Takt muzike će odrediti. Ona je povela igru, prepustila se melodiji sećanja, obasuta napetošću i strepnjom, prvi korak napred, bez okreta bez daljih pokreta. Pomera vreme i pravi rupu u prostoru. Prati je, ne tako sigurno ne sa takvim stavom. Njegov je korak kliznuo niz vreme i zaustavio se, nije znao pesmu, nije dodirnuo prostor. Glave podignute, ramena ispravljenih strelama sigurnosti se približava, i dalje na rastojanju, ona stoji i čeka.
Vadi strele, baca ih na pod, gazi po njima i ide ka njoj. Koraka punih besa, koraka punih gorčine, usana nasmejanih, usana punih poljubaca pravi nekoliko koraka više. Trebalo je da se na pola puta nađu, pola puta je našlo njih. Njene su ruke oko njegovog vrata, njegove su obmotale njen struk. Njišu se u ritmu muzike lagano, dokle god je takav ritam. Smeh njen mu para uši, smeta mu što je krenula prva. Smeta mu što govori... govori nešto od čega ne čuje svoje misli. Hitro je okreće i leđa joj oslanja na koleno, vraća je pa ponovo spušta na drugo. Pokazuje jačinu, pokazuje muškost, želi da odigra ples, da pokaže da zna... i da zaboravi melodiju zauvek. Samo da ne pogreši, da ga korak ne izda, da mu telo ne klone, ne zaklecaju noge. Bes se pretvara u strast, strast u bes, bes u strast, strast u mržnju. Podiže joj ruku, hvata je za prste. Jedan okret. Blago iskrivljena linija na njenim usnama. Telo mu se trese. Drugi okret. Njene usne su se potpuno izvile, prave rupice na obrazima... sada može i zažmuriti. Njegovo telo grči bes. Ukočen je ali ne popušta, želi da je još okreće, želi da je okrene dovoljno puta da joj zavrti svet, da je zbuni da je porazi. Stisak ruke, znojavi dlanovi. Treći okret. Osmeh je ozario celo njeno lice. Pušta joj ruku i pomera se na stranu. Ne može da igra, ne ume da igra, ne zna sa njom da igra. Muzika miluje najdivnijim notama njene prste koji se prepliću i raspliću i govore, svojim pokretima kažu najdivnije reči ovog sveta. On lomi svoje prste tako da svaki zvučno pukne, tako glasno, tako silno. Ismeva nežnost njenih prstiju koji mogu napraviti, zeca, pticu, cvet. Vreme, prostor, misli, osećaji, muzika i stvarnost su se stopili, plešući sa njom igru za njega. Nasmejana se okretala, okretala je i njega ne držeći ga za ruku. Izvijala se, podizala i savijala, bezazleno nežno, drago. Plesala je. Samo njemu, samo za njega. Nije prestajala sve dok se muzika nije zaustavila a i nakon toga melodija u njenooj glavi je i dalje svirala... Ona je znala da igra.
Нема коментара:
Постави коментар