Nisam ni mogla da sanjam, nisam ni mogla da znam, čak... nisam ni naslućivala da žena može tako da se oseća u tvom prisustvu. Prvi put sam se osećala ženom... doslovno ženom. Onda kada si me slovima opisao, kad si slovima nacrtao sliku mene... umetnički rad u kome sam ja ta umetnost.
Ja sam Boginja za tebe, niko me tako nije nazivao...niko me tako nije zvao, niko me tako ne zove. Oboje znamo da ti nisi niko, da ti nisi neko, neko ko se rodio samo zbog mene, neko ko čini sve da meni bude lepo. Ne. Ti si egoista, voliš samo sebe. Ali... Mogu li da osetim veću ljubav od ljubavi koju mi egoista pruža da bi on bio srećan? Ne da bih ja bila, ne zato što je to u redu, nego suprotno od toga, baš zato što nije u redu...
Suprotno si od svega na ovom svetu... suprotno si i od mene a tako smo isti. Toliko smo isti da ponekad ne znam da li su reči koje napišeš, iz moje glave pobegle u tvoje prste pa ih bacaš pred mene ili ih nikada od straha nisam ni izgovorila. Pa na kraju ne znam ko je to rekao ti ili ja.
Ah... tako smo različiti, uvek smo drugačijih boja, ali opet kad se spojimo izmislimo boju samo za nas...
A šta ako ja samo sanjam da ti postojiš? Hoćeš li i dalje biti takav ili će to poljuljati tvoje postojanje...?
Nemoj, nemoj nikada da me vodiš sa sobom zauvek negde, nemoj jer želim da te volim. Ako me povedeš izgubiću se, izgubićeš se ti... izgubićemo jedno drugo, i ostaće samo ova slova, a niko im neće verovati. Volim te. Eto, rekla sam. Zato te molim da me ne uzimaš, da me ne zoveš svojom jer ako sam nečija više nisam svoja a nisam ni nečija...
Pusti... dozvoli nam da se volimo ovako... mrvu po mrvu, dok se skroz ne izmrvi kruh.
Нема коментара:
Постави коментар