Dva slova...

Dobila je pismo.

Pismo I u pismu prsten. Mali srebrni prsten.

Urezana dva slova, nijedno nije njeno a ni njegovo.

Posmatra prsten, kasnije će čitati pismo.

Lep je, čudan, sa svih strana se naziralo prozirno, svetlucavo kamenje.

Nikada nije videla takav prsten.

Prebacuje ga iz leve u desnu ruku, pa ga opet vraca u levu.

Otvara pismo i počinje da čita. Dve rečenice, samo dve rečenice u pismu i slika.

Slika sa hiljadu slika u njoj. Mora je protumačiti, bitna je poruka koju slika šalje.

Prebacila je prsten u drugu ruku i nastavila da posmatra sliku.

Videla je most i dečaka, dečak sa suzom u oku, videla je crnu mrlju i nešto što liči na lik ili na masku ili je ipak samo lisica ili vuk, a možda nije ni dečak.

Sada most više nije most sada je to duga, a ispod je reka i nekoliko brodova, ne, tosu čamci. Stavila je prsten na domali prst. Okrenula je sliku i počela da je tako posmatra.

Videla je pisaću mašinu i sliku na zidu i pored slike ogledalo, mlada žena je stajala na samom uglu slike. Bila je lepa i važna. Dopala joj se.

Pramen kose joj je padao preko lica, bila je vesela.

Pisaća mašina nije imala sve tipke...falile su joj dve.

Otišla je do tastature i zurila u nju, to joj nije pomoglo. Pokušala je da gugla i nadje sliku pisaće mašine i proveri koja slova nedostaju.

Pogledala je pažljivo ekran pa sliku i shvatila da nedeostaju ona ista slova koja su urezana na prstenu. Upalila je cigaretu i skinula prsten, nekoliko minuta ga je vrtela izmedju kažiprsta i palca. Zaustavila se, ugasila je cigaretu i spustila prsten u dlan, čvrsto ga je stegla i bacila se ponovo na razmatranje slike.

Okretala je opet i mogla jasno videti iste stvari kao i malopre samo što su joj sada pred očima stalno iskakala onadva slova koje nije umela da protumači.

Ruka joj je bila potpuno znojava, prebacila je prsten u drugu ruku...

Naslonila se na jastuk i sa slikom u ruci zaspala.

U kojoj ruci joj je ostao prsten?