Sav mateijal je tu. Sve prilike su tu ali opet ništa ne ukazuje da će se stvari odvijati, da će teći kako treba. Kako bi trebalo da teku? Koje sam palidrvce izvukla, ne znam i ne želim da znam hoću da se nadam da je kod mene veće a da očekujem manje. Da li me sada razumeš, da li sada shvataš zašto smo izvlačili palidrvca? I dalje su kod tebe oba. Koja tvoja ruka pripada meni, ne mislim stvarno, znaš da ja ne volimda posedujem, mislim isključivo na ovaj trenutak u kome su konci utvojim rukama...?
Jedna povlači mene a sa drugom, sa drugom barataš tako da menjaš sve svetove...
Da li si razmišljao da i drugestvari pale vatru?... one sasvim obične i plastične, nekad metalne ili..odvaljene od stene. Samo kresneš i gotovo, ako ima kremena upaliće ako nema neće...prosta činjenica...
Ipak je sve u tvoji rukama a opet pitaš mene.
Dve šolje za kafu, poklopljena činija na sredini stola. Balon lebdi iznad naših glava. Nedostaju četvrtasti oblici, sto ne računam zato što je providan i... ne postoji. Neprimetno pomeraš ruku ka činiji na sredini stola, želiš da je otvoriš, moraš znati šta se nalazi unutra. O, ti vrlo dobro znaš šta se nalazi u svakom unutra...Znam, ne želiš da lažeš, znam, trudiš se. Trebamo izvlačiti palidrvca. Važan si što ćeš ti započeti igru. Otvaraš posudu i unutra nema onoga što si očekivao. Povlačim ruke iza leđa, dopada mi se da se igram sa četvrtastim stvarima. Ali ti to ne stavljam do znanja. Gledam jednako iznenađeno kao i ti... a vidim drugačiju unutrašnjost činije. Pitaš me:
- Šta se dogodilo sa kutijom šibica?
Нема коментара:
Постави коментар