Rubikova kocka. Moj najveći neprijatelj i najmiliji drug.
Zagonetka svih zagonetki. Igračka života i smrti. Prevrćem je, vrtim po rukama i ne mogu da je sklopim. Možda ne znam. Možda sam samo mislila da znam. Iznerviram se pa pomešam sve boje i opet idem ispočetka. Uporno kocku vrtim u krug. Kada je osloniš na ivicu i zavrtiš ona postaje kružnog oblika, možda i ne postaje ali vizuelna moć u to veruje. Nemam taktiku, ne znam rešenje, svaki put je možeš složiti drugačije, ovog puta je zaista teško. Možda sam se umorila. Mozda mi nedostaje koncentracije. Možda sam previše uporna. Možda ne krećem od prave boje... Možda bih trebala odustati.
Ne, ja to ne umem, to je isto kao i sa knjigom, ako sam pročitala prvu stranu moram pročitati svaku narednu. Nikada ne pročitam poslednju stranu pre nego što dođe na red. Ako sam uzela kocku to znaci da je neću ostaviti dok ne složim sve boje. Neću tražiti pomoć, sama ću je rešiti.
Početak je uvek najteži.
Kontakt prstiju i kocke, privikavanje na boje i oblik, logika povezivanja, suprotnosti... veličina kocke u odnosu na veličinu sposobnosti. Mada... ni kraj nije ništa lakši, treba odvići prste od slaganja boja, ostaviti kocku koja je rešena. Koju si ti rešio. Ako si je rešio to ne znači da ti pripada, to samo znači da je rešena, ona će uvek pripadati sebi.
Najlepši deo u toj igri je iščekivanje. Sama sredina, polovina rešavanja problema. Osećaj da znaš, osećaj da umeš da je sklopiš i želja da se to desi što pre.
Pri samom kraju dolazi do oprečnih osećaja.
Jos jedno poredjenje sa knjigom. Stigao si do samog kraja jedne savršene knjige koju si godinama želeo da čitas i ne želiš da završiš sa čitanjem, lepo ti je jer se radnja odvija suprotno od tvojih očekivanja, golica ti maštu i podstiče misli, dopada ti se osećaj koji budi u tebi. Žalis zato što se bliži kraj izvanrednog dela, pomisliš da nijedna neće biti dovoljno dobra kao ta. Pri toj pomisli postaješ tužan. Čezneš za konačnim ishodom ali ne želiš da to bude kraj. Ali to jeste kraj.
Na korak si do rešenja jedan potez, možda dva... sreća i radost te obuzimaju, adrenalin odradjuje svoj posao, uzbuđen si, samopouzdanje raste jer ti umeš da sklopiš kocku, bićeš veliki u svojim očima, uspećeš.
Trenutak u kome držiš rešenje u svojim rukama te čini posebnim, ne možeš da savladaš osećaje koji kipe iz tebe. I to traje kratko, vrlo kratko, dok te ne osvesti šamar istine. Tada shvatiš da si sa puno truda, veštine i znanja išao ka rešenju, pronašao ga i kao nagradu za to... Ti si dobio samo KRAJ!!!
Нема коментара:
Постави коментар