Čestice prašine su teže od olova kada se natalože i upropaste harmoniju savršenstva. Teže su zato što olova tu nema, oseća se samo ono što je prisutno, samo ono što se nalazi tu oko tebe, u tebi. Mada teorija o tim stvarima će uvek reći da je olovo teže. Ako na tas vage stavis po kilogram oba i moraš uzeti jedno uvek ces uzeti prasinu, izgleda lakse... a ima je više iako se slika toga ne može ni zamisliti. Šta su sitne patnje naspram svetskih katastrofa? Ništa značajno... ali su moje, ja ih nosim, ja ih živim, ja se borim sa njima. Meni su najveće. I posvetim im se, ugostim ih i primim, jer znam da su i one deo mene. Nekada su najlepša umetnička dela obojena crnom. Zastrašujuća je ali je otmena i elegantna i.... crna je boja. Put preda mnom nije ništa jasniji od puta iza mene. Oba su izmišljena za trenutno stanje uma. Moraš se sećati da bi dodirnuo prošlost, moraš se prepustiti da bi kušao budućnost. Ovo sada se oseti vrhom jezika. I dodir i punoća ukusa. Zato nisu osećaji jači kada ih se sećamo ili kada zamišljamo kakvi će biti. Osećaji su ono u ustima što sada osećaš.
Prepusti im se i pusti da te vode. Ukoliko su nešto probali prepoznaće i tačno znati šta kušaju, znaće kad da stanu, da ne pokvare lepotu ukusa, da bi ga još želeli. Ako nisu... opet će znati, novi ukusi su specifični, mogu podsećati na ovo i ono ali su jedinstveni i novi. Nisu ni ovo ni ono...
Telo i sve u njemu zna kada je dosta. Ono upravlja svetom u tebi. Čim oseti da je kraj ono zaustavi taj deo tebe i to je kraj.
Tako prestaju neki osećaji, zato što je čulo za taj oset u tebi umrlo, telo ga je zaustavilo, ne da bi te povredilo nego da bi ti dozvolilo da osetiš nešto novo. I samo zato ne možeš prestati da osećaš nešto što i dalje živi u tebi. Ono je tu, ono postoji, priznao to ili ne...
I pusti ga neka živi, osećaj ma koliko ne želeo to... jer da ne treba da osećaš to... ono bi davno umrlo u tebi.
Нема коментара:
Постави коментар