Narandzasto

Tišina, mir. Sedi na podu. Noge su joj ispružene ispred tela. Laganim pokretom privlači levu nogu do središnjeg dela tela, desnu stavlja naspram leve. Leđa su prava iz osnove, ramena blago zabačena unazad. Dlanove je nežno oslonila na kolena, povlači ih duž butina dok ne oseti spajanje u lopaticama a zatim ih vraća na kolena tako da dlanovi budu okrenuti na gore. Zatvara oči i fokusira se na svoje unutrašnje biće. Oseća ljubav u sebi i sklad sa okolinom. Pokušava da potpuno opusti telo. Ne diše plitko. Okreće vrh jezika ka resi, da bi energija u telu ravnomerno strujala, koristće strugajući dah. Udah je u položaju, sa izdahom blago zarotira telo na desnu stranu tako da desnu ruku spušta iza sedalnih površina a levu oslanja na desno koleno. Unutrašni pogled je usmeren na desno. Oseća torziju kičme. Sa udahom se vraća u prvobitni položaj a sa izdahom postupak ponavlja tako što se sada okreće na levu stranu. Disaće troslojno...Stomak, pluća, vrhovi pluća, izdah je dva puta duži samo ako prija... Počeće prateći otkucaje srca. Tri udah, šest izdah. Diše na nos. Oslanja dlanove na stomak, kičma je prava iz osnove. Izbacuje sav vazduh iz stomaka, uči da diše stomakom. Dok izbacuje vazduh vrhovi prstiju se dodiruju a kada udiše prsti se šire na stranu.... Yoga je počela... radiće dva sata a nakon toga će se tok misli srediti a telo će se smiriti. Biće potpuno opuštena i obnovljena. Uživaće u divnom danu... Danas je sreda. Narandžast dan. A narandzasta boja kada se prevede u osećanja znači.... SREĆA!!!

Domine...

Pogrešan korak. Tlo pod nogama se trese. Taj koraak je učinio da domina izgubi ravnotežu. Kalatila se par sekundi, na trenutak je delovalo da će pasti na suprotnu stranu od strane na kojoj su uredno bile poređane ostale domine. Nije. Pala je na sledeću koja je pogurala čitav niz. Slika izgrađena od domina se nije promenila potpuno ostala je vrlo slična. Smo što domine nisu stajale već su ležale po po podu.

Znala je da se to u jednom trenutku može dogoditi ali je u isto vreme verovala svojim koracima. Izdalo je i jedno i drugo. Dobro, nije toliko strašno, sada samo treba da podigne sve domine i ponovo napravi prvobitnu sliku. Potrebno joj je vreme, strpljenje i smirenost.Verovaće sebi i pustiti vremenu da učini svoje. Ona će sedeti u mraku i nežno podizati jednu po jednu dominu dok ne dođe do poslednje. Ali i tada kada podigne makar i deo domina postoji verovatnoća da će ih srušiti, dahom, trzajem, pokretom. Mora biti pažljiva, mora napraviti malo veći razmak izmedju dve domine tako da pad jedne ne utiče na bilo koju drugu. Ali ako se tlo pod nogama zatrese predstavljaće opasnost za sve podignute domine koje ne moraju pasti zato što su gurnute od one iza njih. One padaju zbog nedovoljno čvrstog oslonca koje ih drži uspravnim. Ali , bez obzira na sve, činjenica je da će ipak jednom, pasti... možda ih zato i ne treba dirati....

Trofej...

On je gradio svetove a ona ih je stvarala...

Ona je bila nežna poput latice tulipana, a on, on je bio trn.

Trebalo je da plešu... Igra je bila ples. Hladan ples pun vatre. Latica se otkinula i nežno padala ka zemlji. Od sunčeve svetlosti se presijavala i delovalo je kao da je od svile. Vetar je lagano nosio i naboo je natrn. Vetar je bio na latičinioj strani i duvao snažno u trn kako bi ga slomio i oslobodio laticu njegovih oštrica ali nije vredelo, trn je nije je puštao, nije joj dozvolio da vodi svoj slobodni ples i pleše samo za sebe. Morala je da se kreće po njegovim komandama. Latica više nije osećala svoju postojanost. Osećala je vetar koji pokušava da je odvoji od trna i osećala oštricu trna koja joj ne dozvoljava da ode od njega. Sunce je peklo sa jedne strane a sa druge ju je ledila hladnoća trna.

Postao je čovek a ona je bila devojka u belom...

Rukama je bila okačena o njegov vrat a celim telom oslonjena na njega. U tom plesu je bila paralisana on je vodio igru. Klizili su lagano po podijumu za ples i kad god bi bio trenutak prave vatre on bi je puštao iz naručja, ona bi se okretala i udaljavala od njega tako da bi ostali samo dodirnuti vrhovima prstiju i strelama pogleda..

Zatim bi je naglo cimnuo i pribio uz sebe. Dahom bi prešao preko njenog lica a ona bi ukopana stajala tu. Nežnim pokretom ruke bi prelazio preko njenog struka a zatim bi je obgrlio i pribio jače uz sebe pa je nežno klizeći spustio između svojih nogu, ne gubeći kontakt sa njenim grudima... Uhvatio bi je za ruku koja je bila iya njenih ledja i zavrteo bi je u tom položaju... Vetar... je tada odgurnuo od njega...

Osetio bi njenu nemoć i povređenost i uzeo bi je nežno u naručje. Prepleo svoje prste sa njenim i vodio je, vodio je ples, pokazivao joj korake koji trebaju ići suprotno od njegovih...

Njena se snaga vraća, pokreti i koraci su joj brži od njegovih, ne ume više da je isprati. Ona mu lagano beži a on ne ume da je sustigne. Greši, pravi nedozvoljene korake a pogledom seva preko veštih pokreta njenih nogu... Okreće se u krug, više joj nisu potrebne njegove ruke da prate ritam. Dozvoljava mu da je sustigne. Zagrljaj, umirili su se, ni vetra više nema... On je hvata oko stuka i kao trofej diže iznad glave. Ona uvija svoje telo, uvija se i izvija. Ona je trofej... trofej u njegovim rukama...

On je gradio svetove a ona ih je stvarala...

Mali plašljivi zeka...

Dok je u naručju uživaće u dodiru i maženju ali čim ga pustiš biće neuhvatljiv, moći ćeš samo da se diviš njegovoj lepoti iz daleka. Moći ćeš da mu zavidiš koliko je brz i koliko mu je čulo sluha pripremljeno da reaguje na svaki tvoj pokret. Svaki tvoj pokret ka njemu je u stvari korak dalje od njega. Ne možeš ga privući ni hranom, nikada ti neće jesti iz ruke. Biće gladan ali čekaće da se pomeriš od hrane da bi je kušao... I na kraju, prićiće ti samo ako on to želi i samo onda kada to poželi, možeš ga juriti možeš bilo šta pokušavati ali uzalud... on će uvek biti brži od tebe...

Mašta...

Probudila me je muzika, zvuk prirode. Ptice.... godinama unazad pevaju istu muziku, onu koja nikada ne dosadi. Divna je, ne iritira, ona opušta i budi te tako što te tera da joj se nasmeješ, da se zbog nje raduješ. Osećam miris vazduha, tamo ne miriše tako čak ni kad pada kiša... Sve je drugačije ništa nije isto...ovo je moje... tamo nikada nisam ni pripadala. Prilagođavala sam se, usklađivala ali ništa nije vredelo, ovog puta nije... sada sam se vratila, da bih mogla ponovo da odem. Da sa jedne strane rastem a opet da me ona druga strana brže ubije. Mora nešto da fali... uvek, svakome, svemu...
Nekada se te rupe koje su šuplje ničim ne mogu popuniti. Nekada samo zamisliš da su popunjene i bude ti lakše... ljudi prave izmišljene i zamišljene svetove pa tako žive a pritom nisu duševni niti psihički bolesnici... oni su samo maštari...
Mašta nije nešto što te odvaja od stvarnosti. Ne. Ona te samo ubedi da može da bude bolje, šarenije, lepše i pomaže ti da središ misli da se raduješ da na kratko zaboraviš na ono stvarno i ono ružno ali ga i tada imaš u podsvesti ono živi tamo, živi u tebi samo si ga okupao, namazao mirišljavim mlekom za telo ekstratima nečeg prirodnog što leži u tebi i izbija na površinu onda kada najviše treba, onda kada je zrelo, kada cveta... Pa ga obučeš u najlepše haljine... možeš da biraš, da biraš boju i materijal koji najviše odgovara njegovom prirodnom mirisu...možeš ga presvlačiti i oblačiti ponovo i ponovo. Dokle god ima haljina i boja za menjanje i dokle god mašta ne presuši.
Nekada poželiš da ga ogoliš, da ga prikažeš u najgorem ili ne... u najboljem svetlu ali sve što je ogoljeno po nekom zakonu mora biti stvarno mora biti istinsko mora biti ružno. 
I onda kada se vratiš, kada izađeš iz maštanja pun si snage i možeš da nastaviš dalje. Oporavljen si. Misli su se odmorile od tereta koji realnost nosi, ali nisu pobegle, samo su se sklonile na kratko otišle na spavanje, otišle da sanjaju nešto, i kad su se naspavale i odmorile vratile su se u novo jutro. Tako sve funkcioniše... 
Sve se usklađuje sa jutrom i mrakom...

Tama...

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami.... 

Dokle god sunce bude na toj strani on će obasjavati tamu. U zavisnosti od toga na šta pada stvaraće razne boje. Možda će se reflektovati i proširiti svoju svetlost po čitavoj tami. Tami će biti svejedno ona je bila tama i pre svetlosti... Ali oči naviknute na svetlost, oblike boje, na nešto drugačije od tame, očima će nedostajati sunce koje je probilo tamu. Tmu u kojoj su stvari izmišljene i yamišljene na osnovu onoga što ona dozvoli da se zamisli, da se vidi. I posle tog svetla će oči videti, naviknuće se na tamu, lagano, prilagođavanjem možda čak i lakše nego na svetlost. Očima ponekad treba tama. Da se odmore, da se opuste i zaborave na boje, oblike i veličine. U mraku je očima sve isto... svejedno. Sve je iste boje. Očima se ne mogu opipati oblici to već ima veze sa dodirima. 
Ali kada su oči zatvorene i kada je u mislima mrak dodiri se osete mnogo jače... mnogo intenzivnije. Tada se pojačava čulo sluha a telo oseća i vazduh. Oseti da se nešto nalazi oko njega čak i kada je udaljeno. Čuje svaki šum i oseti tuđe otkucaje srca kao da kucaju u njemu. Oseti nameru ali ne zna... nije siguran. 
Pojačava se osećaj nesigurnosti pa telo potpuno zatreperi spremno da oseti sve ono što ne može da vidi. Kada se toj tami doda glasna muzika u ušima, tada je celo unutrašnje biće paralisano. Ne vidi i ne čuje, može samo da oseti. Uplašeno je i hrabro u isto vreme. Vodi unutrašnju borbu sa sobom. Želi da vidi i da čuje. Boji se i želi da što pre oseti ono što nije tama i ono što nije melodija u ušima. Tada i najnežniji dodir boli. On je neočekivan i telo nije pripremljeno da ga doživi, da ga oseti i ono što se proizvede u njemu je neizmerna bol i potreba da što duže potraje i što pre prestane da traje. Kapljica vode koja nežno u toj gluvoj zaslepljenosti klizi niz vrat preko ramena sa unutrašnje strane ruke proizvede takav doživljaj u telu kakav se drugačije ne može osetiti... ni sa milion kapljica vode... 
Isto je i sa zaljubljenošću...baš tako biće deluje na nju... što smo u većem mraku i što smo više slepi i opčinjeni muzikom to je više osećamo ... bez obzira na hiljadu kapljica vode... 

Zrak svetlosti probija tamu.... Tami to predstavlja nešto mnogo veće od sasvim malog i tananog zračka svetlosti. Svetlost ubija sve izmišljene slike koje se stvaraju u tami....

Tri sveta...

Nešto se pomerilo, za jedan milimetar je dalje ili bliže meni. Ne znam, samo znam da je promenilo mesto. 
Istina. Saznanje. Neznanje. 
Točak neizvesnosti se vrti u krug. 
Tamo gde se zaustavi, srušiće svet. Sva tri sveta su izgrađena u tebi. To su veliki svetovi u kojima ne žive ljudi. Živiš ti u milijardu stanja i izdanja. Sve ono što jesi i sve ono što nisi, sve ono što želiš i sve ono što ne želiš biti. I uvek si zaslepljen i kada si srećan i kada si besan. U oba slučaja ne vidiš ono drugo što se proizvodi u tebi nasuprot onoga što osećaš. 
A i to postoji... 
Čuju se glasovi, čuje se neka buka tamo negde u daljini ali ti si fokusiran na muziku koja dopire do tebe, muziku koja se čuje iz slušalica lagano ulegnutih u školjku tvog uha. Ti vidiš svet, vidiš sve oko sebe ali u ovoj situaciji melodija prati njihove pokrete, njihove crte lica, čitaš kroz pesmu i zvuk, doživljavaš svet kroz muziku koju slušaš a ne čuješ stvarnost iako znaš da se iza tog zvuka krije nešto drugo što ne čuješ ili prigušeno čuješ. I tada te neko prekine, na trenutak ugasi taj svet, slušalice su ti spuštene, oslonjene na ramena. Muzika i dalje dopire do tebe, ali nema tu snagu nema taj intenzitet. Sada si fokusiran na dve stvari, pratiš situaciju koja je prekinula tvoj svet u kome se samo čuje muzika i uvukla te u svet u kome se nadmeću pesma koja se i dalje jedva čuje ali koju tvoje misli pevaju tamo negde u tebi. I čuju se još neki glasovi. Ljudi pričaju. Osoba pored tebe diše, osoba naspram tebe proizvodi zvuk tako što škrguće zubima. 
Čuješ zvukove... bušenja, zujenja, šuštanja, kašljanja, plakanja, smeha... reči, neke reči... nečije, pomešane sa pesmom u tvojoj glavi... 
Sada su oba sveta srušena. Onaj iz slušalica jedvačujno dopire do tebe ili samo osećaš takt i znaš da je ta pesma u pozadini. Možda godinama nisi menjao plejlistu, pa si siguran koja je pesma sledeća. Ali priznaješ da nije isto slušati muziku ovako i onako. Sada svet nije tako... melodičan. Ovaj drugi svet je porušen, zapravo porušena je ideja o njemu. Ništa nije sinhronizovano, prepliću se glasnije i tiše note neprijatne muzike i ne znaš gotovo nijednu pesmu napamet. I ostaje ti samo onaj jedan svet... onaj u kome milijardu tebe ispoljava sve svoje osećaje, stanja, želje....fantazije, stvarnosti, tragedije... Taj svet je svet snova. Onda kada se ugase ona dva sveta počinje treći. Kada lagano prestaješ da čuješ da vidiš i da osećaš, kada potoneš u san. Tada si u tvom trećem svetu. U kome si ti svoj junak i najveći neprijatelj. A on se gasi onog momenta kada se probusiš i uploviš u jedan od ona druga dva sveta. 
A točak... točak neizvesnosti se i dalje vrti u krug... 

Kažu da je ovo jedna od retkih pesama uz koju možeš... dok je slušaš (uz pomoć slušalica) biti tako blizu mora. Možeš ga čuti, osetiti i omirisati... 

Prašina...

Zaustaviti se, na sekund probati nesto drugo od onoga što treba da se uradi. Stati i shvatiti da nije onako kako misliš da trba da bude. Ne. Ne mogu se svi zaustaviti onda kada i vreme kaže da je kraj. Uvek je tu ono beskonačno koje vuče, koje ne zna za kraj. 
Čestice prašine su teže od olova kada se natalože i upropaste harmoniju savršenstva. Teže su zato što olova tu nema, oseća se samo ono što je prisutno, samo ono što se nalazi tu oko tebe, u tebi. Mada teorija o tim stvarima će uvek reći da je olovo teže. Ako na tas vage stavis po kilogram oba i moraš uzeti jedno uvek ces uzeti prasinu, izgleda lakse... a ima je više iako se slika toga ne može ni zamisliti. Šta su sitne patnje naspram svetskih katastrofa? Ništa značajno... ali su moje, ja ih nosim, ja ih živim, ja se borim sa njima. Meni su najveće. I posvetim im se, ugostim ih i primim, jer znam da su i one deo mene. Nekada su najlepša umetnička dela obojena crnom. Zastrašujuća je ali je otmena i elegantna i.... crna je boja. Put preda mnom nije ništa jasniji od puta iza mene. Oba su izmišljena za trenutno stanje uma. Moraš se sećati da bi dodirnuo prošlost, moraš se prepustiti da bi kušao budućnost. Ovo sada se oseti vrhom jezika. I dodir i punoća ukusa. Zato nisu osećaji jači kada ih se sećamo ili kada zamišljamo kakvi će biti. Osećaji su ono u ustima što sada osećaš. 
Prepusti im se i pusti da te vode. Ukoliko su nešto probali prepoznaće i tačno znati šta kušaju, znaće kad da stanu, da ne pokvare lepotu ukusa, da bi ga još želeli. Ako nisu... opet će znati, novi ukusi su specifični, mogu podsećati na ovo i ono ali su jedinstveni i novi. Nisu ni ovo ni ono... 
Telo i sve u njemu zna kada je dosta. Ono upravlja svetom u tebi. Čim oseti da je kraj ono zaustavi taj deo tebe i to je kraj. 
Tako prestaju neki osećaji, zato što je čulo za taj oset u tebi umrlo, telo ga je zaustavilo, ne da bi te povredilo nego da bi ti dozvolilo da osetiš nešto novo. I samo zato ne možeš prestati da osećaš nešto što i dalje živi u tebi. Ono je tu, ono postoji, priznao to ili ne... 
I pusti ga neka živi, osećaj ma koliko ne želeo to... jer da ne treba da osećaš to... ono bi davno umrlo u tebi.

Suprotnosti...

Suprotnosti u njoj su se spojile. 
Počinje pesma. Gitara.... španska gitara. Prekida, guši se... Zaustavlja i opet počinje... 
Fado muzika. Dva andjeoska glasa. Muški i ženski. 
Ona je u pozi fetusa. Prati otkucaje srca, prepušta se muzici želi da zaigra. 
Tri otkucaja srca... 
Muški glas je dodiruje. Govori joj šta da radi, upravlja njenim telom. On peva emocijama koje ne može da ne oseti dok sluša tu pesmu. Liči na kišu, liči na tugu, liči na nadu i topao vetar. 
Sve to se nalazi u njoj. 
Suprotnosti. 
Oseća da se sve srušilo ali ipak ima nade... Njegov glas joj tao kaže. 
Krv struji telom. Telo se pomera samo, bez njene komande. 
Vuku ga nevidljive niti njegovog glasa. Tačno mu govore šta da radi, kako da doživi muziku. 
Zbog kiše je promenila položaj. 
Lagano se uzdiže i seda. 
Zbog tuge. 
Desna ruka je u levoj ispred stomaka i širi ih ka nebu, pa lagano spušta na kolena. 
Nada i topao vetar su se sjedinili. 
Suprotnosti. 
Emocije pesme, se prenose na nju... plače joj se... i igra... volela bi da zagrli muziku svojom igrom, da joj uzvrati prelepe osećaje koje budi u njoj. 
Suprotnosti. 
Svaka nota, svaki njegov šum struji njenim telom i upravlja njime. 
Podstiče lepe misli... i tužne. Suza klizi niz obraz i spaja se sa nasmejanim usnama. 
Suprotnosti. 
Muzika menja prvobitni zvuk i čuje se... 
Ženski glas... 
Sada je marioneta kojom upravlja ženski glas. 
Kiša je prestala ali još nije ogrejalo sunce. Hladno joj je. 
Telo se ježi. 
Njen glas prodire do srži, hvata je kao grč i nemoćna je da bilo šta uradi. Pomera se kako njen glas pomera konce privezane za nju. 
Rukom je obmotala nogu i podiže je. Izvija kukove na gore pa ih spušta ... Čelom nežno dodiruje koleno. Odmotava ruku, spušta je na pod i.... 
Puzi. 
Uvija se kao mačka. Ne zavodi, umiljava se. 
Savija kičmu, pravi ulegnuće u njoj a glavu podiže. Izbacuje negativne osećaje. 
Tri otkucaja srca... 
Sada je spremna da upije lepe misli i osećaje. Ukočenog pogleda na gore u sebi broji...još... 
Tri otkucaja srca... 
Dovoljno je. Spušta pogled prema stomaku, tako zatvara krug. 
Suprotnosti. 
Leže na pod. Okret celim telom. Jedan, drugi, treći... 
Raspoređuje energiju po čitavoj unutrašnjosti. 
Upija život. Živi muziku. Muzika živi u njoj. 
Hvata koleno i lagano se uzdiže uz pomoć njega. 
Sada joj je lice mokro od suza a osećaji trepere u njoj. 
Ne briše ih... sa njima bolje oseća muziku. Bolje oseća... 
Suprotnosti. 
Prebacuje jednu nogu preko druge, ukršta ih. Prepliće... kao što oni prepliću glasove. 
Vraća ih, pa savija kolena. Prstima dodiruje pod da bi se odgurnula i lagano uspravila. 
Pršljen po pršljen kičme... 
Pomera prste kao da svira. Rukama iznad glave, bere nevidljivo. 
Hvata neshvatljivo. 
Želi da dotakne sve što ne postoji. 
Pokreće ruke iz ramena. Izgleda kao da maše nekome. 
Uhvatila je vazduh pa mu dočarava muziku. Uči ga da pleše. 
Kada su ruke na jednoj telo okreće na suprotnu stranu. Oslobadja mesto svom partneru. 
Da bi mogao da je obavije, da je dodirne, da oseti ritam da pleše sa njom.... 
Potrčala je držeći vazduh za ruku. 
Kao da leti, kao da sanja. On je i dalje tu, hvata je za stuk i podiže... Okreće i.... 
Zaustavila se, glavu spustila ka grudima pa obgrlila butine. 
Sela je na pod a čelo oslonila na svoja kolena. 
Fado.... muzika se i dalje čula.... 
A ona je tiho plakala... 

Kontrola...

Osećaji.... to je ono na šta ne možeš uticati. Ni vežbom ni trudom ničim. Jednostavno se dešavaju, nezavisno od tebe u zavisnosti od mnogo čega drugog. Kažu ti.... ma prestani da voliš, prestani da osećaš to... prestani!!! I ti hoćeš, zaista hoćeš ali ne možeš. Da li možeš da oteraš trnce iz ruke kada potpuno utrne? Ti zanš da ti ne prija i osećaš kao da ruka nije tvoja, teška je, troma ali je i dalje tvoja. Ne osećaš je u tom trenutku, ne možeš da upravljaš njom. Šta god poželiš da uradiš, bilo koju komandu da joj daš ona će pasti dole. A ti ćeš osetiti samo trnce, ni bol, ni toplotu, ništa, samo trnce. I oni neće proći zato što si im ti naredio da prođu. Oni će proći sami od sebe. Isto je i sa osećajima, ne prolaze zato što ne želiš više da ih osećaš, prođu jer im dođe vreme da prođu. Ali ima i neke lepote u tome. Kada si svestan toga da nešto drugo upravlja tobom. Samo oslušni, poigraj se sa tom rukom koja ne sluša i videćeš koji ćeš trud uložiti da jos se suprodstaviš samo zato što te nesluša. Da je neka druga situacija, ne bi ni obraćao pažnju na nju. Jedina stvar lepša od slobode je biti kontrolisan, a toga nismo ni svesni...

Kao proleće...

Jutro me je probudilo. Sunce je ugrejalo celu unutrašnjost mog tela. Obnovilo je svaku ćeliju. Srećna sam. Ljubav je u meni. 
Ljubav je svuda oko mene. Mogu je osetiti i pružiti. Divan je osećaj kada te sreća obuzima i probudi sve u tebi. Kao proleće, cvetaš, rasteš...mirišeš. Kao prolećno sunce koje nije prejako ali opet greje. Greje sasvim dovoljno da pupoljak procveta, da vrabac zapeva, da se trava zeleni. Kao prolećno jutro sveže i razdragano sa naznakama toplijih intervala. A .... noću sam kao nebo puno zvezda... koje ulepšavaju indigo površinu svojim sjajem svojom lepotom i činjenicom da kada padnu ispunjavaju želje. Baš je dobar osećaj... 
Dugo sam spavala, dugo sanjala... Ošamućena sam još uvek. Zbrka mi je u glavi. Neki su snovi bili previše ružni ali opet ne dovoljno da bi bili more. Neki su bili prelepi ali sam se svakako budila. Živela sam u snovima. Živela za snove. Stvarnost je nešto sasvim drugo. Stvarnost je ono što se dešava između ružnih i lepih snova. Kao proleće... 
Nešto između zime i leta. Ali je stvarnost lepša i od jednog i od drugog. 
Koliko sam samo verovala snovima a nisam znala da me oni samo opterećuju. Nisam verovala da je savršenstvo sve ono što se nalazi na putu, na sredini leta i pada. Onaj međuprostor, ona neizvesnost. Život. On se nalazi na sredini i on je najlepši. Sada znam. 
I onda kada ništa nije kako sam zamišljala ja znam da je ipak to najbolje za mene. I kada je dobro i kada nije baš tako dobro. Jer osećaji su konstantni ali ne i uvek probuđeni, postoje i bude se postepeno. Kada se uspava jedan probudi se drugi... nekada su budni istovremeno i stvore dugu u duši. Nekada su kiša , nekada sunce, nekada sneg.... budu i grad. Budu grad onda kada su emocije prejake, kada gore kada ne mogu da se iskažu nego se skupljaju tamo negde unutra, dole. Pa se to dole puni do gore i eksplodira. I tada grmi i seva i bude nevreme. Ali opet... kad to prođe... zasija sunce. 
Ali opet da bi bio stvaran, da ne živi u snovima, nadama i fantaziji čovek mora osetiti sve lepote i katastrofe u sebi. 

Mesec u vodi...

Sva životna energija je zatreperila u meni, svaki nerv je plesao i želeo da izbije vani da probije kožu i oseti moć. Godinama se nisam tako osećala, nisam nešto toliko želela, godinama nisam bila pravo srećna. Tada je u sred noći sijalo sunce, obasjalo mi lice i zalepilo mu osmeh koji se nije mogao skinuti. I pre nego je počelo znala sam da se završava jer je svaki početak kraj a svaki kraj neki novi početak. Ponovo sam sebi pružila ruku. Nisam samoj sebi čestitala. Nisam joj se ni zahvalila. Upoznala sam se sa samom sobom koja se godinama krila u meni i bojala se da izađe. Bojala se svega, bojala se da kaže ko je, da kaže šta je i šta želi da je. 
Sada zna. 
I sada je sakrivena ali ne u meni sakrivena je prostranstvom. Nedostižno hrleći za njim ona se udaljavala sve više i više i tu je zastala. Tu je stala i sakrila se. Kao uplašeno dete kome srce u grlu kuca. Krije se iza drveta da je niko ne nađe. Jer, dugo nije bila vani i kada je izašla osetila je slobodu, lepotu života, zrake sunca, miris kiše. Videla odsjaj meseca...u vodi. Bila je željna svega toga i nije znala kako da priđe. Kako da dotakne mehur od sapunice a da ga ne probuši? Nije znala da je postojanje tako kratko. Da je to znala nikada ga ne bi dotakla. 
Mehur se od samo jednog dodira raspršio u stotinu sitnih kapljica. Kišu je sunce osušilo. Sunce je zašlo za oblake. A samo jednim sasvim nežnim dodirom vode pokvarila je slku meseca koji se ogledao u njoj. Onda je potrčala natrag a u sebi silno želela da opet vidi i oseti sve to. Da oseti život da oseti radost, a ne samo umorne otkucaje srca, srca u grlu. Kada bi bar mogla da ga ispovraća, da ga iskašlje, da ga vrati, samo da ga više ne oseća tu. 
Ne. 
Tu mu nije mesto. 
I dalje je nepomično stajala iza drveta tužno gledajući u nebo sećajući se svih stvari koje je neznanjem uništila i koje možda samo njenom krivicom više ne postoje. I onda joj periferni vid skrenu pažnju. 
Videla je boje. 
Videla je dugu. 
Svaki početak je kraj a svaki kraj početak nečeg drugog.

Slika...

Ispred slike sam. Ispred velikog umetničkog dela koje se zove život. Pre mene su na ovom mestu stajali mnogi i iza mene je veliki red. I svi ćemo shvatiti suštinu slike. Svako na svoj način. Ali bar ćemo svi biti saglasni da je to slika. Neki će je pogledati i reći da su je već negde videli, okrenuti se i otići. Drugi će se videti istaknute delove slike, obratiće pažnju na velike i privlačne oblike, proučavaće ih i u sebi misliti kako se umetnik nije dovoljno potrudio da dočara stvarnost slike. U sebi će govorit kako bi oni to mnogo lepše uradili i kako ni malo nisu očarani delom. 
Neki će obraćati pažnju na boje, na njihovu usklađenost i kontrast, a ostatak slike neće ni videti. 
Neki će se pitati kojom tehnikom je rađeno, koji je materijal upotrebljen. Da li je to ulje na platnu ili to uopšte nije platno? Postaviće hiljadu pitanja o nastanku slike i još hiljadu o tome šta ona predstavlja. Neki neće ni videti suštinu slike nego će od nekih sitnih delova slike stvarati svoju predstavu o njoj, tumačiti na njihov način. Sami će sebi predstavljati mistične znakove slike i njihovu dubinsku vrednost, tražiće sve skriveno u njoj i pokušavati da to oštrim okom otkriju. 
I sve to ni malo neće uticati na sliku, neće menjati njen oblik, suštinu niti način i tehniku kojom je rađena. Neće menjati njen prvobitni cilj sa kojim je to i postala od ruke stvaraoca. 
Slika je takva kakva jeste, na takav način urađena. Možemo je prihvatiti ili ne prihvatiti kao umetničko delo ili kao sliku uopšte. Možemo je kritikovati ili hvaliti. Možemo sa nekim polemisati o njoj i mogu nam se mišljenja potpuno razlikovati ili mogu čak biti ista. Neko nam može skrenuti pažnju na detalje koje ne vidimo na slici. Možda ih ni posle toga ne sagledamo tako. Ili nam ti detalji mogu biti sumnjivi i izazvati neko potpuno novo mišljenje o osobi sa kojom govorimo o njima. Jedna slika se može tumačiti na mnogo načina. Pogled na istu sliku se menja u zavisnosti od ugla posmatranja, od posmatrača, od trenutnih osećaja, vremena, prostora... svega. 
Ispred slike sam. Ispred velikog umetničkog dela koje se zove život. Posmatram je i divim joj se jer dok u nju netremice gledam shvatam da će je svako oko, svaka duša i svako biće videti na sebi svojstven način. 
Poraženo stojim pred tom umetnošću i nemam hrabrosti da bilo šta kažem, samo je puštam da me ponese....

Reka...

Ne volim što je voda mokra I što ne umem hodati po njoj ali to ne znači da je moram mrzeti. To ustvari ne znači ni da je ne volim, samo nisam dovoljno velika da bih mogla da prihvatim njenu specifičnost I jednostavnost. Nikada se ne mogu uzdići toliko da joj pariram, ma ni da joj budem blizu ali zato mogu uživati u njoj, mogu joj se diviti jer ona sama po sebi objašnjava svoju svrhu i postojanje. Kada je vrhom prsta dotakneš taj dodir se reflektuje po čitavom telu, nezavisno od toga da li je topla ili hladna. Zamisli samo tu snagu koju ona ima. 
Sve što budi u nama osećaje to I utiče na nas. Umetnost je prepoznati ih. Ono što nas iritira često nas najviše privlači a da toga nismo ni svesni. Protivljenje je najveće kada se treba prepoznati nešto novo čega se bojimo, kada se treba upustiti u to, kada treba zaplivati po hladnoj vodi. Prvi osećaj izaziva jezu po čitavom telu I strah od ogromne snage koju voda nad nama ima, od njene sposobnosti da nam uradi stvari koje nam nista drugo na ovom svetu ne može uraditi. Prvi korak je uvek najteži, kasnije ide sve lakse... Kada izadješ iz hladne reke osećaš potpuni mir I staloženost. Osećaš reku I dalje na svim delovima tela. Kapljice nežno klize niz tvoje telo, miluju te I zahvaljuju ti jer si joj dozvolio da te dodirne, da te zagrli, da te obuhvati svojim prostranstvom. Telo se postepeno greje I suši da bi ti dokazalo da to što si dotakao reku ne znači da si ti reka, ne znači da si deo nje. To samo znači da je ona toliko prostrana da te u svakom trenutku može primiti u svoje najpliće I najveće dubine, da je možes, dotaknuti I osetiti njenu struju I snagu, njenu vlažnost I nedostižnost. Šta god ti radio ne možeš uticati na njen tok, ni na njenu posojanost, ne možeš je vratiti ni zaustaviti, svaku će prepreku preći I neće te povredjivati, neće ti se svetiti, samo će pratiti svoju prirodu. Istrajace da bude ono što jeste. Onakva kakva jeste. 
Probaj I ti, probaj da budeš ono što jesi jer nista na ovom svetu za tebe nije lepše od toga.

Kalup...

Neću više pisati, prsti će biti mirni i raditi samo ono što im ja kažem. Osećaj tinja u meni kao sveća u limu. Vosak je potrošen a ona i dalje gori, sasvim malo ali gori. Ranije nije bilo tako, ranije se ugasi, tinja neko vreme ali se vro brzo ugasi. Možda bih trebala puhnuti kao vetar, ivicom usana neprimetno, kao da ja to nisam uradila? Ali...biće mi žao. Ja to ne želim. Znam da hoće, već žalim pri samoj pomisli na to. Neka gori pa kad izgori ostaće samo kalup... 
A ja... ja se ne stavljam u kalupe, ja sam izvan njih, nisam veća, nisam jača, nisam bolja samo... nisam ista. Da jesam ne bih nikada isparila. Onda mi je draže da isparim nego da budem nešto što neko hoće ili nešto što ja mislim da neko hoće... Muzika u glavi i dalje peva pesmu, pesmu o nama. Muzika je divna, zavodi i ježi svaki milimetar kože eto... i na tabanima je osećam. 
I misli se njišu, misli koje nikada ne pokleknu i nikada ne dozvole da budu zavedene. Odolevam samo zato što ne vredi, zato što je uzalud. I lepo mi je. Za divno čudo, mogu da igram i dalje, dodirujem muziku isto kao što i ona mene dodiruje i niko ne plače ni muzika ni ja. Dragi I. u pravu si i za ono što si rekao i za ono što nisi da se ne bih osećala lošije. Draga A. uz tebe cvetam sa tobom rastem, hvala i tebi. 
Danas sam srećna, pravo srećna ustajem pre sunca da ga pozdravim, danas sam svesna da sam pogrešila. Danas sam svesna da ću još mnogo puta pogrešiti i da se zbog toga neću osećati loše, jer iako pogrešim to će raditi osećaji a misli će snositi krivicu. To ne znači da će osećajima biti lakše. Ne. Samo će oni biti previše nesvesni svoje veličine jer uvek na kraju pobede misli i ubede... sve ubede da su u pravu. Klasična manipulacija mozga nad srcem i tu nije bitno i tad nije važno ko brže radi. Ceni se samo to ko je od to dvoje privrženiji sluga savesti... 
A savest... saveest je Gospodar celog bića.

Neću...

Na relaciji večnosti... između neke vrste zabave i inata, bez ljubavi... sa ljubavlju, u okolnostima i krivici koja to nije već je samo izgovor da je sve u redu a ništa nije. Oblak straha, vetrovi želja, zraci sunca koji hlade, da bi podgrejali vreme koje dolazi a da opet bude mestimično oblačno. Bez kiše, bez najvećeg zadovoljstva koje nebo pruža. Prostranstva emocija koje blede, kad jutro donese samoću. Jedno “ neću “. Izbrisati prošlost ili je uramiti, naći pravi ram za nju, ne menjati ga stalno kada naiđe lepši. Biti slika, biti sećanje. Osmehnuti se kad je vidiš i obrisati prašinu sa nje. Lepo je biti slika još je lepše biti ram. 
To je zabeležen trenutak, zauvek urezan na listu papira, na listu masnog papira. 
To nije savest, ona se ne budi lako, ona nekad ni ne postoji, od nje se beži od nje se krije. 
Pokušaj da se više puta objasni nerazumevanje... jednako je razumevanju ako se iz pravog ugla pogleda. Ali nekad ne vredi. 
Nekad je teško napraviti i jedan korak a kamoli više njih. Nekad se jednostavno neće, bez obzira na sve, bez obzira na... ništa. 
Pomoći nekome da razume a da nerazumno ostane tebi nije usluga nije ništa, to je samo igra reči igra osećaja. Vrteška sa koje siđeš i izgubiš orjentaciju. Pa se počneš vrteti na suprotnu stranu ne bi li ti bilo lakše. Ali nije, i dalje se vrtiš.... 
Nisam ja problem ali ja ispaštam, verovatno zato što nisam problem. Jer kad si problem onda ti je lakše, problem si i to je to. Mogu li biti problem ?... volela bih da budem. Tada bih sve razumela... 
Besciljna lutanja... su me dovela nigde. A nikada nisu bila besciljna. Uvek su imala smisla... uvek su imala cilj. Ne umem da govorim ne znam da kažem a puno pričam ono što ne vredi. Možda tako i treba. Suncu i kiši nije potrebno da govore a svi tačno znaju šta kažu... 
I suze... kad rasplačeš nekoga, da li trebaš bilo šta reći, da li taj neko treba bilo šta reći ili suze same govore za sebe? 
Dokazuju dosta toga.... odgovor su na mnoga pitanja. Treba li se zahvaliti tuđim suzama što smo ih izazvali? Da li je to vređanje Ili zahvalnost? Zahvaliti se na emociji koja je prirodno proistekla iz tebe.... 
Drugo “ neću”. Kada izbrišeš reči koje su napisane izbrišeš ih samo sa mesta na kome su bile napisane ali ne iz glave. 
Loš trenutak, loše vreme. Koje je vreme naj lošije, šta je dobar trenutak? Vreme brzo prođe a trenutak kao da ne postoji evo i ovaj je prošao... 
Na relaciji večnosti... između onda i sada treće “ neću” je bilo I kiša i sunce i suze. Bilo je sve a nije vredelo ništa.

Rubikova kocka...

I eto me, na samom početku kraja. Vreme više nije važno, ni mesto, ni datum, ni ja. 
Rubikova kocka. Moj najveći neprijatelj i najmiliji drug. 
Zagonetka svih zagonetki. Igračka života i smrti. Prevrćem je, vrtim po rukama i ne mogu da je sklopim. Možda ne znam. Možda sam samo mislila da znam. Iznerviram se pa pomešam sve boje i opet idem ispočetka. Uporno kocku vrtim u krug. Kada je osloniš na ivicu i zavrtiš ona postaje kružnog oblika, možda i ne postaje ali vizuelna moć u to veruje. Nemam taktiku, ne znam rešenje, svaki put je možeš složiti drugačije, ovog puta je zaista teško. Možda sam se umorila. Mozda mi nedostaje koncentracije. Možda sam previše uporna. Možda ne krećem od prave boje... Možda bih trebala odustati. 
Ne, ja to ne umem, to je isto kao i sa knjigom, ako sam pročitala prvu stranu moram pročitati svaku narednu. Nikada ne pročitam poslednju stranu pre nego što dođe na red. Ako sam uzela kocku to znaci da je neću ostaviti dok ne složim sve boje. Neću tražiti pomoć, sama ću je rešiti. 
Početak je uvek najteži. 
Kontakt prstiju i kocke, privikavanje na boje i oblik, logika povezivanja, suprotnosti... veličina kocke u odnosu na veličinu sposobnosti. Mada... ni kraj nije ništa lakši, treba odvići prste od slaganja boja, ostaviti kocku koja je rešena. Koju si ti rešio. Ako si je rešio to ne znači da ti pripada, to samo znači da je rešena, ona će uvek pripadati sebi. 
Najlepši deo u toj igri je iščekivanje. Sama sredina, polovina rešavanja problema. Osećaj da znaš, osećaj da umeš da je sklopiš i želja da se to desi što pre. 
Pri samom kraju dolazi do oprečnih osećaja. 
Jos jedno poredjenje sa knjigom. Stigao si do samog kraja jedne savršene knjige koju si godinama želeo da čitas i ne želiš da završiš sa čitanjem, lepo ti je jer se radnja odvija suprotno od tvojih očekivanja, golica ti maštu i podstiče misli, dopada ti se osećaj koji budi u tebi. Žalis zato što se bliži kraj izvanrednog dela, pomisliš da nijedna neće biti dovoljno dobra kao ta. Pri toj pomisli postaješ tužan. Čezneš za konačnim ishodom ali ne želiš da to bude kraj. Ali to jeste kraj. 
Na korak si do rešenja jedan potez, možda dva... sreća i radost te obuzimaju, adrenalin odradjuje svoj posao, uzbuđen si, samopouzdanje raste jer ti umeš da sklopiš kocku, bićeš veliki u svojim očima, uspećeš. 
Trenutak u kome držiš rešenje u svojim rukama te čini posebnim, ne možeš da savladaš osećaje koji kipe iz tebe. I to traje kratko, vrlo kratko, dok te ne osvesti šamar istine. Tada shvatiš da si sa puno truda, veštine i znanja išao ka rešenju, pronašao ga i kao nagradu za to... Ti si dobio samo KRAJ!!!

Ona je znala da igra...

Ovaj je ples samo za njega. Ovaj se ples zove igra. Igra bez pravila igra bez prestanka. Izmedju njih su vreme I prazan prostor, neko mora napraviti prvi korak... 
Takt muzike će odrediti. Ona je povela igru, prepustila se melodiji sećanja, obasuta napetošću i strepnjom, prvi korak napred, bez okreta bez daljih pokreta. Pomera vreme i pravi rupu u prostoru. Prati je, ne tako sigurno ne sa takvim stavom. Njegov je korak kliznuo niz vreme i zaustavio se, nije znao pesmu, nije dodirnuo prostor. Glave podignute, ramena ispravljenih strelama sigurnosti se približava, i dalje na rastojanju, ona stoji i čeka. 
Vadi strele, baca ih na pod, gazi po njima i ide ka njoj. Koraka punih besa, koraka punih gorčine, usana nasmejanih, usana punih poljubaca pravi nekoliko koraka više. Trebalo je da se na pola puta nađu, pola puta je našlo njih. Njene su ruke oko njegovog vrata, njegove su obmotale njen struk. Njišu se u ritmu muzike lagano, dokle god je takav ritam. Smeh njen mu para uši, smeta mu što je krenula prva. Smeta mu što govori... govori nešto od čega ne čuje svoje misli. Hitro je okreće i leđa joj oslanja na koleno, vraća je pa ponovo spušta na drugo. Pokazuje jačinu, pokazuje muškost, želi da odigra ples, da pokaže da zna... i da zaboravi melodiju zauvek. Samo da ne pogreši, da ga korak ne izda, da mu telo ne klone, ne zaklecaju noge. Bes se pretvara u strast, strast u bes, bes u strast, strast u mržnju. Podiže joj ruku, hvata je za prste. Jedan okret. Blago iskrivljena linija na njenim usnama. Telo mu se trese. Drugi okret. Njene usne su se potpuno izvile, prave rupice na obrazima... sada može i zažmuriti. Njegovo telo grči bes. Ukočen je ali ne popušta, želi da je još okreće, želi da je okrene dovoljno puta da joj zavrti svet, da je zbuni da je porazi. Stisak ruke, znojavi dlanovi. Treći okret. Osmeh je ozario celo njeno lice. Pušta joj ruku i pomera se na stranu. Ne može da igra, ne ume da igra, ne zna sa njom da igra. Muzika miluje najdivnijim notama njene prste koji se prepliću i raspliću i govore, svojim pokretima kažu najdivnije reči ovog sveta. On lomi svoje prste tako da svaki zvučno pukne, tako glasno, tako silno. Ismeva nežnost njenih prstiju koji mogu napraviti, zeca, pticu, cvet. Vreme, prostor, misli, osećaji, muzika i stvarnost su se stopili, plešući sa njom igru za njega. Nasmejana se okretala, okretala je i njega ne držeći ga za ruku. Izvijala se, podizala i savijala, bezazleno nežno, drago. Plesala je. Samo njemu, samo za njega. Nije prestajala sve dok se muzika nije zaustavila a i nakon toga melodija u njenooj glavi je i dalje svirala... Ona je znala da igra.

Iluzija stvarnosti...

Odupreti se. Zaustaviti misli, zaustaviti osećaje onda kada znaš da nešto nije u redu. Ne dozvoliti trenutku da nadvlada večnost I pitati se da li su se trenutak I večnost stopili u jedno? 
Rastaviti ih napraviti odvojene celine. Može li se pobeći od nečega za čim ti celo biće žudi? Pobeći od toga samo fizički, a u mislima ostati na istom mestu sa istim osećajima. Da li se tada pobeglo ili se još više približilo onome od čega se beži? 
Postoje dogadjaji koji se nikada nisu trebali desiti, ali zašto su se onda desili ako nisu trebali? Postoje reči koje su se rekle I ostale urezane u sećanju, koliko bole toliko I prijaju, privlače I teraju te da proveriš njihovu tačnost... Svaka reč ima više značenja, nikada nisi potpuno siguran kom značenju pripada . 
Možeš se truditi, možeš pokušavati, ali ne možeš dokučiti... jer ako se pojede jedno slovo ta reč vise ne znači isto... 
Bežati od stvarnosti u svet iluzije I mašte. Da li je tamo lepše? Tamo možeš biti šta želiš, raditi ono što ti se radi, voleti ono što ti se voli I osećati ono što osećaš... Bez straha, bez razmišljanja, bez imalo muke pustiti sve ono što se u tebi nalazi, osloboditi se... 
Pobeći iz sveta iluzija I mašte u stvarni svet. Bez potpunih osećaja, sa puno raznmišljanja I sa svesnošću da tu ne može biti sve baš onako kako želiš... Boriti se, razmišljanjem, boriti se osećajima, boriti se sa puno muke da sve ono što se u tebi nalazi pokaže svoju pravu jačinu iako je skriveno ili ne zna da se pokaže... 
Da li smo pogrešili ako smo težili ka nečemu čije smo nedostižnosti svesni? Jesmo li imali prava da poželimo nešto nemoguće? Jesmo li imali prava da se borimo za to? 
Odupreti se. Zaustaviti misli, zaustaviti osećaje onda kada znaš da nešto nije u redu. Jesmo li tada pravi mi ili smo nešto što treba da budemo. Ako postanemo nešto što treba da budemo... da li prestajemo da budemo ono što smo bili? Da li to smanjuje činjenicu da smo to zaista mi?

Crazy world...

Napetost je rasla... Treba ispratiti melodiju, usaglasiti misli I osećaje, tako što će naterati telo da oseti svaku notu , boju glasa i energiju, da oseti eksploziju emocija, a da ostane mirno da to ne pokaze... Gordost...savladati je... 

“ I fear real danger 
This world ain't simple 
But I'm strong, I know how to get out “ 

Vrhovima prstiju preći po trbuhu, po najosetljivijim delovima tela... a da se ne pomaknu, ne zagolicaju, uraditi ono što nesme, usprotiviti se osećajima koje izaziva pesma...osećati mislima, govoriti dodirima. 
Tvrdoglavost...pobediti je, otvoriti vrata bez ključa ne dodirnuti kvaku...izviti telo, napraviti violinski kljuc...ući unutra... 
Plesala je, pratila ritam, ubrzavala trzaje tela...usporavala... Vrtela se oko svoje ose sa rukama okrenutim na gore... 

“ So won’t you just give it up 
‘cause you don’t understand 
Big it up but you don’t understand “ 

Nekoliko koraka bliže ne plašeći se, osećajući trnce po čitavom telu, plesati, osećajima misliti...hladnog pogleda...Ruke u kosi, stežu je i vuku na gore... bez glasa, nekoliko uzdaha...pomera telo, pomera glavu I umiljava se, spustajući ruke na obraze... 

“ I feel real passionate 
You feel the sun comes down 
I'll make it shine, yeah “ 

Kičmeni stub, svaki pršljen kičme se polako savija i ispravlja... gore, tamo, kod lopatica, blizu vrata... na trenutak podseća na velika crna krila... ježe se spustajuci glavu na njih...poljubac... Ne odoleva, borba misli i osećaja...šta će prevladati? Muzika para uši, zavodi misli i prepušta ih osećajima... 
Vrhovima prstiju je ispratio liniju njenog tela... stopili su se, plesali zajedno do iznemoglosti... bez misli bez osećaja... 

“ And I’ll find my way ‘cause 
‘Cause it’s love, it’s love, it’s love, it’s love, it’s loving yeah 
So won’t you just give it up 
‘Cause you don’t understand 
Big it up, but you don’t understand 
And it’s really nice, but you don’t understand 
So big it up, ‘cause you don't understand 
‘Cause you don't understand baby 
I feel it’s fallin’ down, I know I’ll catch it 
You crazy world, crazy world, yeah. “