Rastaviti ih napraviti odvojene celine. Može li se pobeći od nečega za čim ti celo biće žudi? Pobeći od toga samo fizički, a u mislima ostati na istom mestu sa istim osećajima. Da li se tada pobeglo ili se još više približilo onome od čega se beži?
Postoje dogadjaji koji se nikada nisu trebali desiti, ali zašto su se onda desili ako nisu trebali? Postoje reči koje su se rekle I ostale urezane u sećanju, koliko bole toliko I prijaju, privlače I teraju te da proveriš njihovu tačnost... Svaka reč ima više značenja, nikada nisi potpuno siguran kom značenju pripada .
Možeš se truditi, možeš pokušavati, ali ne možeš dokučiti... jer ako se pojede jedno slovo ta reč vise ne znači isto...
Bežati od stvarnosti u svet iluzije I mašte. Da li je tamo lepše? Tamo možeš biti šta želiš, raditi ono što ti se radi, voleti ono što ti se voli I osećati ono što osećaš... Bez straha, bez razmišljanja, bez imalo muke pustiti sve ono što se u tebi nalazi, osloboditi se...
Pobeći iz sveta iluzija I mašte u stvarni svet. Bez potpunih osećaja, sa puno raznmišljanja I sa svesnošću da tu ne može biti sve baš onako kako želiš... Boriti se, razmišljanjem, boriti se osećajima, boriti se sa puno muke da sve ono što se u tebi nalazi pokaže svoju pravu jačinu iako je skriveno ili ne zna da se pokaže...
Da li smo pogrešili ako smo težili ka nečemu čije smo nedostižnosti svesni? Jesmo li imali prava da poželimo nešto nemoguće? Jesmo li imali prava da se borimo za to?
Odupreti se. Zaustaviti misli, zaustaviti osećaje onda kada znaš da nešto nije u redu. Jesmo li tada pravi mi ili smo nešto što treba da budemo. Ako postanemo nešto što treba da budemo... da li prestajemo da budemo ono što smo bili? Da li to smanjuje činjenicu da smo to zaista mi?
Нема коментара:
Постави коментар