiva, mora napraviti malo veći razmak izmedju dve domine tako da pad jedne ne utiče na bilo koju drugu. Ali ako se tlo pod nogama zatrese predstavljaće opasnost za sve podignute domine koje ne moraju pasti zato što su gurnute od one iza njih. One padaju zbog nedovoljno čvrstog oslonca koje ih drži uspravnim. Ali , bez obzira na sve, činjenica je da će ipak jednom, pasti... možda ih zato i ne treba dirati....

Trofej...

On je gradio svetove a ona ih je stvarala...

Ona je bila nežna poput latice tulipana, a on, on je bio trn.

Trebalo je da plešu... Igra je bila ples. Hladan ples pun vatre. Latica se otkinula i nežno padala ka zemlji. Od sunčeve svetlosti se presijavala i delovalo je kao da je od svile. Vetar je lagano nosio i naboo je natrn. Vetar je bio na latičinioj strani i duvao snažno u trn kako bi ga slomio i oslobodio laticu njegovih oštrica ali nije vredelo, trn je nije je puštao, nije joj dozvolio da vodi svoj slobodni ples i pleše samo za sebe. Morala je da se kreće po njegovim komandama. Latica više nije osećala svoju postojanost. Osećala je vetar koji pokušava da je odvoji od trna i osećala oštricu trna koja joj ne dozvoljava da ode od njega. Sunce je peklo sa jedne strane a sa druge ju je ledila hladnoća trna.

Postao je čovek a ona je bila devojka u belom...

Rukama je bila okačena o njegov vrat a celim telom oslonjena na njega. U tom plesu je bila paralisana on je vodio igru. Klizili su lagano po podijumu za ples i kad god bi bio trenutak prave vatre on bi je puštao iz naručja, ona bi se okretala i udaljavala od njega tako da bi ostali samo dodirnuti vrhovima prstiju i strelama pogleda..

Zatim bi je naglo cimnuo i pribio uz sebe. Dahom bi prešao preko njenog lica a ona bi ukopana stajala tu. Nežnim pokretom ruke bi prelazio preko njenog struka a zatim bi je obgrlio i pribio jače uz sebe pa je nežno klizeći spustio između svojih nogu, ne gubeći kontakt sa njenim grudima... Uhvatio bi je za ruku koja je bila iya njenih ledja i zavrteo bi je u tom položaju... Vetar... je tada odgurnuo od njega...

Osetio bi njenu nemoć i povređenost i uzeo bi je nežno u naručje. Prepleo svoje prste sa njenim i vodio je, vodio je ples, pokazivao joj korake koji trebaju ići suprotno od njegovih...

Njena se snaga vraća, pokreti i koraci su joj brži od njegovih, ne ume više da je isprati. Ona mu lagano beži a on ne ume da je sustigne. Greši, pravi nedozvoljene korake a pogledom seva preko veštih pokreta njenih nogu... Okreće se u krug, više joj nisu potrebne njegove ruke da prate ritam. Dozvoljava mu da je sustigne. Zagrljaj, umirili su se, ni vetra više nema... On je hvata oko stuka i kao trofej diže iznad glave. Ona uvija svoje telo, uvija se i izvija. Ona je trofej... trofej u njegovim rukama...

On je gradio svetove a ona ih je stvarala...

Mali plašljivi zeka...

Dok je u naručju uživaće u dodiru i maženju ali čim ga pustiš biće neuhvatljiv, moći ćeš samo da se diviš njegovoj lepoti iz daleka. Moći ćeš da mu zavidiš koliko je brz i koliko mu je čulo sluha pripremljeno da reaguje na svaki tvoj pokret. Svaki tvoj pokret ka njemu je u stvari korak dalje od njega. Ne možeš ga privući ni hranom, nikada ti neće jesti iz ruke. Biće gladan ali čekaće da se pomeriš od hrane da bi je kušao... I na kraju, prićiće ti samo ako on to želi i samo onda kada to poželi, možeš ga juriti možeš bilo šta pokušavati ali uzalud... on će uvek biti brži od tebe...

Mašta...

Probudila me je muzika, zvuk prirode. Ptice.... godinama unazad pevaju istu muziku, onu koja nikada ne dosadi. Divna je, ne iritira, ona opušta i budi te tako što te tera da joj se nasmeješ, da se zbog nje raduješ. Osećam miris vazduha, tamo ne miriše tako čak ni kad pada kiša... Sve je drugačije ništa nije isto...ovo je moje... tamo nikada nisam ni pripadala. Prilagođavala sam se, usklađivala ali ništa nije vredelo, ovog puta nije... sada sam se vratila, da bih mogla ponovo da odem. Da sa jedne strane rastem a opet da me ona druga strana brže ubije. Mora nešto da fali... uvek, svakome, svemu...
Nekada se te rupe koje su šuplje ničim ne mogu popuniti. Nekada samo zamisliš da su popunjene i bude ti lakše... ljudi prave izmišljene i zamišljene svetove pa tako žive a pritom nisu duševni niti psihički bolesnici... oni su samo maštari...
Mašta nije nešto što te odvaja od stvarnosti. Ne. Ona te samo ubedi da može da bude bolje, šarenije, lepše i pomaže ti da središ misli da se raduješ da na kratko zaboraviš na ono stvarno i ono ružno ali ga i tada imaš u podsvesti ono živi tamo, živi u tebi samo si ga okupao, namazao mirišljavim mlekom za telo ekstratima nečeg prirodnog što leži u tebi i izbija na površinu onda kada najviše treba, onda kada je zrelo, kada cveta... Pa ga obučeš u najlepše haljine... možeš da biraš, da biraš boju i materijal koji najviše odgovara njegovom prirodnom mirisu...možeš ga presvlačiti i oblačiti ponovo i ponovo. Dokle god ima haljina i boja za menjanje i dokle god mašta ne presuši.
Nekada poželiš da ga ogoliš, da ga prikažeš u najgorem ili ne... u najboljem svetlu ali sve što je ogoljeno po nekom zakonu mora biti stvarno mora biti istinsko mora biti ružno. 
I onda kada se vratiš, kada izađeš iz maštanja pun si snage i možeš da nastaviš dalje. Oporavljen si. Misli su se odmorile od tereta koji realnost nosi, ali nisu pobegle, samo su se sklonile na kratko otišle na spavanje, otišle da sanjaju nešto, i kad su se naspavale i odmorile vratile su se u novo jutro. Tako sve funkcioniše... 
Sve se usklađuje sa jutrom i mrakom...

Tama...

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami.... 

Dokle god sunce bude na toj strani on će obasjavati tamu. U zavisnosti od toga na šta pada stvaraće razne boje. Možda će se reflektovati i proširiti svoju svetlost po čitavoj tami. Tami će biti svejedno ona je bila tama i pre svetlosti... Ali oči naviknute na svetlost, oblike boje, na nešto drugačije od tame, očima će nedostajati sunce koje je probilo tamu. Tmu u kojoj su stvari izmišljene i yamišljene na osnovu onoga što ona dozvoli da se zamisli, da se vidi. I posle tog svetla će oči videti, naviknuće se na tamu, lagano, prilagođavanjem možda čak i lakše nego na svetlost. Očima ponekad treba tama. Da se odmore, da se opuste i zaborave na boje, oblike i veličine. U mraku je očima sve isto... svejedno. Sve je iste boje. Očima se ne mogu opipati oblici to već ima veze sa dodirima. 
Ali kada su oči zatvorene i kada je u mislima mrak dodiri se osete mnogo jače... mnogo intenzivnije. Tada se pojačava čulo sluha a telo oseća i vazduh. Oseti da se nešto nalazi oko njega čak i kada je udaljeno. Čuje svaki šum i oseti tuđe otkucaje srca kao da kucaju u njemu. Oseti nameru ali ne zna... nije siguran. 
Pojačava se osećaj nesigurnosti pa telo potpuno zatreperi spremno da oseti sve ono što ne može da vidi. Kada se toj tami doda glasna muzika u ušima, tada je celo unutrašnje biće paralisano. Ne vidi i ne čuje, može samo da oseti. Uplašeno je i hrabro u isto vreme. Vodi unutrašnju borbu sa sobom. Želi da vidi i da čuje. Boji se i želi da što pre oseti ono što nije tama i ono što nije melodija u ušima. Tada i najnežniji dodir boli. On je neočekivan i telo nije pripremljeno da ga doživi, da ga oseti i ono što se proizvede u njemu je neizmerna bol i potreba da što duže potraje i što pre prestane da traje. Kapljica vode koja nežno u toj gluvoj zaslepljenosti klizi niz vrat preko ramena sa unutrašnje strane ruke proizvede takav doživljaj u telu kakav se drugačije ne može osetiti... ni sa milion kapljica vode... 
Isto je i sa zaljubljenošću...baš tako biće deluje na nju... što smo u većem mraku i što smo više slepi i opčinjeni muzikom to je više osećamo ... bez obzira na hiljadu kapljica vode... 

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami....

Tri sveta...

Nešto se pomerilo, za jedan milimetar je dalje ili bliže meni. Ne znam, samo znam da je promenilo mesto. 
Istina. Saznanje. Neznanje. 
Točak neizvesnosti se vrti u krug. 
Tamo gde se zaustavi, srušiće svet. Sva tri sveta su izgrađena u tebi. To su veliki svetovi u kojima ne žive ljudi. Živiš ti u milijardu stanja i izdanja. Sve ono što jesi i sve ono što nisi, sve ono što želiš i sve ono što ne želiš biti. I uvek si zaslepljen i kada si srećan i kada si besan. U oba slučaja ne vidiš ono drugo što se proizvodi u tebi nasuprot onoga što osećaš. 
A i to postoji... 
Čuju se glasovi, čuje se neka buka tamo negde u daljini ali ti si fokusiran na muziku koja dopire do tebe, muziku koja se čuje iz slušalica lagano ulegnutih u školjku tvog uha. Ti vidiš svet, vidiš sve oko sebe ali u ovoj situaciji melodija prati njihove pokrete, njihove crte lica, čitaš kroz pesmu i zvuk, doživljavaš svet kroz muziku koju slušaš a ne čuješ stvarnost iako znaš da se iza tog zvuka krije nešto drugo što ne čuješ ili prigušeno čuješ. I tada te neko prekine, na trenutak ugasi taj svet, slušalice su ti spuštene, oslonjene na ramena. Muzika i dalje dopire do tebe, ali nema tu snagu nema taj intenzitet. Sada si fokusiran na dve stvari, pratiš situaciju koja je prekinula tvoj svet u kome se samo čuje muzika i uvukla te u svet u kome se nadmeću pesma koja se i dalje jedva čuje ali koju tvoje misli pevaju tamo negde u tebi. I čuju se još neki glasovi. Ljudi pričaju. Osoba pored tebe diše, osoba naspram tebe proizvodi zvuk tako što škrguće zubima. 
Čuješ zvukove... bušenja, zujenja, šuštanja, kašljanja, plakanja, smeha... reči, neke reči... nečije, pomešane sa pesmom u tvojoj glavi... 
Sada su oba sveta srušena. Onaj iz slušalica jedvačujno dopire do tebe ili samo osećaš takt i znaš da je ta pesma u pozadini. Možda godinama nisi menjao plejlistu, pa si siguran koja je pesma sledeća. Ali priznaješ da nije isto slušati muziku ovako i onako. Sada svet nije tako... melodičan. Ovaj drugi svet je porušen, zapravo porušena je ideja o njemu. Ništa nije sinhronizovano, prepliću se glasnije i tiše note neprijatne muzike i ne znaš gotovo nijednu pesmu napamet. I ostaje ti samo onaj jedan svet... onaj u kome milijardu tebe ispoljava sve svoje osećaje, stanja, želje....fantazije, stvarnosti, tragedije... Taj svet je svet snova. Onda kada se ugase ona dva sveta počinje treći. Kada lagano prestaješ da čuješ da vidiš i da osećaš, kada potoneš u san. Tada si u tvom trećem svetu. U kome si ti svoj junak i najveći neprijatelj. A on se gasi onog momenta kada se probusiš i uploviš u jedan od ona druga dva sveta. 
A točak... točak neizvesnosti se i dalje vrti u krug... 

Kažu da je ovo jedna od retkih pesama uz koju možeš... dok je slušaš (uz pomoć slušalica) biti tako blizu mora. Možeš ga čuti, osetiti i omirisati... 

Prašina...

Zaustaviti se, na sekund probati nesto drugo od onoga što treba da se uradi. Stati i shvatiti da nije onako kako misliš da trba da bude. Ne. Ne mogu se svi zaustaviti onda kada i vreme kaže da je kraj. Uvek je tu ono beskonačno koje vuče, koje ne zna za kraj. 
Čestice prašine su teže od olova kada se natalože i upropaste harmoniju savršenstva. Teže su zato što olova tu nema, oseća se samo ono što je prisutno, samo ono što se nalazi tu oko tebe, u tebi. Mada teorija o tim stvarima će uvek reći da je olovo teže. Ako na tas vage stavis po kilogram oba i moraš uzeti jedno uvek ces uzeti prasinu, izgleda lakse... a ima je više iako se slika toga ne može ni zamisliti. Šta su sitne patnje naspram svetskih katastrofa? Ništa značajno... ali su moje, ja ih nosim, ja ih živim, ja se borim sa njima. Meni su najveće. I posvetim im se, ugostim ih i primim, jer znam da su i one deo mene. Nekada su najlepša umetnička dela obojena crnom. Zastrašujuća je ali je otmena i elegantna i.... crna je boja. Put preda mnom nije ništa jasniji od puta iza mene. Oba su izmišljena za trenutno stanje uma. Moraš se sećati da bi dodirnuo prošlost, moraš se prepustiti da bi kušao budućnost. Ovo sada se oseti vrhom jezika. I dodir i punoća ukusa. Zato nisu osećaji jači kada ih se sećamo ili kada zamišljamo kakvi će biti. Osećaji su ono u ustima što sada osećaš. 
Prepusti im se i pusti da te vode. Ukoliko su nešto probali prepoznaće i tačno znati šta kušaju, znaće kad da stanu, da ne pokvare lepotu ukusa, da bi ga još želeli. Ako nisu... opet će znati, novi ukusi su specifični, mogu podsećati na ovo i ono ali su jedinstveni i novi. Nisu ni ovo ni ono... 
Telo i sve u njemu zna kada je dosta. Ono upravlja svetom u tebi. Čim oseti da je kraj ono zaustavi taj deo tebe i to je kraj. 
Tako prestaju neki osećaji, zato što je čulo za taj oset u tebi umrlo, telo ga je zaustavilo, ne da bi te povredilo nego da bi ti dozvolilo da osetiš nešto novo. I samo zato ne možeš prestati da osećaš nešto što i dalje živi u tebi. Ono je tu, ono postoji, priznao to ili ne... 
I pusti ga neka živi, osećaj ma koliko ne želeo to... jer da ne treba da osećaš to... ono bi davno umrlo u tebi.

Suprotnosti...

Suprotnosti u njoj su se spojile. 
Počinje pesma. Gitara.... španska gitara. Prekida, guši se... Zaustavlja i opet počinje... 
Fado muzika. Dva andjeoska glasa. Muški i ženski. 
Ona je u pozi fetusa. Prati otkucaje srca, prepušta se muzici želi da zaigra. 
Tri otkucaja srca... 
Muški glas je dodiruje. Govori joj šta da radi, upravlja njenim telom. On peva emocijama koje ne može da ne oseti dok sluša tu pesmu. Liči na kišu, liči na tugu, liči na nadu i topao vetar. 
Sve to se nalazi u njoj. 
Suprotnosti. 
Oseća da se sve srušilo ali ipak ima nade... Njegov glas joj tao kaže. 
Krv struji telom. Telo se pomera samo, bez njene komande. 
Vuku ga nevidljive niti njegovog glasa. Tačno mu govore šta da radi, kako da doživi muziku. 
Zbog kiše je promenila položaj. 
Lagano se uzdiže i seda. 
Zbog tuge. 
Desna ruka je u levoj ispred stomaka i širi ih ka nebu, pa lagano spušta na kolena. 
Nada i topao vetar su se sjedinili. 
Suprotnosti. 
Emocije pesme, se prenose na nju... plače joj se... i igra... volela bi da zagrli muziku svojom igrom, da joj uzvrati prelepe osećaje koje budi u njoj. 
Suprotnosti. 
Svaka nota, svaki njegov šum struji njenim telom i upravlja njime. 
Podstiče lepe misli... i tužne. Suza klizi niz obraz i spaja se sa nasmejanim usnama. 
Suprotnosti. 
Muzika menja prvobitni zvuk i čuje se... 
Ženski glas... 
Sada je marioneta kojom upravlja ženski glas. 
Kiša je prestala ali još nije ogrejalo sunce. Hladno joj je. 
Telo se ježi. 
Njen glas prodire do srži, hvata je kao grč i nemoćna je da bilo šta uradi. Pomera se kako njen glas pomera konce privezane za nju. 
Rukom je obmotala nogu i podiže je. Izvija kukove na gore pa ih spušta ... Čelom nežno dodiruje koleno. Odmotava ruku, spušta je na pod i.... 
Puzi. 
Uvija se kao mačka. Ne zavodi, umiljava se. 
Savija kičmu, pravi ulegnuće u njoj a glavu podiže. Izbacuje negativne osećaje. 
Tri otkucaja srca... 
Sada je spremna da upije lepe misli i osećaje. Ukočenog pogleda na gore u sebi broji...još... 
Tri otkucaja srca... 
Dovoljno je. Spušta pogled prema stomaku, tako zatvara krug. 
Suprotnosti. 
Leže na pod. Okret celim telom. Jedan, drugi, treći... 
Raspoređuje energiju po čitavoj unutrašnjosti. 
Upija život. Živi muziku. Muzika živi u njoj. 
Hvata koleno i lagano se uzdiže uz pomoć njega. 
Sada joj je lice mokro od suza a osećaji trepere u njoj. 
Ne briše ih... sa njima bolje oseća muziku. Bolje oseća... 
Suprotnosti. 
Prebacuje jednu nogu preko druge, ukršta ih. Prepliće... kao što oni prepliću glasove. 
Vraća ih, pa savija kolena. Prstima dodiruje pod da bi se odgurnula i lagano uspravila. 
Pršljen po pršljen kičme... 
Pomera prste kao da svira. Rukama iznad glave, bere nevidljivo. 
Hvata neshvatljivo. 
Želi da dotakne sve što ne postoji. 
Pokreće ruke iz ramena. Izgleda kao da maše nekome. 
Uhvatila je vazduh pa mu dočarava muziku. Uči ga da pleše. 
Kada su ruke na jednoj telo okreće na suprotnu stranu. Oslobadja mesto svom partneru. 
Da bi mogao da je obavije, da je dodirne, da oseti ritam da pleše sa njom.... 
Potrčala je držeći vazduh za ruku. 
Kao da leti, kao da sanja. On je i dalje tu, hvata je za stuk i podiže... Okreće i.... 
Zaustavila se, glavu spustila ka grudima pa obgrlila butine. 
Sela je na pod a čelo oslonila na svoja kolena. 
Fado.... muzika se i dalje čula.... 
A ona je tiho plakala... 

Kontrola...

Osećaji.... to je ono na šta ne možeš uticati. Ni vežbom ni trudom ničim. Jednostavno se dešavaju, nezavisno od tebe u zavisnosti od mnogo čega drugog. Kažu ti.... ma prestani da voliš, prestani da osećaš to... prestani!!! I ti hoćeš, zaista hoćeš ali ne možeš. Da li možeš da oteraš trnce iz ruke kada potpuno utrne? Ti zanš da ti ne prija i osećaš kao da ruka nije tvoja, teška je, troma ali je i dalje tvoja. Ne osećaš je u tom trenutku, ne možeš da upravljaš njom. Šta god poželiš da uradiš, bilo koju komandu da joj daš ona će pasti dole. A ti ćeš osetiti samo trnce, ni bol, ni toplotu, ništa, samo trnce. I oni neće proći zato što si im ti naredio da prođu. Oni će proći sami od sebe. Isto je i sa osećajima, ne prolaze zato što ne želiš više da ih osećaš, prođu jer im dođe vreme da prođu. Ali ima i neke lepote u tome. Kada si svestan toga da nešto drugo upravlja tobom. Samo oslušni, poigraj se sa tom rukom koja ne sluša i videćeš koji ćeš trud uložiti da jos se suprodstaviš samo zato što te nesluša. Da je neka druga situacija, ne bi ni obraćao pažnju na nju. Jedina stvar lepša od slobode je biti kontrolisan, a toga nismo ni svesni...

Kao proleće...

Jutro me je probudilo. Sunce je ugrejalo celu unutrašnjost mog tela. Obnovilo je svaku ćeliju. Srećna sam. Ljubav je u meni. 
Ljubav je svuda oko mene. Mogu je osetiti i pružiti. Divan je osećaj kada te sreća obuzima i probudi sve u tebi. Kao proleće, cvetaš, rasteš...mirišeš. Kao prolećno sunce koje nije prejako ali opet greje. Greje sasvim dovoljno da pupoljak procveta, da vrabac zapeva, da se trava zeleni. Kao prolećno jutro sveže i razdragano sa naznakama toplijih intervala. A .... noću sam kao nebo puno zvezda... koje ulepšavaju indigo površinu svojim sjajem svojom lepotom i činjenicom da kada padnu ispunjavaju želje. Baš je dobar osećaj... 
Dugo sam spavala, dugo sanjala... Ošamućena sam još uvek. Zbrka mi je u glavi. Neki su snovi bili previše ružni ali opet ne dovoljno da bi bili more. Neki su bili prelepi ali sam se svakako budila. Živela sam u snovima. Živela za snove. Stvarnost je nešto sasvim drugo. Stvarnost je ono što se dešava između ružnih i lepih snova. Kao proleće... 
Nešto između zime i leta. Ali je stvarnost lepša i od jednog i od drugog. 
Koliko sam samo verovala snovima a nisam znala da me oni samo opterećuju. Nisam verovala da je savršenstvo sve ono što se nalazi na putu, na sredini leta i pada. Onaj međuprostor, ona neizvesnost. Život. On se nalazi na sredini i on je najlepši. Sada znam. 
I onda kada ništa nije kako sam zamišljala ja znam da je ipak to najbolje za mene. I kada je dobro i kada nije baš tako dobro. Jer osećaji su konstantni ali ne i uvek probuđeni, postoje i bude se postepeno. Kada se uspava jedan probudi se drugi... nekada su budni istovremeno i stvore dugu u duši. Nekada su kiša , nekada sunce, nekada sneg.... budu i grad. Budu grad onda kada su emocije prejake, kada gore kada ne mogu da se iskažu nego se skupljaju tamo negde unutra, dole. Pa se to dole puni do gore i eksplodira. I tada grmi i seva i bude nevreme. Ali opet... kad to prođe... zasija sunce. 
Ali opet da bi bio stvaran, da ne živi u snovima, nadama i fantaziji čovek mora osetiti sve lepote i katastrofe u sebi.