Egoisto...

Kad god bi se nesto što mu se ne svidja dogodilo, on bi tražio protivnika, protivnika dovoljno jakog sa kim se može pošteno boriti. I naravno pobediti ga svojim najoštrijim oružjem. A odmah zatim likovati, pumpati svoj ego, srozavati protivnika na najbolniji i najjadniji način tako da u njemu probudi i emocije koje ne poseduje. Želeo je da izazove nešto, da sebe predstavi nedodirljivim, nepobedivim, najboljim, najpametnijim, najlepšim, najrečitijim.... da uništi sve nežno, sve tanano što ga je dotaklo jer on je... on je ono što on kaže da je, ne ono što će neko o njemu pomisliti. Voleo je sebe, vežbao je tu ljubav godinama, borio se sa mnogim frustracijama i kompleksima, i izborio se. Sad je postao tako snažan, tako jak čovek, sila živi u njemu. Ta sila, ta sila je njegova najveća tragedija. Tako je žalosno, tako je žalosno ne osećati kada se predje granica, kada je trenutak da se prestane sa ponižavanjem, kada je momenat da se prestane sa svim.

Sada mi je potpuno jasno zasto će ipak na kraju ostati sam.... zato što nikada nije niti će pokušati da voli druge kao što voli sebe. Ha, znam... reći će on nije sposoban da to oseća... a ja ću mu reći, nekada nisi voleo ni sebe eto... ipak si uspeo iako si mislio da je nemoguće.

Dva slova...7

Šoljica čaja je stajala na radnom stolu. Uzela je knjigu i tražila stranicu do koje je stala. Nekim čudom stoper nije bio u knjizi već na radnom stolu. Setila se, stigla je do šezdeset treće strane. Podigla je noge na stolicu naspram njene. Na trenutak je skrenula pažnju na stopala. Volela je stopala više nego ijednu drugu stvar na njeom telu. Njena lepa stopala su izgledala nekako natečeno , osećala je njihovu težinu a i umor u celom telu, bila je iscrpljena. Malim nožnim prstom je ovlaš dodirivala treću fioku radnog stola koja je dozivala da je otvori i još jednom pročita pismo. Spustila je noge dole, stavila stoper u knjigu i tiho u sebi ponovila... šezdeset treća strana.... u slučaju da stoper opet nestane. Ustala je sa stolice i otvorilafioku. Bila je iznenadjena, fioka je bila potpuno prazna, ne bašpotpuno ipak... u njoj je bio crni zipo upaljac sa veselim zutimslovima, ali... pisma nije bilo. Uhvatila je panika zato što jezavolela to pismo i uživala otkrivajući sve slike skrivene u slici,čak je uživala i gledajući dve glupave rečenice ali... nije gabilo tu. Ustala je, okrenula se oko svoje ose i kad se vratila namesto sa kog se počela okretati nalazila se u travnjaku a ispred njese nalazilo pismo čije su ivice bile vlažne od trave. Nakon jednogtreptaja nalazila se na krevetu i čitala je pismo, sa svakim novimtreptajem ona se nalazila na sasvim drugom mestu ali je pismo uvekbilo u njenim rukama ili u njenoj blizini. Okrenuala se još jednomoko svoje ose i pogledala radni sto i mesto gde je zadnji putostavila prsten. Ni njega više nije bilo. Poklopila je lice rukama,protrljala ga nekoliko puta i sela pored računara. Upalila jecigaretu, popila gutljaj čaja i ponovo uzela bezimenu knjigu. Stoperje spustila na radni sto. Otvorila je šezdeset treću stranu inastavila da čita:

“ Brzinom svetlosti jezatvorio drugu fioku i isto tako brzo otvorio treću. Našao jeupaljač. Uzeo ga je a malim prstom očešao parče papira koje jebilo presavijeno nekoliko puta. Učinilo mu se da je to neko pismo.Možda je ljubavno? Glas sumnje se derao u njegovoj glavi. A ne, ne,ne, to je njena privatnost, odgovorio je svom unutrašnjem glasu. Mauzmi ga, pretećim glasom je govorio djavolak u njemu. Uzeo je pismo,zatvorio fioku i odneo svojoj usnuloj princezi cigarete upaljač ipepeljaru. Polubio je i udaljio se od nje. Par sekundi je stajao unekom medjuprostoru dok nije odlučio da sedne kraj računara. Ruka ukojoj je bio prsten bila je potpuno mokra ali nije želeo da gaispušta iz ruke. Otvorio je pismo, videoje sliku sa hiljadu slika u njoj.

Pažljivoje pogledao sliku i prvo što je video bio je lik neke devojkeprekriven maskom, bio je fasciniran njenom lepotom i tajnovitošču.Zatim je video ogledalo i devojku na uglu slike. Bila je lepa. Videoje stariju ženu kraj ogledala, ličila je na njegovu majku. I ona jebila lepa. Video je most i čamce. Ne, to nije bio most to je biladuga. Video je pisaću mašinu koja nije imala sve tipke. Nedostajalesu joj dve. U drugom redu peta, i u trećem druga. Nije mogao da seseti koje je slovo gde stajalo na njegovoj pisaćoj mašini ali ipakmu je nešto palo na pamet. Setio se da je u školi učio slepokucanje. Zažmurio je i zamislio da mašina stoji ispred njega.Namestio je prste tako da dodiruju imaginarnu pisaću mašinu i počeoda kuca slovo po slovo. Q, W, E, R, i otvorio je oči... prvo slovokoje nedostaje je slovo T. Spustio je prste na treći red i nastaviosa kucanjem A, S. Slovo S. T i S. To su slova sa prstena. Ispružioje mokri dlan i zagledao se u slova urezanana prstenu. Ista slova koja nedostaju mašini. Misli su mu pobegle donje. Zamišljao je kako mu pleše, kako se igra sa maramom tako dasakriva svaki deo tela. Kako prati ritam muzike i ubrzava mupuls, kako uživa u svim stvarima koje radi sa njom. Setio se doručkai njenog smeha, nikada se tako nije smejala kao tog jutra, jutraposle njenog rođendana dok je jela pitu sa piletinom plešući ismejući se... Udahnuo je duboko shvatio da je zaljublen i brzopobegao od misli kojih se najviše plašio. Vratio se razmišljanjuo slovima. Prsten je vrteo između kažiprsta i palca a pogled laganospuštao ka pismu. Tada je video dve rečenice kojedo tada nije primećivao.

          “Odvešću tetamo gde želiš da budeš, ti biraš destinaciju i dužinuputovanja.

                                                     Tok svesti.”

                                                          Kraj.

Zatvorila je zadnju stranicuknjige I zaspala.

Dva slova...6

Osetila je dodir na obrazu, njegovi prsti su joj nežno mazili pospanu kožu. Nasmejala se ali nije otvarala oči samo je čula dobro poznati glas:

• Dobro jutro...
  
  

Otvorila je oči i prizor koji je videla bio je neprocenjiv. Njegov pogled i nasmejane usne. Topila se od zadovoljstva. Ustao je izkreveta i krenuo ka kuhinji da skuva kafu. Pratila ga je pogledom i radovala se što može biti sa osobom koja je tako divna. Pogledala je na sat i shvatila da nema još puno vremena, uskoro će otići. Ali to je nije rastužilo, uživaće u svakom trenutku provedenom sanjim. Doneo joj je kafu u krevet, sklonio zavese i otvorio prozor. Našao je njene cigarete i pepeljaru ali upaljača nigde nije bilo. Gledao je oko računara, tržio ga na noćnom stočiću ali ga ni tamo nije bilo. Na radnom stolu je primetio prsten, bio je jako lep i privukao mu je pažnju. Uzeo ga je u ruke i setio se koliko puta nije bio fer prema divnoj devojci koja je ležala u krevetu i čekala ga. Zagledao se malo duže u prsten i video da su na njemu urezana dva slova. Slova nisu ni njeni ni njegovi inicijali, pitao se šta li znače ta slova. Spustio je prsten u dlan i stegao jako. Reči uglavi su odzvanjale. Tigar, Trougao,Terapeut, Taksi, Truba,Trrrrenutak. Malo mu je vremena ostalo, nije želeo da ide od nje alije morao. Nije želeo ni da troši minute na razmišljanje o bilo čemu osim o njoj. Vratio se traženju upaljača. Pogled se zaustavio na fiokama. Prva je bila puna njenih fotografija. Uzeo je onu sa vrha i nasmejao se devojci sa slike.Razmišljao je o tome koliko je ona srećna, o tome koliko ga čini srećnim. Vratio je fotografiju i zatvorio fioku. Otvorio je drugu ivideo u njoj brdo papira i jednu sliku na samom vrhu, koja je verovatno iz prve fioke pala u drugu. Sliku neke stare kuće. Pomislio je kako bi bilo lepo da njih dvoje odu u neku ili baš u tu staru kuću, da budu sami, da budu odvojeni od sveta. Zastao je na sekund i učinilo mu se da se ponaša kao zaljubljeni tinejdžer, to mu se nije dopalo. Brzinom svetlosti je zatvorio drugu fioku i isto tako brzo otvorio treću. Našao je upaljač. Uzeo ga je a malim prstom očešao parče papira koje je bilo presavijeno nekoliko puta. Učinilo mu se da je to neko pismo. Možda je ljubavno? Glas sumnje se derao u njegovoj glavi. A ne, ne, ne, to je njena privatnost,odgovorio je svom unutrašnjem glasu. Ma uzmi ga, pretećim glasom je govorio djavolak u njemu. Uzeo je pismo, zatvorio fioku i odneo svojoj usnuloj princezi cigarete upaljač i pepeljaru. Polubio je i udaljio se od nje. Par sekundi je stajao u nekom medjuprostoru dok nije odlučio da sedne kraj računara. Ruka u kojoj je bio prsten bila je potpuno mokra ali nije želeo da ga ispušta iz nje. Otvorioje pismo, video je sliku sa hiljadu slika u njoj.

Probudila se.

Knjiga je i dalje stajala u njenom krilu. Pogledala je i videla da je stigla do šezdeset treće strane. Stavila je stoper, zatvorila knjigu i otišla da skuva čaj.

Dva slova...5

Sedeli su jedno naspram drugog.

Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje.

Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih.

Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana.

Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede...

Kikiriki. Pogodila je.

Sada je red na njega.

On mora žmuriti a ona će naći nešto što je nemoguće čulom ukusa i dodirom jezika pogoditi.

Sa osmehom na licu je otvorila oči ali on više nije bio tu, ni ona nije bila tu.

Videla je sebe kako izlazi i zatvara vrata za sobom.

Opet glupavi san, poverovala je da se bar ovo stvarno dešava.

Sela je kraj računara i uzela knjigu na kojoj je pisalo “ Vilijam Fokner”.

Često je čitala tu knjigu ali joj je sada izgledala drugačije nego ranije.

Otvorila je prvu stranu i počela da čita:

“ Sedeli su jedno naspram drugog. Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje.

Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih.

Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana.

Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede... Kikiriki....”

Sa nevericom je gledala prvu stranicu knjige I shvatila da nešto debelo nije u redu ,

verovatno je pomešala sa nekom sasvim drugom knjigom.

Okrenula je koricu knjige i shvatila da uopšte više

ne drži knjigu koja je prvobitno bila u njenim rukama.

Ova knjiga nije imala ime, nije na njoj pisalo ime pisca.

Zbunila se ali... svakako je nije ispuštala iz ruke.

Ako je na prvoj strani pročitala početak njenog dana

na zadnjoj će sigurno pročitati kako će se sve završiti.

Hitro je okrenula zadnju stranicu knjige i počela da čita...

“ Međutim, sada je, izgleda, bio istinski probuđen i zreo da se uputi na dugi put.

Potrajaće nekoliko godina da taj mladi čovek nauči makar samo pravilan stav i način disanja. Jedino tim pogledom, u kojem je bilo tračka blagonaklonog saosećanja i nagoveštaja novonastalog odnosa između majstora i učenika

— jedino tim pogledom je jogi obavio prijemučenika.

Taj pogled odagnao je nekorisne misli iz glave učenika,

njime je bio primljen na vaspitanje i službu.

Nema više šta da se priča o Dazinom životu,

sve ostalo odigralo se s one strane slika i priča. On više nije napustio šumu”

Svakako da kraj nije imao nikakve veze sa njom jer.. nije ni morala da gleda.

Knjiga u njenim rukama više nije bila bezimena već je to bila knjiga

“ Igra staklenih perli” H.H.

Poklopila je knjigu i držala je tako u krilu neko vreme.

Prsten je stajao na stolu, više ga nije pomerala ni dodirivala, divila mu se iz daleka.

Pismo je ostalo u trećoj fioci ili je samo mislila da je tamo jer više ni sama nije znala šta je istina a šta san.

Da li će se iz jednog sna probuditi i biti u nekom sasvim drugom snu?

Danima nije znala šta je u stvari java. Ako su to uopšte i bili dani?!?

Zaboravila je ukuse, mirise, sve.... ili ih se možda najintenzivnije sada sećala,

ni to nije znala. Odustala je od razmišljanja opustila se i potpuno klonula.

Spustila je pogled na dole.

Nezainteresovani pogled je prelazio preko knjige.

Konstatovala je da se sada u njenoj ruci nalazi bezimena knjiga.

Laganim pokretima je otvorila zadnju stranu i počela da čita.

Zamutilo joj se pred očima, nije mogla da pročita šta piše na zadnjoj stranici knjige,

počelo je da joj se vrti u glavi i onesvestila se...

Dva slova...4

Otvara oči i ustaje iz kreveta.

Zna da je kraj računara čeka šoljica vruće kafe iako je sigurna da je ona nije skuvala.

Upalila je cigaretu i kao fleš se setila sna. Brzo je uzela pismo i prsten.

Pre nego ga je otvorila setila se njega, setila se sa kojom je žestinom i željom pokušavao da joj objasni nešto. Spustila je pismo na sto.

Setila se da je samo čula slovo S.

Sreća, Susret, Strast. Sunce...ulazi u sobu kroz jedva primetni prostor između zavesa i greje joj stopalo, golica je, meškolji se ali ipak prihvata toplotu sunca.

Povlači poslednji dim i tad shvata. Brzo uzima pismo i bulji u njega i tek tada kapira da su prva dva početna slova dveju reči ista slova kao ona sa mašine i prstena.

Konačno je ukapirala nešto i sada kada ih sa pažnjom pročita sve joj je jasno.

Ali... opet je zbunjuje. Hvata je panika, prožima je strah. Ne, ne želi o tome da razmišlja. Pomislila je da bi on možda...

• Dobro jutro. Kako si spavala? Nadam se da uživaš u Ssssss
• Dobro jutro. Sanjala sam tebe.

Došao je tek tako, poljubio je za dobro jutro i sklonio zavese, pustio je celo sunce u njenu sobu. Uzela je prsten i pismo i krenula ka njemu ali, nije ga više bilo.

Postala je konfuzna od kad je ugledala pismo i prsten i ta prokleta slova... i što je više razmišljala o načinima kako da ih rastumači to bi više tonula. Išla sve dublje i dublje u lavirint.

Sedela je na stolici i posmatrala svoje nokte.

Sada joj je bilo žao što je bacila prsten ali nije želela da ide po njega, iskomplikovaće situaciju i opet će se zbuniti. Možda mu je ipak bolje napolju, možda on stvarno tamo pripada, svemu samo ne njoj. Jer kada je na njenoj ruci ona ga ne želi ali kada je van domašaja tada ga želi samo za sebe. Zašto mora biti tako komplikovano?

Otvorila je vrata i izašla.

Otišla je iza kuće i uzela prsten.

Ušla je u sobu i našla staklenu providnu kutijicu u kojoj će ga držati.

Spustila ga je unutra. Pismo je preklopila nekoliko puta, pa ga stavila u fioku.

Dvoumila se između prve i zadnje ali se ipak odlučila za treću. Upalila je još jednu cigaretu. Savest, Smisao, Sssssloboda.

Uplašeno je pogledala prsten koji je stajao u staklenoj providnoj kutijici i nije bio nimalo lep. Sunčeva svetlost koja je ulazila u sobu se odbijala od stakla providne kutije i prsten nije mogao da blista svim svojim bojama i da privlači pažnju.

Više nije znala šta da radi.

Imala je dve solucije ili da ga drži u staklenoj providnoj kutijici ili na prstu. U staklenoj kutijici nikada ne bi mogao da pokaže sve svoje potencijale bio bi ugušen.

A na ruci, na ruci bi gušio nju. Zašto su postojale dve opcije?

Da li zato što je druga rečenica u pismu imala samo dve reči i baš druga reč je bila reč na slovo S i.... Ne, nema smisla.

Stavila je tačku. Izvadila je prsten iz staklene kutijice i spustila ga je na sto.

Vratila se svojoj kafi i polako nalazila izlaz iz lavirinta.

Setila se kako on divno priča, setila se njegovih očiju... sve je nestalo a on se opet pojavio. Poljubio je za dobro jutro i šapnuo joj je nešto na uvo.

Samo je čula...Sssss.

Dva slova...3

Sedela je kraj računara i nervirala se zbog neujednačene dužine njenih noktiju. Uzela je pribor za nokte i počela da ih turpija.

Pravila je četvrtaste oblike nokta, nisu joj se dopadali zaobljeni, nije volela da budu dugi a ni skroz kratki. Stigla je do domalog prsta leve ruke i zaprepastila se.

Prsten koji je maločas bacila je uredno stajao na njenoj ruci i presijavao se u hiljadu boja tako što je svetlost koja je na njega padala kroz razne uglove proizvodila drugačiju boju. Konstatovala je prsten i nije želela da mu posveti više pažnje od sasvim dovoljne da ga je primetila. Mamio je sjajem da gleda u njega, ali ona nije posustajala, nije ga posmatrala, samo je kraičak njenog oka ipak netremice gledao u njega.

Ponovo se iznervirala jer je znala da sanja i da se takve stvari ne dešavaju u stvarnom zajedničkom svetu u kome je ona živela.

Važnoje ustala sa stolice i htela sebi da dokaže da se ne vara. Otvorilaje vrata sobe i izašla. Otišla je iza kuće.

Trava je već uveliko narasla, ali to je nije sprečilo da potraži prsten koji je nedavnobacila kroz prozor, i koji nije mogao nigde drugo da bude nego utravi, baš tamo gde ga je bacila.

Probijala se kroz travu i ugledala izgužvano pismo. Razmišljala je... ako je pismo ovde, ono je svakako lakše od prstena, što dalje govori daje na pogrešnom putu, da je prsten odleteo mnogo dalje od pisma. Mora otići malo dalje da ga potraži.

Podigla je pismo i promenila mu oblik. Više nije bio izgužvana loptica. Uredno ga je ispravila i presavila na pola. Krenula je da ga stavi u džep.

I palo joj je napamet da kada bi ga otvorila... možda bi u njemu stajao neki sasvimdrugi sadržaj. Bila je srećna jer je uspela da prevari san i svoje nesvesno pa je ponosno otvorila pismo čije su ivice bile vlažne od trave.

Ni jedan pokret niti mimika, nije ni trepnula samo je udahnuladuboko...

Opet su tu bile one iste dve rečenice koje ni jednog momenta nije ozbiljno shvatala. Nimalo nisu ličile na neke ljubavne reči.

Više je izgledalo da nemaju smisla, da jedn sa drugom ne moraju nužno biti povezane. Jedna je bila lepršava, nadahnuta a druga potpuno hladna. Ipak jepismo završilo u njenom džepu.

Pošla je par koraka dalje i, nije ni morala da razgrće travu. Prsten je sjajio milionima boja koje su proizvodili kamenčići obasjani sunčevim sjajem.

Bila je srećna jer je znala, jer je bila sigurna da će ga naći tamo. Svesno ga je bacila jer je tada, tog momenta baš to i želela da uradi.

Brzo se vratila poenti svega toga i pogledala domali prstleve ruke i da, naravno, prsten nije mogao biti na dva mesta istovremeno. Na prstu ga nije bilo.

Nije se iznervirala, nije se rastužila samo je podigla prsten i stavila ga u dlan. Opipala je svoj džep da bude sigurna da pismo i dalje stoji tamo, i tek tada je bila spokojna ili možda ravnodušna.. nije nisama znala.

Vratila se u svoju sobu, spustila prsten na sto. Otvorila je pismo i prvo pogledala sliku od hiljadu slika.

Sve slike su i dalje bile tu, bile su iste, na isti način bi ih svaki put tumačila kada bi pogledala sliku sačinjenu od slika.Videla je mašinu i posvetila joj je svu svoju pažnju. Dva slova nedostaju.... dva slova... ista dva slova sa prstena, ma šta ta dva slova predstavljaju više... ???

Počela je da se nervira, jer se u momentu setila milion reči koje počinju tim slovima. Upalila je cigaretu, počela je da se seća sna, sna koji nije ovaj san koji sada živi, nego pravog sna u kome živi i on. On koji je stvaran i opipljiv a ne samo parče hartije i glupavi svetlucavi prsten. Sećala se kako je bilo lepo, kako je lepo samo kada je on tu...

Kada je poljubi za dobro jutro, kada je zagrli za laku noc. Setivši se njega otvorila je ponovo pismo i pomislila da možda pismo uopšte i nije od njega, ako nije od njega od koga je??? Ustala je sa stolice i otišla do kreveta, bila je umorna od razmišljanja i brzoutonula u san.

Sanjala ga je. Sanjala je kako pokušava da joj objasni poentu svega. Videla je da samo otvara usta ali nije čula glasove. Čitanje sa usana joj je izgledalo nerazumljivo. Uporno mu je govorila da ga ne čuje ali joj nije bilo jasno kako je on tačno razumeo sve što bi ona rekla.

Shvatila je....prestaće previše da razmišlja i pokušaće da se fokusira na njegove reči.

Svu svoju koncentraciju je usmerilaprema njemu. Uspela je da čuje samo jedan glas, jedno slovo, slovo S. Slovo koje nedostaje mašini, slovo urezano na prstenu.

Ništa joj to nije značilo, o slovima je toliko razmišljala da joj je više bilo muka od svega. Vratila se svom razmišljanju i bledo gledala njegove pokrete i pokušaje da joj skrene pažnju.

Uzalud, ona je bila u dubokom snu.

Dva slova...2

Kad se probudila prsten nije bio u ruci u kojoj je bio kad je zaspala.

Protrljala je oči, protegla se i osmotrila sobu sa leva na desno ne dopuštajući nepažnji da je zavede i skrene pogled kuda ne treba.

Sve je izgledalo isto kao i pre nego je zaspala, samo... slika svega oko nje bila je nekako mutna, drugačija, nimalo nije delovala realno.

Nešto je počelo da je svrbi.

Imala je utisak da hiljadu komaraca ujeda njeno koleno.

Lupila ga je snažno dlanom i....

Probudila se,prsten je bio na ruci na kojoj je bio i pre nego je zaspala.Nasmejala se i hitro ustala iz kreveta.

Namestila ga je i poredjala jastučiće svuda po njemu, tako je mnogo lepše izgledao.

Pogledala je kroz krovni prozor i videla prelepo plavo nebo, radovala se sunčanom danu i razmišljala je o tome koliko je zaista toplo...

Na trenutak je zastala i setila se da u njenoj sobi nema krovnog prozora, trgla se nekoliko puta i počela da se vrti oko svoje ose i...

Probudila se, nije želela da trlja oči, jastuk pod njenim licem je bio mokar od suza, osećala je da joj nešto stoji u ruci, ispružila je i shvatila da sve vreme sna nije ispuštala prsten iz ruke, nasmejala se i tada su se vratila sećanja.

Sećala se sna, sećala se da je bila jako tužna.

Sanjala je njega kako joj govori da su slova i pismo i prsten i sve samo produkt njene mašte da je ona u stvari sve to samo sanjala, da joj on to nikada ne bi napisao i poslao, da on uopšte ne voli prstenje ni njihovo značenje.

Počelaje da se smanjuje, da besni, da je strašno boli svaka reč koju izgovara i....

Probudila se. Ustala je iz kreveta uzela pismo i sela kraj računara.

Prsten je spustila na sto. Upalila je cigaretu i posmatrala svoje nokte.

Nikada joj nije bilo jasno zašto neki nokat brže a neki sporije raste.

Lagano je provukla prst kroz dršku šolje za kafu i cimnula se...

Pitala se odakle joj vruća kafa na stolu ako je ona sama nije skuvala, a dobro se sećala da je nije skuvala.

Iznervirala se jako i zgužvala pismo, bacila ga je kroz prozor, vratila se do stola i podigla prsten sa njega, bio je zaista lep ali ga više nije želela.

Otišla je do prozora, napravila zalet rukom i brzim pokretom bacila prsten.

Više se nije budila...

Dva slova...

Dobila je pismo.

Pismo I u pismu prsten. Mali srebrni prsten.

Urezana dva slova, nijedno nije njeno a ni njegovo.

Posmatra prsten, kasnije će čitati pismo.

Lep je, čudan, sa svih strana se naziralo prozirno, svetlucavo kamenje.

Nikada nije videla takav prsten.

Prebacuje ga iz leve u desnu ruku, pa ga opet vraca u levu.

Otvara pismo i počinje da čita. Dve rečenice, samo dve rečenice u pismu i slika.

Slika sa hiljadu slika u njoj. Mora je protumačiti, bitna je poruka koju slika šalje.

Prebacila je prsten u drugu ruku i nastavila da posmatra sliku.

Videla je most i dečaka, dečak sa suzom u oku, videla je crnu mrlju i nešto što liči na lik ili na masku ili je ipak samo lisica ili vuk, a možda nije ni dečak.

Sada most više nije most sada je to duga, a ispod je reka i nekoliko brodova, ne, tosu čamci. Stavila je prsten na domali prst. Okrenula je sliku i počela da je tako posmatra.

Videla je pisaću mašinu i sliku na zidu i pored slike ogledalo, mlada žena je stajala na samom uglu slike. Bila je lepa i važna. Dopala joj se.

Pramen kose joj je padao preko lica, bila je vesela.

Pisaća mašina nije imala sve tipke...falile su joj dve.

Otišla je do tastature i zurila u nju, to joj nije pomoglo. Pokušala je da gugla i nadje sliku pisaće mašine i proveri koja slova nedostaju.

Pogledala je pažljivo ekran pa sliku i shvatila da nedeostaju ona ista slova koja su urezana na prstenu. Upalila je cigaretu i skinula prsten, nekoliko minuta ga je vrtela izmedju kažiprsta i palca. Zaustavila se, ugasila je cigaretu i spustila prsten u dlan, čvrsto ga je stegla i bacila se ponovo na razmatranje slike.

Okretala je opet i mogla jasno videti iste stvari kao i malopre samo što su joj sada pred očima stalno iskakala onadva slova koje nije umela da protumači.

Ruka joj je bila potpuno znojava, prebacila je prsten u drugu ruku...

Naslonila se na jastuk i sa slikom u ruci zaspala.

U kojoj ruci joj je ostao prsten?

Nemoj da žmuriš...

Cigareta. Kako sagoreva, tako se smenjuju misli u glavi. Stalno prelaze iz lepih u ružne pa opet iz ružnih u lepe, da bi se ubila monotonija misli možda...

Osećaj griže savesti se najviše javlja ujutru ili uveče neposredno pre spavanja. Pitam se zašto? Kako me je mogao povrediti neko kome uopšte nije bitno da li povređuje mene...?

Ne ne razmišlja mi se o tome I svesno teram tok misli u drugom pravcu. Ali treba preći preko tog kamena, preko tih razmišljanja koja opterećuju I kao eho odzvanjaju u glavi.

Nasmejala sam se, setila sam se koliko ništa nije bitno kada je čovek zaljubljen I kako se tada lako rešavaju svi problemi.

Stala sam pred problem I ne pomeram se, smireno mu se zahvaljujem što je tu jer mi on pomaže, kad ga se otarasim osetiću opet ono olakšanje. Nije poenta rešiti problem tako što će se odjednom stvoriti krajni cilj pred tebe. Strašno inspiriše način na koji se dolazi do krajnjeg cilja, po tome mogu videti kakva sam osoba, mogu se upoznati ponovo, jer niko ne reaguje na sve probleme isto...

Tok misli se prebacuje na tvoj pogled I osmeh mi baca na lice kad se setim koliko svetova vidim dok gledam u tvoje oči, tada mi govoriš nešto I ja spuštam pogled ka ustima gledam ih I ne čujem. Moja čula su se isključila ne vide, ne čuju, ne mirišu... samo osećaju. Tako je divno videti sebe u tuđem pogledu...

Eto...zaboravih na probleme, nisu ni bitni, čak ni ne postoje, jer misli o tebi nadvladaju sve ostalo manje bitno I pretvori ga u nebitno.

Zato te molim... nemoj da žmuriš.

Stisak...

Prsti...prsti se spuštaju jedan po jedan, čuje se tupi zvuk njihovog udaranja o sto. Čeka... čeka da ona krene prva. Platno se izgužvalo, povlači gana gore, tako da se prave brazde i ulegnuća...to je ona boja, ona boja koju čak ni dvoje ljudi na ovom svetu ne može isto videti i zamisliti kada se spomene...

Ples je vodi ka njemu. Podiže glavu i čeka saksofon. Hitro ustaje i obavija se oko nje, prsti klize, obuhvataju struk. Ukočena je, trnci joj telom prolaze u istom ritmu u kome on vrhom palca povlači platno. Platno dodiruje koleno i golica, uznemirenost raste, telo se bori da oseti svaki dodir a da ostane mirno, nepomično. Neizdrživo, savršeno,razdražljivo. Naježena koža na golom ramenu izaziva njegove usne da ovlaš poljube ili ugrizu. Stisak... oseća ukopane prste ispod platna, zarivene u kožu... Drugu ruku lagano okreće i podiže gore... nekoliko tonova, nižih. Krv struji, sliva se na dole, ruka se hladi i počinje da trne... tada joj drugu ruku naglim pokretom stavlja iza leđa. Nemoćna je, zarobljena u plesu, u igri i muzici,divnim zvukovima saksofona. Ne može da se pomeri ni da zaigra. On vodi igru, ali ples je njen. Lagano se opušta stisak i sada su imprsti prepleteni tamo...iza njenih leđa... Saksofon i on... nežno je savija izvijajući joj leđa, telo i dalje pleše. Njegove ruke održavaju ravnotežu. Glavu joj zabacuje pozadi, kosa slobodno pada.Oseća dah na bradi, telo joj bridi. Želi da je poljubi, ugrize bilo šta uradi..ali... i dalje oseća samo dah koji se spušta niz vrat...niz grudi do...Bratela na haljini se spušta niz rame i ne čuje se više ništa... Čuje se samo tišina trenutka.

Veza...

Da... Dobar dan... jesam... u autobusu... hmmm... ma ne, sama sam. Sačekaj samo sekund da platim kartu.... Halo, tu si... čekao si me... jesam, da, nema guzve. Jeli?.... odakle sad to.... jesam, dok sam bila na poslu, zadnjih dva sata.... Nemaš pojma kakve su mi sve slike prolazile kroz glavu, došlo mi je da, samo ako neko prođe... dobro, neću da nastavljam... Slušam te. Hmmm... to mi se dopada... a, ne, ne... ni slučajno... pa ne znam. Da jeste, ali ovo... nemogu ti reći da li mi se dopada kad još nisam probala...

Baka, kad sam bila mala... Uuuu... zastrašujuće... Da, jesam... to sam uradila i pre nego što si rekao... dobro, sačekaj malo... jesam ali je bolje bez toga. Uh... aha... pa da...da. Naravno da te slušam... Želim... volela bih... ne bi ti bilo žao? Misliš? Dobro onda... ja...kažem ja...ne, nisam ti rekla... ništa. Naravno da ima... ne, ne mogu, u autobusu sam.

Naravno da jeste... Znam,ali svejedno ne mogu. Sačekaj sekund, zvoni mi drugi telefon.

Halo.... Jesam... u autobusu... jeste...da jeste... ne znam... Nemoj da se dereš, ne znam... rekla sam ti da se ne dereš... valjda...ajde zdravo.

Ej... da... ma ništa... da, sve je u redu... ne znam... Stvarno misliš da mi se promenio glas?... Nije namerno... svejedno, mislim nije svejedno, da, volela bih da nastavimo. Uh... jedinstvena... savršena?... niko više nema?... lepo je to čuti... da... Naravno da bih volela. Sačekaj, spustiću te na tašnu moram da stavim kapu, hladno je, duva napolju. ... Evo me... da, stigla sam... ne, možemo još, idem do banke... Hahahaha... da i ti meni... jedva čekam... Stigla sam, zovem te kad završim sa bankom.

Šta se dogodilo sa kutijom šibica...?

Sav mateijal je tu. Sve prilike su tu ali opet ništa ne ukazuje da će se stvari odvijati, da će teći kako treba. Kako bi trebalo da teku? Koje sam palidrvce izvukla, ne znam i ne želim da znam hoću da se nadam da je kod mene veće a da očekujem manje. Da li me sada razumeš, da li sada shvataš zašto smo izvlačili palidrvca? I dalje su kod tebe oba. Koja tvoja ruka pripada meni, ne mislim stvarno, znaš da ja ne volimda posedujem, mislim isključivo na ovaj trenutak u kome su konci utvojim rukama...?

Jedna povlači mene a sa drugom, sa drugom barataš tako da menjaš sve svetove...

Da li si razmišljao da i drugestvari pale vatru?... one sasvim obične i plastične, nekad metalne ili..odvaljene od stene. Samo kresneš i gotovo, ako ima kremena upaliće ako nema neće...prosta činjenica...

Ipak je sve u tvoji rukama a opet pitaš mene.

Dve šolje za kafu, poklopljena činija na sredini stola. Balon lebdi iznad naših glava. Nedostaju četvrtasti oblici, sto ne računam zato što je providan i... ne postoji. Neprimetno pomeraš ruku ka činiji na sredini stola, želiš da je otvoriš, moraš znati šta se nalazi unutra. O, ti vrlo dobro znaš šta se nalazi u svakom unutra...Znam, ne želiš da lažeš, znam, trudiš se. Trebamo izvlačiti palidrvca. Važan si što ćeš ti započeti igru. Otvaraš posudu i unutra nema onoga što si očekivao. Povlačim ruke iza leđa, dopada mi se da se igram sa četvrtastim stvarima. Ali ti to ne stavljam do znanja. Gledam jednako iznenađeno kao i ti... a vidim drugačiju unutrašnjost činije. Pitaš me:

- Šta se dogodilo sa kutijom šibica?

Kruh...

Nisam ni mogla da sanjam, nisam ni mogla da znam, čak... nisam ni naslućivala da žena može tako da se oseća u tvom prisustvu. Prvi put sam se osećala ženom... doslovno ženom. Onda kada si me slovima opisao, kad si slovima nacrtao sliku mene... umetnički rad u kome sam ja ta umetnost.

Ja sam Boginja za tebe, niko me tako nije nazivao...niko me tako nije zvao, niko me tako ne zove. Oboje znamo da ti nisi niko, da ti nisi neko, neko ko se rodio samo zbog mene, neko ko čini sve da meni bude lepo. Ne. Ti si egoista, voliš samo sebe. Ali... Mogu li da osetim veću ljubav od ljubavi koju mi egoista pruža da bi on bio srećan? Ne da bih ja bila, ne zato što je to u redu, nego suprotno od toga, baš zato što nije u redu...

Suprotno si od svega na ovom svetu... suprotno si i od mene a tako smo isti. Toliko smo isti da ponekad ne znam da li su reči koje napišeš, iz moje glave pobegle u tvoje prste pa ih bacaš pred mene ili ih nikada od straha nisam ni izgovorila. Pa na kraju ne znam ko je to rekao ti ili ja.

Ah... tako smo različiti, uvek smo drugačijih boja, ali opet kad se spojimo izmislimo boju samo za nas...

A šta ako ja samo sanjam da ti postojiš? Hoćeš li i dalje biti takav ili će to poljuljati tvoje postojanje...?

Nemoj, nemoj nikada da me vodiš sa sobom zauvek negde, nemoj jer želim da te volim. Ako me povedeš izgubiću se, izgubićeš se ti... izgubićemo jedno drugo, i ostaće samo ova slova, a niko im neće verovati. Volim te. Eto, rekla sam. Zato te molim da me ne uzimaš, da me ne zoveš svojom jer ako sam nečija više nisam svoja a nisam ni nečija...

Pusti... dozvoli nam da se volimo ovako... mrvu po mrvu, dok se skroz ne izmrvi kruh.

Beskonačno...

Treba samo da napravi jedan korak I tamo je...

Vraća se osam godina unazad... Osam godina, ni slike, ni slova, ni reči ni glasa... ni pogleda. Treba se suočiti sa tim nakon osam godina, nakon beskonačnog...

Da li kada je konačno našla izlaz iz kruga treba da i dalje ostane u njemu... beskonačno.

Dogodiće se...preplaviće je sve boje i više neće znati da boji sa njima, neće znati da oseća...

Biće ona ista pre beskonačnog, ona ista u beskonačnom, biće beskonačno...ona.

Poleteće, odleteće i neće pasti ali... da li ona i dalje želi da leti. Kad se nešto dobro dogodi bojiš se da će prestati... davno je prestalo, ako opet počne boleće više nego kad prestane...

Beskonačnost beskonačnog je opet obuzima, oseća u zraku, zna da je kucnuo taj... trenutak. Beži od toga a uporno ga doziva. Trajaće kratko, neće ni trajati jer... samo će se dogoditi i nestati beskonačno nestati.

Nikada nije bio njen život a uvek je bio sve. Svako jutro, svaki dan, svaki sumrak...sva beskonačnost. Nakon beskonačnog opet dolazi u snove, sa istim likom, sa istim glasom sa istim pokretima i uvek isto govori... Uvek isto kaže...

VRATIĆU SE JA!!!

Pravila igre...

Saberi se... upravo si dobila mail od... od njega. Uh... čitam ponovo iponovo i ponovo...

Pravda mi se, objašnjava mi u vezi... kad bi samo znao da mene savršeno boli uvo za ... hmm... Nešto što nije za druge, nešto ne vezano za... LEPO JE PRIČATI SA MNOM... i kako očekuje da mu odgovorim posle ovoga a da se pre toga ne istopim i postanem kaša... Sabrala sam se,ne smem sad pokazati slabosti. Dobila si šta si htela, ajde sadizvoli, započni svoju igru! Pišem...

Tako, dobio je prvi zadatak, videćemo kako će se snaći dalje... čekam...da li će napisati još nešto? Možda sam bila prestroga... moram još nešto napisati...

Sadsam upala u svoju mrežu, moram kritikovati savršenog pisca, urednika, ja, ova ja koja nemam pojma ni o čemu, njega moram kritikovati, a da bar znam bilo šta na šta bih mu skrenula pažnju... uh, sad ne smem pogrešiti. Misli, misli,misli... Nema ga, ne odgovara...

Nalupala sam toliko gluposti da mi nije dobro ali... morala sam da opravdam svoj postupak, ne želim da me shvati neozbiljno.

U daljem tekstu vidim da ne želi da me posluša i dalje piše “obzirom” ponosan je, briga ga,zasmetalomu je. Dobro... Zadnju rečenicu neću da komentarišem, jasno je...dvosmisleno, pa da, ja sam pod navodnicima, jer sam ne informisana da lektori postoje. Ahhh.. kolikoje nabeđen ovaj čovek...

Obzirom,obzirom, obzirom... nervira me. Dobro sad sam neko glupo derište u njegovim očima koje nikada u životu ni jednu knjigu nije pročitalo, pa mi objašnjava šta mi se sve može desiti kad budem čitala knjige, ali ne shvata i ne može da shvati šta je tu mene pogodilo igde sam se pronašla jer... jer me ne poznaje, apsolutno ništa nezna o meni. Sa pažnjom sam čitala ceo teksti da, zanimljivo je, jako zanimljivo. Ne shvatam samo... kako neko može da bude urednik a da pri tom govori i piše " obzirom” ?

Da prihvatim posao? Posao iz snova... Naravno da ćurazmisliti...

I na kraju, nešto zbog čega sam se trgla.. ono u zagradi. Naglašavaga zagradom, znam da nije ni jedno od pomenutog ali ono što je ostalo nedorečeno jeste. Šta li je to? Kako znam da je ostalo nedorečeno, tako lepo, navodi dve stvari, on je čovek koji u svakom primeru ima jedan, dva i tri... ovde samo dve stvari. Ne boj se, saznaću ja sve što me zanima.

Najbolji način da se napraviš lud i izbegneš neželjena pitanja,tako što ćeš postaviti pitanje koje će ga zbuniti i u momentu dok ga čita, razmišljaće o njemu i zaboraviti na postavljeno pitanje. Maher sam u tome...

Razmišljala sam, koje bi pitanje bilo najgluplje da mu postavim, zaista nisam mogla da se setim ni jednog pametnog. Ali u uži izbor su upala tri prilično glupa I ja sam... ja sam izabrala treće. Sve vreme mi je u glavi odzvaanjao glas mog oca i reči: “ Ne postoje glupa pitanja... postoje samo glupi odgovori”. Dobro,dobro.... tata... čekaću glup odgovor. Rekoh to naglas, pa se vratih pažnjom na sve ono što je vezano za urednika....

Kako on voli da vlada. Da postavlja pravila a ne zna... ne može ni slutti da, da ja mogu prihvatiti njegovu igru, mogu se igrati ali po mojim pravilima. Nikada mi ne govori, nemoj to da radiš jer... veruj mi uradiću samo zato što si rekao nemoj, ne namerno, ne sa tim ciljem, prirodno skroz. Potreba koju ne mogu da savladam.. izvini, nije ništa lično.

Dobro... hoćeš da se igramo, nema problema, prihvatam pravila igre, ali varas se ako misliš da su pravila tvoja!!!

Push up...

Pet sati. Alarm. Tuš...

Kafa... četiri cigarete. Miriše na kišu iako je to samo vetar. Svakog jutra je čeka inbox i osmeh. Hladno je ... provukla se kroz oblak Chanel Chance-a...stavljajući osmeh na lice. Radosna je. Bez razloga, bez povoda... samo radosna.

Posao, obaveze... zar svaki dan mora prolaziti kroz isto? Telefon... i dalje je neizlečivo bolestan.

Danas ću biti nežna prema njemu i zamoliću ga da mi dozvoli da uživam u muzici. Da, toje to! Promeniću izbor pesama. Nasumično je izabrala pesmu.

Strah od velikih žutih autobusa... još uvek je prisutan. Upaliće cigaretu. Hladno je, prsti trnu ali se dim ipak zadržava u plućima... užas, zašto to sebi radi? Još nekoliko žutih autobusa je kvarilo ritam savršene pesme za dobro raspoloženje... Pevala je u sebi:

“ Because I’m happy
Clapalong if you feel like a room without a roof
BecauseI’m happy
Clapalong if you feel like happiness is the truth
BecauseI’m happy.... “
Osećala se divno. Ipak je muzika u njenim ušima i glavi nadjačala najstrašnije žute autobuse. Kada joj je sve bilo potaman konačno je naišao njen... mali, beli kombić. Ušla je unutra, dok je plaćala kartu videla je na licu šofera crtu nezadovoljstva, namrgođeno lice. Nasmejala mu se ali nije vredelo, nije uspela da u njemu izazove taj osećaj koji je divna muzika budila u njoj. Sva sedišta su bila zauzeta, popunjena sumornim, pospanim, zamrznutim licima, nijedne mimike, ni jednog bistrog pogleda...

Iako je ceo autobus bio potpuno smoren u odnosu na nju znala je da je problem u njima a ne u njoj.

Dok je šetala pogledom po sivilu tuđih emocija ugledala je još nešto sivo, predzadnje sedište je bilo prazno, sivo i čekalo je samo nju. Ušuškala se i ponovo pustila muziku. Vibracija telefona je privukla njenu pažnju, stigao joj je novi mail. Napisala je poruku ispunjenu smajlijima. Delila je sreću i zamolila crvene starke da se malo pokrenu, da zaigraju sa njom...

Počelaje pesma po treći put... Zažmurila je...

Ritam je poneo, prvo je počela da se njiše u ritmu muzike ali kad je shvatila da je osećaj mnogo jači od toga ustala je i počela da igra. Igrala je kao nikada u životu, nasmejana, vesela, razdragana,sa slusalicama u ušima i čarobnim osmehom na licu. Poželela je i da zapeva ali se setila onih sumornih lica i nje želela da u njima izazove još veću jezu... A ta lica su se konačno jedno po jedno, kao na traci pomerala. Prvo su to bili začuđeni pogledi, zatim izbečene oči starijih uštirkanih gospođa, nekoliko njih se prekrstilo, ali se većini na licu ipak nazirao osmeh... nekima je osmeh išao iz trbuha tako da su se presavijali od osećaja koji je njena sreća izazvala u njima. Neki  su čaki đuskali u svojim sedištima...iako nisu čuli muziku.

Jak zvuk sirene je trgnuo u momentu kada se pesma završila. Otvorila je oči i shvatila je da je to stanica na kojoj silazi. Sumorna lica su i dalje sedela i svojim zamrznutim pogledima tražila parče vedrog neba negde daleko na cesti. Pre nego je napustila autobus zahvalila se vozaču na vožnji i poželela mu je lep dan. Ništa joj nije odgovorio, samo je pogledao i uzvratio srdačnim osmehom, to joj je bilo dovoljno... jer nekome je ulepšala dan...

“ Because I’m happy
Clapalong if you feel like a room without a roof
BecauseI’m happy
Clapalong if you feel like happiness is the truth
BecauseI’m happy.... “

Jednostavno...

Reci, reci one najgore reči što ti stoje.. tamo, tamo negde duboko u tebi. Slobodno izbaci to iz sebe. Mrzi me, preziri me, pljuni me u lice. Objasni mi ponaosob šta si sve uradio zbog mene, za mene. Koliko si se puta potrudio da budeš ovkav I onakav da bih ja bila zadovoljna I da bi mi udovoljio. Ne. Ne. Ne.

Nisam nezahvalna ali ne prihvatam ništa namešteno, ne prihvatam ama baš ništa što nije poteklo iz osećanja. Ne treba mi tvoj trud da bih se ja osećala bolje, ne treba mi da bilo šta radiš da bi očekivao bilo šta od mene. Uradi, molim te uradi samo ono što želiš da radiš,ne zbog mene zbog sebe. To je poštovanje, ono drugo, to nije ljubav,to je sažaljenje. To je najljigavijesažaljenje na ovom svetu. Nisam ja u zivotu do ovde došla da bi jedan Ti radio stvari da ja budem srećna I samo zbog toga. Da mi kad uradiš nešto kažeš “ ni to ti nije dovoljno “. Naravnoda nije, nikad mi ništa nije dovoljno što nije vodjeno osećajima. Ne treba mi ništa, ama baš ništa neću,ne želim. Nameštenih momenata sam najviše doživela. Da li si čuo pesmu “ Less is more “, ne verujem da si je čuo, poslušaj je nekad, ne zato što sam ti rekla I ne sada dok ovo čitaš, nego onda kada osetiš potrebu za tim, ako se to ikada desi.

Reci mi šta god hoćeš, uradi šta ti je volja, budi šta god hoćeš...ja ću te svejedno voleti. Ne zato što si zaslužio... Ne!!! Voleću te zato što to osećam prema tebi... bez razloga, bez povoda...jednostavno...