On je gradio svetove a ona ih je stvarala...
Ona je bila nežna poput latice tulipana, a on, on je bio trn.
Trebalo je da plešu... Igra je bila ples. Hladan ples pun vatre. Latica se otkinula i nežno padala ka zemlji. Od sunčeve svetlosti se presijavala i delovalo je kao da je od svile. Vetar je lagano nosio i naboo je natrn. Vetar je bio na latičinioj strani i duvao snažno u trn kako bi ga slomio i oslobodio laticu njegovih oštrica ali nije vredelo, trn je nije je puštao, nije joj dozvolio da vodi svoj slobodni ples i pleše samo za sebe. Morala je da se kreće po njegovim komandama. Latica više nije osećala svoju postojanost. Osećala je vetar koji pokušava da je odvoji od trna i osećala oštricu trna koja joj ne dozvoljava da ode od njega. Sunce je peklo sa jedne strane a sa druge ju je ledila hladnoća trna.
Postao je čovek a ona je bila devojka u belom...
Rukama je bila okačena o njegov vrat a celim telom oslonjena na njega. U tom plesu je bila paralisana on je vodio igru. Klizili su lagano po podijumu za ples i kad god bi bio trenutak prave vatre on bi je puštao iz naručja, ona bi se okretala i udaljavala od njega tako da bi ostali samo dodirnuti vrhovima prstiju i strelama pogleda..
Zatim bi je naglo cimnuo i pribio uz sebe. Dahom bi prešao preko njenog lica a ona bi ukopana stajala tu. Nežnim pokretom ruke bi prelazio preko njenog struka a zatim bi je obgrlio i pribio jače uz sebe pa je nežno klizeći spustio između svojih nogu, ne gubeći kontakt sa njenim grudima... Uhvatio bi je za ruku koja je bila iya njenih ledja i zavrteo bi je u tom položaju... Vetar... je tada odgurnuo od njega...
Osetio bi njenu nemoć i povređenost i uzeo bi je nežno u naručje. Prepleo svoje prste sa njenim i vodio je, vodio je ples, pokazivao joj korake koji trebaju ići suprotno od njegovih...
Njena se snaga vraća, pokreti i koraci su joj brži od njegovih, ne ume više da je isprati. Ona mu lagano beži a on ne ume da je sustigne. Greši, pravi nedozvoljene korake a pogledom seva preko veštih pokreta njenih nogu... Okreće se u krug, više joj nisu potrebne njegove ruke da prate ritam. Dozvoljava mu da je sustigne. Zagrljaj, umirili su se, ni vetra više nema... On je hvata oko stuka i kao trofej diže iznad glave. Ona uvija svoje telo, uvija se i izvija. Ona je trofej... trofej u njegovim rukama...
On je gradio svetove a ona ih je stvarala...
Нема коментара:
Постави коментар