Sedeli su jedno naspram drugog.
Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje.
Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih.
Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana.
Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede...
Kikiriki. Pogodila je.
Sada je red na njega.
On mora žmuriti a ona će naći nešto što je nemoguće čulom ukusa i dodirom jezika pogoditi.
Sa osmehom na licu je otvorila oči ali on više nije bio tu, ni ona nije bila tu.
Videla je sebe kako izlazi i zatvara vrata za sobom.
Opet glupavi san, poverovala je da se bar ovo stvarno dešava.
Sela je kraj računara i uzela knjigu na kojoj je pisalo “ Vilijam Fokner”.
Često je čitala tu knjigu ali joj je sada izgledala drugačije nego ranije.
Otvorila je prvu stranu i počela da čita:
“ Sedeli su jedno naspram drugog. Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje.
Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih.
Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana.
Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede... Kikiriki....”
Sa nevericom je gledala prvu stranicu knjige I shvatila da nešto debelo nije u redu ,
verovatno je pomešala sa nekom sasvim drugom knjigom.
Okrenula je koricu knjige i shvatila da uopšte više
ne drži knjigu koja je prvobitno bila u njenim rukama.
Ova knjiga nije imala ime, nije na njoj pisalo ime pisca.
Zbunila se ali... svakako je nije ispuštala iz ruke.
Ako je na prvoj strani pročitala početak njenog dana
na zadnjoj će sigurno pročitati kako će se sve završiti.
Hitro je okrenula zadnju stranicu knjige i počela da čita...
“ Međutim, sada je, izgleda, bio istinski probuđen i zreo da se uputi na dugi put.
Potrajaće nekoliko godina da taj mladi čovek nauči makar samo pravilan stav i način disanja. Jedino tim pogledom, u kojem je bilo tračka blagonaklonog saosećanja i nagoveštaja novonastalog odnosa između majstora i učenika
— jedino tim pogledom je jogi obavio prijemučenika.
Taj pogled odagnao je nekorisne misli iz glave učenika,
njime je bio primljen na vaspitanje i službu.
Nema više šta da se priča o Dazinom životu,
sve ostalo odigralo se s one strane slika i priča. On više nije napustio šumu”
Svakako da kraj nije imao nikakve veze sa njom jer.. nije ni morala da gleda.
Knjiga u njenim rukama više nije bila bezimena već je to bila knjiga
“ Igra staklenih perli” H.H.
Poklopila je knjigu i držala je tako u krilu neko vreme.
Prsten je stajao na stolu, više ga nije pomerala ni dodirivala, divila mu se iz daleka.
Pismo je ostalo u trećoj fioci ili je samo mislila da je tamo jer više ni sama nije znala šta je istina a šta san.
Da li će se iz jednog sna probuditi i biti u nekom sasvim drugom snu?
Danima nije znala šta je u stvari java. Ako su to uopšte i bili dani?!?
Zaboravila je ukuse, mirise, sve.... ili ih se možda najintenzivnije sada sećala,
ni to nije znala. Odustala je od razmišljanja opustila se i potpuno klonula.
Spustila je pogled na dole.
Nezainteresovani pogled je prelazio preko knjige.
Konstatovala je da se sada u njenoj ruci nalazi bezimena knjiga.
Laganim pokretima je otvorila zadnju stranu i počela da čita.
Zamutilo joj se pred očima, nije mogla da pročita šta piše na zadnjoj stranici knjige,
počelo je da joj se vrti u glavi i onesvestila se...
Нема коментара:
Постави коментар