Vagon...

Stajala je ispred otvorenih vrata,glava joj je bila spuštena a misli su lutale. Kako ce se popeti na taj visoki stepenik i ući u voz sa teškim koferom? Gomila ljudi je stajala iza i oko nje, osecćala je njihov znoj i guranje sa svih strana, negativna energija se širila i činila je nervoznom, čula je dobacivanja i psovke i hiljadu pitanja što se većjednom ne popne u voz. Bila je pod velikim pritiskom i jednostavno se zablokirala, nije mogla ni korak da napravi, ni da se pomeri. Pred njenim očima se pružala ruka iz voza koja je pokušavala da joj pridrži kofer. Izgubila se na sekund, pružila kofer i nekoliko sekundi kasnije ista ruka je uhvatila njenu i pomogla joj da uđe unutra. Ušla je i stala kraj vrata. Gomila ljudi je sa glasnim negodovanjem koračala kraj nje klimajući levo desno glavom i podrugljivo je gledajući. Nije obraćala pažnju na more bezličnih putnika koji su izgradili mišljenje o njoj samo zato što nije postupila onako kako su oni očekivali. Par puta je promilila pogled izmedju raznih glava putnika koji su žurno koračali ka kupeima svako u želji da zatekne prazan da bi u njemu imao apsolutni komfor ili da bi se osećao vlasnikom istog samo zato što je prvi ušao. Ona je pokušavala da uhvati pogled, ili samo da vidi lice osobe koja joj je pomogla da uđeu voz ali bez uspeha, osim ruke ništa nije videla, ne bi ga ni prepoznala. Gužva se lagano smanjivala i kada je ušao poslednji putnik, začula se škripa šina i voz je lagano krenuo. I dalje je stajala u hodniku i čekala poslednjeg putnika da izabere svoj kupe želeći da ostane sasvim sama u hodniku tog vagona. Kada se udaljio od nje odahnula je i krenula rukom ka džepu kaputa da zapali cigaretu. Lagano je spustila pogled na dole i iza sebe ugledala ruku,tuđu, nečiju. Zapravo onu istu ruku koja joj je pomogla da uđe uvoz. Naglo se okrenula i skamenila, zaledila i osetila kako je obliva znoj, mašna sa njenog šesira se odvezala a streljajuće sivo-zeleno-plave oči potpunog neznanca su sa podjednakom dozom divljenja i zaprepašćenja gledale u nju.