Ogledalo. Veliko, naspram tebe je. Sta ti pruža? Pogled na šta? Zar je toliko važno kako izgledaš? Da li te ta slika predstavlja? Koliko ona govori o tebi? To ogledalo i slika nas zaslepljuju jer vidimo samo sebe i ono iza nas a uskraćuje nam i ne možemo videti ispred nas, oko nas, u nama. Tu leži problem. U stanju smo sate provoditi ogledajući se.
Analiziramo svaku crtu lica, svaku boru, svaku tačku na koži. Pronalazimo hiljadu mana i još toliko grešaka. Uvek nam nešto nedostaje, uvek želimo više, bolje, lepše. Što se duže gledamo manje smo savršeni, slika se sve više narušava. A opet, je svejedno jer to nismo mi, ti mi kojima tražimo mane. Nismo, fizički gledano nedostaje još jedno ogledalo iza nas jer osim prednje imamo i zadnju stranu tela. Kada stavimo jedno naspram drugog ogledala mozemo se videti sa obe strane, sa svih strana ali se odrazi produbljuju. U svakom ogledalu ima još jednog i još jednog i još jednog i mnogo takvih, beskonačno puno nas samih. E to smo mi, baš ta slika. Slika koja je neshvatljiva, koja zastrašuje dok se u nju gleda, ona čiji kraj ne možemo sagledati. Ona kojoj zanemarujemo mane koje su nam do pre par sekundi bole oči.
Telo je odeća naše duše, naravno da je važno šta oblačimo i kako to nosimo, ali nije presudno. Da li zaista njime zelimo da privučemo nečiju pažnju? I dobro... šta nakon toga očekujemo? Zašto budemo razočarani? Baš zato i nismo zadovoljni nikada. Ne znamo šta vidimo dok u nešto gledamo, ne znamo u šta smo gledali kad smo nešto videli.
Nezadovoljni smo jer sve gledamo kao nas same u ogledalu, umesto da pogledamo unutar tog ogledala, mi se zadovoljavamo površinskim stvarima.
A tamo gde gledamo odraza nema.
Sledeći put kad staneš pred ogledalo zapitaj se šta gledaš u njemu? Sebe ili svoj odraz.
Zapitaj se ko si zapravo ti i šta zaista trebaš? I ne ljuti se na kraju zbog iskrivljene slike, nije problem u ogledalu već u tebi.
Нема коментара:
Постави коментар