Push up...

Pet sati. Alarm. Tuš...

Kafa... četiri cigarete. Miriše na kišu iako je to samo vetar. Svakog jutra je čeka inbox i osmeh. Hladno je ... provukla se kroz oblak Chanel Chance-a...stavljajući osmeh na lice. Radosna je. Bez razloga, bez povoda... samo radosna.

Posao, obaveze... zar svaki dan mora prolaziti kroz isto? Telefon... i dalje je neizlečivo bolestan.

Danas ću biti nežna prema njemu i zamoliću ga da mi dozvoli da uživam u muzici. Da, toje to! Promeniću izbor pesama. Nasumično je izabrala pesmu.

Strah od velikih žutih autobusa... još uvek je prisutan. Upaliće cigaretu. Hladno je, prsti trnu ali se dim ipak zadržava u plućima... užas, zašto to sebi radi? Još nekoliko žutih autobusa je kvarilo ritam savršene pesme za dobro raspoloženje... Pevala je u sebi:

“ Because I’m happy
Clapalong if you feel like a room without a roof
BecauseI’m happy
Clapalong if you feel like happiness is the truth
BecauseI’m happy.... “
Osećala se divno. Ipak je muzika u njenim ušima i glavi nadjačala najstrašnije žute autobuse. Kada joj je sve bilo potaman konačno je naišao njen... mali, beli kombić. Ušla je unutra, dok je plaćala kartu videla je na licu šofera crtu nezadovoljstva, namrgođeno lice. Nasmejala mu se ali nije vredelo, nije uspela da u njemu izazove taj osećaj koji je divna muzika budila u njoj. Sva sedišta su bila zauzeta, popunjena sumornim, pospanim, zamrznutim licima, nijedne mimike, ni jednog bistrog pogleda...

Iako je ceo autobus bio potpuno smoren u odnosu na nju znala je da je problem u njima a ne u njoj.

Dok je šetala pogledom po sivilu tuđih emocija ugledala je još nešto sivo, predzadnje sedište je bilo prazno, sivo i čekalo je samo nju. Ušuškala se i ponovo pustila muziku. Vibracija telefona je privukla njenu pažnju, stigao joj je novi mail. Napisala je poruku ispunjenu smajlijima. Delila je sreću i zamolila crvene starke da se malo pokrenu, da zaigraju sa njom...

Počelaje pesma po treći put... Zažmurila je...

Ritam je poneo, prvo je počela da se njiše u ritmu muzike ali kad je shvatila da je osećaj mnogo jači od toga ustala je i počela da igra. Igrala je kao nikada u životu, nasmejana, vesela, razdragana,sa slusalicama u ušima i čarobnim osmehom na licu. Poželela je i da zapeva ali se setila onih sumornih lica i nje želela da u njima izazove još veću jezu... A ta lica su se konačno jedno po jedno, kao na traci pomerala. Prvo su to bili začuđeni pogledi, zatim izbečene oči starijih uštirkanih gospođa, nekoliko njih se prekrstilo, ali se većini na licu ipak nazirao osmeh... nekima je osmeh išao iz trbuha tako da su se presavijali od osećaja koji je njena sreća izazvala u njima. Neki  su čaki đuskali u svojim sedištima...iako nisu čuli muziku.

Jak zvuk sirene je trgnuo u momentu kada se pesma završila. Otvorila je oči i shvatila je da je to stanica na kojoj silazi. Sumorna lica su i dalje sedela i svojim zamrznutim pogledima tražila parče vedrog neba negde daleko na cesti. Pre nego je napustila autobus zahvalila se vozaču na vožnji i poželela mu je lep dan. Ništa joj nije odgovorio, samo je pogledao i uzvratio srdačnim osmehom, to joj je bilo dovoljno... jer nekome je ulepšala dan...

“ Because I’m happy
Clapalong if you feel like a room without a roof
BecauseI’m happy
Clapalong if you feel like happiness is the truth
BecauseI’m happy.... “