Reka...

Ne volim što je voda mokra I što ne umem hodati po njoj ali to ne znači da je moram mrzeti. To ustvari ne znači ni da je ne volim, samo nisam dovoljno velika da bih mogla da prihvatim njenu specifičnost I jednostavnost. Nikada se ne mogu uzdići toliko da joj pariram, ma ni da joj budem blizu ali zato mogu uživati u njoj, mogu joj se diviti jer ona sama po sebi objašnjava svoju svrhu i postojanje. Kada je vrhom prsta dotakneš taj dodir se reflektuje po čitavom telu, nezavisno od toga da li je topla ili hladna. Zamisli samo tu snagu koju ona ima. 
Sve što budi u nama osećaje to I utiče na nas. Umetnost je prepoznati ih. Ono što nas iritira često nas najviše privlači a da toga nismo ni svesni. Protivljenje je najveće kada se treba prepoznati nešto novo čega se bojimo, kada se treba upustiti u to, kada treba zaplivati po hladnoj vodi. Prvi osećaj izaziva jezu po čitavom telu I strah od ogromne snage koju voda nad nama ima, od njene sposobnosti da nam uradi stvari koje nam nista drugo na ovom svetu ne može uraditi. Prvi korak je uvek najteži, kasnije ide sve lakse... Kada izadješ iz hladne reke osećaš potpuni mir I staloženost. Osećaš reku I dalje na svim delovima tela. Kapljice nežno klize niz tvoje telo, miluju te I zahvaljuju ti jer si joj dozvolio da te dodirne, da te zagrli, da te obuhvati svojim prostranstvom. Telo se postepeno greje I suši da bi ti dokazalo da to što si dotakao reku ne znači da si ti reka, ne znači da si deo nje. To samo znači da je ona toliko prostrana da te u svakom trenutku može primiti u svoje najpliće I najveće dubine, da je možes, dotaknuti I osetiti njenu struju I snagu, njenu vlažnost I nedostižnost. Šta god ti radio ne možeš uticati na njen tok, ni na njenu posojanost, ne možeš je vratiti ni zaustaviti, svaku će prepreku preći I neće te povredjivati, neće ti se svetiti, samo će pratiti svoju prirodu. Istrajace da bude ono što jeste. Onakva kakva jeste. 
Probaj I ti, probaj da budeš ono što jesi jer nista na ovom svetu za tebe nije lepše od toga.